Dragi dnevniče,
Ovih proteklih šest dana je prosto proletelo a da nisam ni primetila da sam te zapustila. Mama je bila na odmoru i skoro svaki slobodan momenat provodila sam u njenom društvu. A kako sam i sama imala smanjene obaveze, iskoristila sam priliku da se malo odmorim i predahnem od pisanja koje mi je, ipak, priznajem, puno falilo.
Ali da se vratim nama, i našim nedeljnim poetičnim susretima. Za danas sam odabrala, zapravo izvukla iz prašnjave riznice emocija i sećanja, jednu kratku poetičnu priču. Zapravo više je to pesma u prozi, nastala u jednom delikatnom, a opet srećnom periodu mog života. Pomalo haotičnom, kao i ovi momenti kroz koje prolazim poslednjih dana. Zove se "Juče, danas, sutra". Uživajte.
Ovih proteklih šest dana je prosto proletelo a da nisam ni primetila da sam te zapustila. Mama je bila na odmoru i skoro svaki slobodan momenat provodila sam u njenom društvu. A kako sam i sama imala smanjene obaveze, iskoristila sam priliku da se malo odmorim i predahnem od pisanja koje mi je, ipak, priznajem, puno falilo.
Ali da se vratim nama, i našim nedeljnim poetičnim susretima. Za danas sam odabrala, zapravo izvukla iz prašnjave riznice emocija i sećanja, jednu kratku poetičnu priču. Zapravo više je to pesma u prozi, nastala u jednom delikatnom, a opet srećnom periodu mog života. Pomalo haotičnom, kao i ovi momenti kroz koje prolazim poslednjih dana. Zove se "Juče, danas, sutra". Uživajte.
Juče, danas, sutra
Reci, da, palo mi je na pamet i onda ali osećaj nikad nije bio
ovako jak.. Padalo je i ranije, i uvek sam bila u čudu a onaj dečiji upitni
pogled sa druge strane ogledala nije davao odgovor koji sam želela da čujem
tada. Sada mi baš prija ovaj novi osmeh deteta koje kao da je dobilo novu
igracku. Novi san. Novi početak kome se kraj ne zna.
Reci, reci zašto sada a ne onda, onda kada mi je neko koga se rado
setim u ovakvim momentima rekao da ne razume kako neko može da mrzi grad u
kojem je rođen. Ni ja nisam razumela kako neko moze da voli takvim intenzitetom,
sa dečijom naivnošću, ja tako nešto nisam osećala prema nikome, ničemu a kamoli
prema gradu u kojem sam rođena. Onda ništa nije imalo smisla a sad vidim
jasnije svetlost koju sam od našeg pogrešnog početka odbijala da shvatim.
Ponovo isti scenario, i po prvi put se ne bunim. Znam da sam
lutala dugo, predugo, ali nisam mogla da pobegnem.
Zbrkane su mi misli dok se moja duša ogleda u odsjaju reke i nema
potrebe, ne želim jednostavno, da ih odmrsim. Zašto bih? Želim da u mojoj glavi,
bar za sad, zadrzim taj kaleidoskop i miris boja do sutra, do daljnjeg, dok ne
izgradim svoju oazu mira. Dok ne dobijem drzavljanstvo jedne od državica, dok
ne budem mogla da kažem da sam stigla na kraj puta. Da sam stigla kući.
Nessun commento:
Posta un commento