Dragi dnevniče,
Kako je dovoljan jedan stih, zvuk, melodija da se vratim na pravi put. Prošetam stazama kojima svaki kutak miriše na tebe, makar na tren, koliko god trajao taj poznati osećaj sigurnosti koju sam pronalazila u tvojim rukama. Kratko traje sve ono što je lepo, kažu, ali emocija živi večno u beskonačnom svemiru naših sećanja - tamo gde baklja želje i strasti ne prestaje da gori. Tamo sam i dalje ona ista ja, zbunjena gomilom osećanja koja me plaše i raduju u isto vreme. Među tim zidinama grada svetlosti stanuje tvoj usmeh, naši slučajni a i namerni pogledi koji se stapaju u jedan i ruke koje ne prestaju da se traže.
Šapućeš mi stihove Prevera onim tvojim izraženim španskim akcentom dok se smejurim kao kakva klinka, spremna da beži kao i uvek ali i dalje stoji u mestu dok otkucaji srca postaju sve brži i brži. Po prvi put ne želim da nestanem, pretvorim se u čupavu Pepeljugu kad sat otkuca ponoć. Večeras princeza koja voli i želi da bude voljena izaziva na dvoboj divljakušu koja beži glavom bez obzira i uvek upropasti sve. Nije svesna ishoda neravnopravne borbe, niti želi da zna kako će se završiti noć. Želi da se prepusti svojim skrivenim željama, vrtlogu strasti u koji spornim ali sigurnim koracima upada.
Tako slični a tako različiti, a opet, iako na tren, dve srodne duše koje su se našle na istoj talasnoj dužini od prvog susreta. Nisu nam potrebne reči, naši pogledi pričaju za nas već dobro poznatu bajku koja neće, znam, imati i živeli su srećno i berićetno kraj. Nije me ni briga, da budem iskrena. Ne želim da razmišljam o neminovnosti i o nečemu što neću moći da promenim. Za samo par sati dve gvozdene ptice odvešće nas na dve različite strane sveta, i čemu onda priča?
Tišina, povremeno isprekidana našim uzdasima i otkucajima srca, iznanada postaje najlepša melodija čiji tekst ljubavi razumem na više jezika, uključujući tvoj. Nebeska ulica pali polako svoje prve lampione dok grad tone u suton. Dva srca a zapravo jedno, dve duše, dva tela koja su se tražila dugo a slučajno pronašla, i jedno te quiero. Izgovoreno više onako, ili možda ne, a što će tinjati kao baklja ljubavnog zanosa večno - koliko god to večno bude trajalo.
Gde li su te odveli putevi života, ne znam. Možda se i dalje skrivaš u uskim uličicama oko Notre Dame crkve, ili pak šetaš pored Sene tražeći u njenom ogledalu moj lik. Ove noći, makar bio samo san, srela sam dobro znani osmeh, osetila toplinu dodira, tonući u san ušuškana u tvom čvrstom zagrljaju. Baš kao nekada.
I sada, dok ovo pišem, mislim na te i nižem misli i sećanja kao nisku bisera...
I da mogu da putujem ovog trena, moja destinacija bio bi naš voljeni Pariz..
Kako je dovoljan jedan stih, zvuk, melodija da se vratim na pravi put. Prošetam stazama kojima svaki kutak miriše na tebe, makar na tren, koliko god trajao taj poznati osećaj sigurnosti koju sam pronalazila u tvojim rukama. Kratko traje sve ono što je lepo, kažu, ali emocija živi večno u beskonačnom svemiru naših sećanja - tamo gde baklja želje i strasti ne prestaje da gori. Tamo sam i dalje ona ista ja, zbunjena gomilom osećanja koja me plaše i raduju u isto vreme. Među tim zidinama grada svetlosti stanuje tvoj usmeh, naši slučajni a i namerni pogledi koji se stapaju u jedan i ruke koje ne prestaju da se traže.
Šapućeš mi stihove Prevera onim tvojim izraženim španskim akcentom dok se smejurim kao kakva klinka, spremna da beži kao i uvek ali i dalje stoji u mestu dok otkucaji srca postaju sve brži i brži. Po prvi put ne želim da nestanem, pretvorim se u čupavu Pepeljugu kad sat otkuca ponoć. Večeras princeza koja voli i želi da bude voljena izaziva na dvoboj divljakušu koja beži glavom bez obzira i uvek upropasti sve. Nije svesna ishoda neravnopravne borbe, niti želi da zna kako će se završiti noć. Želi da se prepusti svojim skrivenim željama, vrtlogu strasti u koji spornim ali sigurnim koracima upada.
Tako slični a tako različiti, a opet, iako na tren, dve srodne duše koje su se našle na istoj talasnoj dužini od prvog susreta. Nisu nam potrebne reči, naši pogledi pričaju za nas već dobro poznatu bajku koja neće, znam, imati i živeli su srećno i berićetno kraj. Nije me ni briga, da budem iskrena. Ne želim da razmišljam o neminovnosti i o nečemu što neću moći da promenim. Za samo par sati dve gvozdene ptice odvešće nas na dve različite strane sveta, i čemu onda priča?
Tišina, povremeno isprekidana našim uzdasima i otkucajima srca, iznanada postaje najlepša melodija čiji tekst ljubavi razumem na više jezika, uključujući tvoj. Nebeska ulica pali polako svoje prve lampione dok grad tone u suton. Dva srca a zapravo jedno, dve duše, dva tela koja su se tražila dugo a slučajno pronašla, i jedno te quiero. Izgovoreno više onako, ili možda ne, a što će tinjati kao baklja ljubavnog zanosa večno - koliko god to večno bude trajalo.
Gde li su te odveli putevi života, ne znam. Možda se i dalje skrivaš u uskim uličicama oko Notre Dame crkve, ili pak šetaš pored Sene tražeći u njenom ogledalu moj lik. Ove noći, makar bio samo san, srela sam dobro znani osmeh, osetila toplinu dodira, tonući u san ušuškana u tvom čvrstom zagrljaju. Baš kao nekada.
I sada, dok ovo pišem, mislim na te i nižem misli i sećanja kao nisku bisera...
I da mogu da putujem ovog trena, moja destinacija bio bi naš voljeni Pariz..
Nessun commento:
Posta un commento