Draga moja Emy,
Prošlo je deset godina a ti si i dalje ista, znatiželjno dete uprkos tvojim godinama. Koliko ti je? Mene pitaš? Krštenica možda i jeste počela da bledi ali ne i tvoj duh. I dalje si onako vickasta ili se samo praviš luda. Nešto od ta dva sigurno jeste. Draga, zašla si polako ali sigurno u četrdesete. Džaba ti da prikrivaš bore, tu su, vide se u ogledalu ma koliko pomerala glavu čas u levo, čas u desno. Da zaokružimo na broj četrdeset i dva, do trojke, ipak, fali ravno pola godine.
Ako ovo čitaš, a više sam nego sigurna u to, i smeškaš se u sebi kao što si to radila kada si čitala svoje stare dnevnike i prvi roman i članke, znači da je sve krenulo onim stazama koje si sanjala. Bitno je da si živa i zdrava, uprkos zdravstvenim problemima koji su ti često zagorčavali život ali i učinili te tako čvrstom i stabilnom, a sve ostalo je, uvek ti je i bilo, manje važno.
Pitam se gde si. Nikada te nije držalo mesto i dom ti je bio čitav svet. Nadam se da si ga obišla, bar ona mesta koja si sanjala, i da su te ta putovanja, kao i uvek, učinila bogatijom i vrednijom osobom. Verovatno i dalje brbljaš trista na sat, pretapaš reči u jednostavne ili ipak složene rečenice, komplikovane baš kao što si bila. Verovatno si to i dalje, zamršeno klupče koje je neko možda uspeo da odmrsi. Ja nisam.
Nadam se da si srećna, nije bitno gde, u nekoj belosvetskoj metropoli ili pak domaćoj. Nisi mogla večno da bežiš, dvadeset godina je mnogo i za vagabunda kao što si ti. Ali ono što mi je bitnije je da i dalje radiš ono što voliš, pišeš, nižeš niske bisera koji se kotrljaju i krase tvoj i tuđe živote. Nadam se da je za ovu deceniju tvoj italijanski roman ugledao svetlost dana i da si ih napisala bar još pet. Skromnost je oduvek bila tvoja najveća vrlina, ili pak mana. Iskreno verujem da si ostala ona ista, klinka iz provincije koja je sanjala velike snove i većinu ih ostvarila, ona ista devojka koja voli život, ljude koji je okružuju, i kojoj su male stvari najbitnije i dalje.
Oduvek si pričala da se nećeš udati, bar ne pre 35, pa se iskreno nadam da nisi popustila pod pritiskom familije pre roka. Govorila si, nemoj sad da mi se mrštiš i odmahuješ glavom, znaš da je to istina. Kao što znaš da si verovala, čvrsto, da se nije rodio taj zbog kog bi kapitulirala i da si svoje cipelice, sa kojima si uporno bežala u slobodu, nosila uvek i u svakoj prilici. Pa čak i onda kada nisu bile u modi.
Prošlo je deset godina, verovatno si ih, bio bi red, ne gledaj me popreko, odavno okačila o klin ili bacila u smeće kao istrošenu i već nepotrebnu stvar. Sloboda je, kažu, valjda si to shvatila draga, tvrdoglava, moja, ipak mnogo prijatnija i lepša ako imaš sa kim da je podeliš.
Ne znam šta sada radiš, volela bih da znam. Verovatno, s obzirom na vreme, uspavljuješ devojčicu kovrdžave kose koja je tvoja slika i prilika, tvrdoglava kao ti, i koja te izluđuje baš kao što si ti izluđivala tvoju Veru. Ne znam da li se je nazvala Sofija, ili su se u međuvremenu tvoji ukusi promenili. Šta znam, možda danas živiš u nekoj čudnoj zemlji, gde imena imaju drugačiji zvuk. Ono što mogu da tvrdim, ako ikada budeš zaista imala sebe u minijaturi, ili pak sinčića sa tvojim pomalo luckastim karakterom, sa imenom koje si želela da daš svom bratu koji je umro na rođenju, da ćeš je/ga ludo voleti. Baš kao što su tebe voleli tvoji roditelji. Bilo da bude Sofija, ili Marko, ili pak oboje, da ćeš ih naučiti da vole sebe i druge, bez obzira na veru i naciju da brbljaju na više jezika jer je tako zanimljivije, da vole život jer je jedan. Ah, da, umalo da zaboravim.. moraju da navijaju za Zvezdu. Valjda to nisi zaboravila.
Ljuta si, što? Izvinjavam se što sam odlutala u budućnost i svratila kao nezvani gost... kada opet budem svraćala, za deset godina, najaviću se bar nedelju dana unapred. Dajem časnu reč.
Voli te tvoja, kako bih ti rekla, slika i prilika iz 2012. godine...
Ovo je moje pismo za neku buduću mene. Da ga napišem, podstakla me je koleginica Andrea Kljajić.. a ja, evo, podstičem vas da napišete i vi sebi nešto, pa da se sretnemo, za deset godina, na nakoj kafici, i sumiramo utiske...
Prošlo je deset godina a ti si i dalje ista, znatiželjno dete uprkos tvojim godinama. Koliko ti je? Mene pitaš? Krštenica možda i jeste počela da bledi ali ne i tvoj duh. I dalje si onako vickasta ili se samo praviš luda. Nešto od ta dva sigurno jeste. Draga, zašla si polako ali sigurno u četrdesete. Džaba ti da prikrivaš bore, tu su, vide se u ogledalu ma koliko pomerala glavu čas u levo, čas u desno. Da zaokružimo na broj četrdeset i dva, do trojke, ipak, fali ravno pola godine.
Ako ovo čitaš, a više sam nego sigurna u to, i smeškaš se u sebi kao što si to radila kada si čitala svoje stare dnevnike i prvi roman i članke, znači da je sve krenulo onim stazama koje si sanjala. Bitno je da si živa i zdrava, uprkos zdravstvenim problemima koji su ti često zagorčavali život ali i učinili te tako čvrstom i stabilnom, a sve ostalo je, uvek ti je i bilo, manje važno.
Pitam se gde si. Nikada te nije držalo mesto i dom ti je bio čitav svet. Nadam se da si ga obišla, bar ona mesta koja si sanjala, i da su te ta putovanja, kao i uvek, učinila bogatijom i vrednijom osobom. Verovatno i dalje brbljaš trista na sat, pretapaš reči u jednostavne ili ipak složene rečenice, komplikovane baš kao što si bila. Verovatno si to i dalje, zamršeno klupče koje je neko možda uspeo da odmrsi. Ja nisam.
Nadam se da si srećna, nije bitno gde, u nekoj belosvetskoj metropoli ili pak domaćoj. Nisi mogla večno da bežiš, dvadeset godina je mnogo i za vagabunda kao što si ti. Ali ono što mi je bitnije je da i dalje radiš ono što voliš, pišeš, nižeš niske bisera koji se kotrljaju i krase tvoj i tuđe živote. Nadam se da je za ovu deceniju tvoj italijanski roman ugledao svetlost dana i da si ih napisala bar još pet. Skromnost je oduvek bila tvoja najveća vrlina, ili pak mana. Iskreno verujem da si ostala ona ista, klinka iz provincije koja je sanjala velike snove i većinu ih ostvarila, ona ista devojka koja voli život, ljude koji je okružuju, i kojoj su male stvari najbitnije i dalje.
Oduvek si pričala da se nećeš udati, bar ne pre 35, pa se iskreno nadam da nisi popustila pod pritiskom familije pre roka. Govorila si, nemoj sad da mi se mrštiš i odmahuješ glavom, znaš da je to istina. Kao što znaš da si verovala, čvrsto, da se nije rodio taj zbog kog bi kapitulirala i da si svoje cipelice, sa kojima si uporno bežala u slobodu, nosila uvek i u svakoj prilici. Pa čak i onda kada nisu bile u modi.
Prošlo je deset godina, verovatno si ih, bio bi red, ne gledaj me popreko, odavno okačila o klin ili bacila u smeće kao istrošenu i već nepotrebnu stvar. Sloboda je, kažu, valjda si to shvatila draga, tvrdoglava, moja, ipak mnogo prijatnija i lepša ako imaš sa kim da je podeliš.
Ne znam šta sada radiš, volela bih da znam. Verovatno, s obzirom na vreme, uspavljuješ devojčicu kovrdžave kose koja je tvoja slika i prilika, tvrdoglava kao ti, i koja te izluđuje baš kao što si ti izluđivala tvoju Veru. Ne znam da li se je nazvala Sofija, ili su se u međuvremenu tvoji ukusi promenili. Šta znam, možda danas živiš u nekoj čudnoj zemlji, gde imena imaju drugačiji zvuk. Ono što mogu da tvrdim, ako ikada budeš zaista imala sebe u minijaturi, ili pak sinčića sa tvojim pomalo luckastim karakterom, sa imenom koje si želela da daš svom bratu koji je umro na rođenju, da ćeš je/ga ludo voleti. Baš kao što su tebe voleli tvoji roditelji. Bilo da bude Sofija, ili Marko, ili pak oboje, da ćeš ih naučiti da vole sebe i druge, bez obzira na veru i naciju da brbljaju na više jezika jer je tako zanimljivije, da vole život jer je jedan. Ah, da, umalo da zaboravim.. moraju da navijaju za Zvezdu. Valjda to nisi zaboravila.
Ljuta si, što? Izvinjavam se što sam odlutala u budućnost i svratila kao nezvani gost... kada opet budem svraćala, za deset godina, najaviću se bar nedelju dana unapred. Dajem časnu reč.
Voli te tvoja, kako bih ti rekla, slika i prilika iz 2012. godine...
Ovo je moje pismo za neku buduću mene. Da ga napišem, podstakla me je koleginica Andrea Kljajić.. a ja, evo, podstičem vas da napišete i vi sebi nešto, pa da se sretnemo, za deset godina, na nakoj kafici, i sumiramo utiske...
Nessun commento:
Posta un commento