Nisu joj dozvolili da ponese ni album sa starim slikama, ni kutijicu sa dragocenostima u kojoj je čuvala medalju sa zimskih olimpijskih igara održanim u njenom rodnom Sarajevu davne 1984. Mogla je da ponese samo neophodne stvari, neophodne za beg. Nisu joj ni rekli gde idu, samo su je zamolili da požuri. Kao da je i bilo važno gde su išli. A i da jeste, nije mogla da bira. Mogla je samo da požuri ali kako bi? Nije bilo lako ostaviti sve i jednostavno otići, otići kao da 22 godine života na ovom istom mestu nije značilo ništa. Oni su bar imali mogućnost da odu, a drugi? Drugi će ostati. I Selma je htela da ostane, ali joj nisu dozvoili. Uspela je, barem to, da iz kutijice uzme srebrnu medalju i stavi je oko vrata. Bila je to njena amajlija, amajlija koja joj je bila potrebna u novom životu koji je očekivao daleko od njihovog Sarajeva. Jednom će se vratiti, jednom, ali sad je morala da ide makar i preko svoje volje.
Nije bilo lako ostaviti sve za sobom kao da, kao da se ništa nije dogodilo, kao da ništa nije postojalo. Kao da je neko magičnom gumicom obrisao sve ono što je Selma bila, sve ono što je bilo njena prošlost na koju više nije imala pravo. Niti je mogla da veruje da je prokleti rat udaljava od grada koji je bio centar sveta za nju, od dečka kog je volela više od sebe same ali to više nije bilo moguće. Josip je bio neprijatelj, neprijatelj koji joj je slomio srce i povredio kao niko do sada. Morala je da ga što pre zaboravi, da zaboravi svoj rodni grad i da veruje u bolju budućnost i da strpljivo čeka dan kad će paklu zvanom rat biti kraj. Jednog lepog dana kada bude mogla da se vrati kući.
„Selma, požuri zaboga. Čuju se avioni ponovo. Ako provedemo još jednu noć kao prošlu dobiću nervni slom.“
„Idem mama. Idem.“ Uzela je stari dnevnik koji je svedočio o njenoj i Josipovoj ljubavi i stavila ga u džep jakne.
Vratiće se jednog dana. Onog dana kad besmislenom građanskom ratu bude kraj.
Stajao je tamo ispred fakulteta, baš kako su se dogovorili, i čekao Tiku, kako su je od milošte zvali, da sa njom podeli dobre vesti. Ni za jedan jedini trenutak nije posumnjao u uspeh svoje devojke. Tijana je bila pametna, i svojim ogromnim radom i trudom zaslužila je da joj se ispune svi njeni snovi. Bio je jako ponosan na nju. Ugledao je u daljini tamo na vrhu stepeništa, u crvenoj dugoj haljini na kojoj se već nazirao stomak. Potrčao joj je u susret i odmah je čvrsto zagrlio. Po njenom veselom osmehu shvatio je da je sve bilo onako kako su se njih dvoje nadali.
„Čestitam ljubavi! Uspela si!“ Stajali su i dalje tamo na stepenicama FPN-a i plakali. Plakali su oboje od sreće.
„Još uvek ne mogu da verujem Miloše. Ispunio mi se san. Mislim da bi tata bio ponosan na mene.“
„Ne sumnjam u to srećo. Ali mislim da ne bi voleo da te vidi uplakanu. Zato obriši suze. Večeras slavimo. Hoću da te vidim nasmejanu!“
Bio je to najlepši dan Tijaninog života. Bila bi još srećnija da je on bio tu, da je mogla da podeli uspeh sa svojim ocem. Šest meseci, šest dugih meseci od ubistva njenog oca i još uvek nije mogla da prihvati činjenicu, gorku činjenicu da ga više nema i da ga više neće videti. Bila bi srećnija kad bi on bio ovde, baš sada kad je imala potrebu za njim više nego ikada.
„Važi. Izlazimo svi večeras, dogovorila sam se sa ostalima. Ali sada, molim te, ostavi me malo samu. Dođi po mene u deset, ok?“
„A gde ćeš sada, ako nije tajna?“ Upita je Miloš, kobajagi ljubomorno.
„Tajna je!“
Gde će? Bio je dug dan. Dovoljno dug da ga poseti, da položi buket cveća na njegov grob i da se ispriča sa njim. Da se ispriča sa njim kao nekada. Prvih dana posle sahrane odlazila bi krišom na groblje, sedala bi na ivicu njegovog groba i plakala, dugo bi plakala. I onda, ni sama nije znala zašto, počela je da mu priča, kao da je i dalje bio tu kraj nje. U početku je osećala sramotu svaki put kad bi je neko zatekao u takvom stanju, ali s vremenom je shvatila da je to jedini način da otera bol. Jedini način da zaboravi. Jedini način da oseti onu bliskost koja ih je oduvek spajala. Od momenta kad je tog jutra ugledala listu primljenih na budžet planirala je sastanak sa njim. I unapred mu se radovala. Imala je puno toga da mu ispriča, puno. Da je živ, bio bi ponasan na nju, i to je ono što je tešilo u teškim momentima. I zbog njega, mame i njenog brata Aleksandra, zbog Miloša i bebe koja je trebala da se rodi uskoro, je živela. Bili su njena porodica, njen svet. Jedini svet koji je Tijana poznavala, jedini svet koji je imala. I bila je srećna zbog toga.
*
Masakri, ubistva, siročići bez oca ili majke, izbeglice. Kad pomislim da nije bilo ovog glupavog i besmisenog rata ne bih ni znala za tu tako tešku reč. Izbeglica, šta kog vraga znači reč izbeglica? Mislila sam da nikad neću saznati, pogotovo ne na ovakav način. Svakim danom sve više tih izbeglica dolaze u našu zemlju. Podsećaju me na mrave kolone automobila koji redovno prelaze novopečene državne granice, ma koliko okrutno i bez ukusa zvučalo to poređenje. Beže u nadi da će svoju sreću naći u novoj Jugoslaviji, u našem gradu koji, kao i uvek, raširenih ruku prima sve, kurtu i murtu što bi rekao naš narod. Pomažemo sve one Srbe s one strane Drine koji su ostali bez svojih ognjišta sa kojih su ih proterali vojnici u službi Maršalovih protivnika jer je to naša ljudska dužnost. Pomažemo braću Srbe a ko će da pomogne nama? Nama koji istina nismo u ratu ali kako je krenulo, pitanje je dana kada ćemo biti i sami prinuđeni da se borimo za njega, za njegove ideale, za njegovu veliku Srbiju zbog koje je uvukao naše najmilije, rođake i prijatelje, u vrtlog ovog ludila. Nama koji smo mu nekad verovali ali svakim danom vera se raspršava kao mehurići od sapunice sa kojima smo se nekad kao klinci igrali. Uostalom, kako verovati onom koji nas svesno žrtvuje zarad svojih ciljeva? Neki možda i mogu. Oni koji su se uspeli na životnoj lestvici zahvaljujući njegovom režimu. Oni kojima su dovoljna njegova obećanja, mir, jer je ipak uspeo da nas spase od rata koji je zadesio bivše, bratske republike. Onima koji u njega gledaju kao u Boga, kao u velikog Srbina koji bi dao svoj život, ako zatreba, ali zasigurno ne i svoju fotelju za svoju domovinu.
A šta je sa ostalima? Šta je sa onima koji jedva uspevaju da dočekaju kraj meseca? Ili sa onima koji su izgubili nekog u ovoj besmislenoj krvavoj bajci kojoj se ne vidi kraj? Šta je sa mnom i sa onima sličnim meni koji već godinu dana nemaju vesti o svojim najmilijima koji se bore na ovom novom solunskom, odnosno Slobodanovom frontu? Ne mogu, čak i da mi narede, da mu verujem iako, u neku ruku, nije njegova krivica za to što se Darko prijavio u dobrovoljce. Ali je njegova krivica za to što se nalazimo u ovoj situaciji koju nismo želeli. Njegova, isključivo njegova i njegovih dojučerašnjih prijatelja sa kojima vodi posljednju bitku do konačne, njegove pobede. Bez obzira na žrtve, naše ili njihove. Bez obzira na stotine i stotine porodica koje su izgubile svoj porodični mir, koje kao da je zaboravio. Njegova porodica je na okupu, njegova porodica ima svoj mir. Ostali nisu bili bitni. Mi nismo bitni. Izgleda da to nikad nećemo ni postati. I ma koliko se trudili, protestovali, kao da je sve uzalud. Pobeda je daleko, veoma daleko ali ja neću, sve dok me bude, prestati da se nadam. Napred Vizantija!
Bližila se peta godišnjica njihovog braka. Vreme je prolazilo brzo, toliko brzo da ni sama Divna nije mogla da veruje da su već toliko bili zajedno. Bila je srećna iako nekada davno nije verovala da će njen život imati smisao jednog dana. Za to je mogla da zahvali Milanu koji joj je vratio veru u život, veru u ljubav, veru u bolje sutra. Našao joj se pri ruci onda kad joj je bilo najteže. Posle promašenog braka sa Goranom želela je jedino da zaboravi i bude sama. Zato se i vratila u rodne Sremske Karlovce onog dana kad je potpisala dokumenta za razvod. Po prvi put posle pogibije njenih roditelja u železničkoj nesreći otvorila je vrata rodne kuće na Dudari. Prihvatila je posao profesorke francuskog u staroj gimnaziji jer je htela da počne život iz početka, tamo gde je stala pre onog kobnog dana kad je rekla Goranu sudbonosno da.
A onda je upoznala Milana, profesora muzičkog. Nije im trebalo dugo da se sprijatelje i da shvate da su rođeni jedno za drugo. U početku je bila uplašena. Kako i ne bi bila posle jednog lošeg iskustva? I Milan je bio uplašen, pogotovo posle reagovanja njegove tadašnje supruge Natalije poznate operske pevačice koja mu je, kad je saznala za njegovu vezu sa Divnom, pretila da će njihovu decu, Sinišu i Sofiju, da povede sa sobom u Beograd. Na kraju su, na sreću, uspeli da nađu zajednički jezik za dobrobit njih samih a ponajviše njihove dece. Sofija je prešla da živi sa Natalijom u njen rodni Beograd, Siniša je ostao sa Milanom u Novom Sadu. Ubrzo zatim im se pridružila i Divna, na Milanovo insistiranje. Čim je sudski bio razveden, venčali su se u Karlovcima. Posle nepunih sedam meseci rodila se Jasna koja je potpuno promenila Divnin život. I sada, dok su na rođendanskog torti gorele svećice, njih 36 po jedna za svaku godinu, mogla je samo da zahvali Bogu što joj je onda pružio drugu šansu.
Prišao mu je sporim koracima. Otkad su ga njegovi iz Sarajeva prebacili u Zagreb skoro da se nije družio ni sa kim. Ali crnokosi mladić, u nekim momentima ga je podsećao na samog sebe i već danima je imao želju da se upozna sa njim. Povučen, otkad su krenula predavanja na sveučilištu, jedva da je progovorio sa nekim, baš kao i Josip. Obojica su bila emarginizovana od strane drugih studenata koji su ih zvali pogrdnim imenima. Za sve njih su bili čudni samo zato što nisu bili lokalci već izbjeglice, što ih razlikovalo od drugih. I baš zbog toga je Josip patio ali je sve krio u sebi. Želeo je da se poveri nekome, da sa nekim podeli teret koji je nosio na duši, ali svi njegovi prijatelji, ili su napustili, baš kao i on, ili su ostali u Sarajevu. Ali crnokosi mladić, eto, mogao bi da bude njegov prijatelj, mislio je Josip. I njegove su oči bile tužne, i on je patio, videlo se na njegovom licu. Bili su slični, ali Josip nikada nije mogao da zamisli da će jednog dana njihove sudbine biti usko povezane.
Primetio je plavokosog mladića još kad je napravio prvi korak. Približavao mu se nesigurnim koracima, sa jedva uočljivim osmehom. I Dražen se osmehnu, ne bi li ohrabrio mladića. Od prvog dana, osetio je simpatiju prema Josipu, i nadao se da će pre ili kasnije uspeti da se sprijatelji sa njim. Istina, nije se nadao da će se to dogoditi tako brzo, ali radovalo ga je što je simptatični Bosanac napravio prvi korak. Kada su konačno bili jedan naspram drugog, jedva je dočekao da mu prvi pruži ruku.
„Drago mi je, ja sam Dražen. Ti se zoveš Josip, zar ne?“
„Jeste, ja sam Josip, preselio sam se u Zagreb iz Sarajeva.“
„ Vidio sam odmah da nisi zagrepčanin. Nisam ni ja, dolazim iz Beograda.“
„Primjetio sam odmah da nisi odavde, imaš drugačiji akcenat.“ Nasmeja se Josip, i ubrzo zatim dodade postiđeno. „Izvini, nisam htio da te povrijedim.“
„Zašto se izvinjavaš?“ Nasmeja se i Dražen. „Znam da ne govorim kao naši prijatelji. Nisam se ni trudio da naučim ovaj novi jezik, koji ima neke totalno nove i smiješne riječi. Bojim se da dr. Tuđman ne bi baš bio ponosan na mene.“
„Dvoje nas je onda. Ovdje je sve tako novo za mene. Uopće se ne snalazim. Iskreno, jedva čekam da se završi ovaj rat i da se vratim doma.“
Razumeli su se savršeno. Bilo je baš to ono što je i Dražen sanjao, da se jednog dana vrati kući. Ali kako je vreme prolazilo, nije video izlaz iz lavirinta u kojem se nalazio, i ne samo on, zahvaljujući velikim političarima sa brdovitog Balkana koji su jednog dana, iz samo njima poznatih razloga, odlučili da se igraju rata i toliko su se zaneli u svojoj igri da joj se nije video kraj. Bilo kako bilo, nije mogao da klone duhom. Na kraju krajeva, zar nije oduvek bio optimista? Zar nije oduvek insistirao na tome, kod drugih, njemu dragih ljudi? Sada je morao da utiče na sebe, jer morao je da bude jak, i da se bori, sve dok jednog dana sve ne bude bilo kao nekada.
Pravila se da ne vidi ono što se već nedeljama događalo u njihovoj kući ali nije joj bilo svejedno što dotično ministarsko đubre i dalje posećuje njihovu majku. Mislila je da će njihova veza kratko trajati ali kako je vreme odmicalo, shvatila je da je stvar bila ozbiljnija nego što je ona to mislila. Skoro svake večeri kad bi se vratila iz grada zatekla bi ga u dnevnoj sobi sa njom. Onda bi, uglavnom, ostajao na večeri i ne retko i posle večere. Kad god bi pokušala da o tome razgovara sa majkom, nailazila je na odbijanje, na hiljade izgovora i bezuspešnih pokušaja da ubedi Tijanu u neke svoje teorije po kojima su ona i Jovan, tako se zvao majčin novi poznanik, samo prijatelji. U početku je bila zbunjena i besna na svoju majku koja nije uspela da ispoštuje smrt njenog oca. Ni godina dana nije prošla a već je uspela da ga zameni sa nekim matorim bezveznjakom kakav je bio Jovan. Posle je ipak odlučila da, bez obzira na bol koji je osećala, prihvati novonastalu situaciju. Njihova majka je imala pravo da nastavi svoj život, mislila je. I Saša se slagao sa njom iako oboma nije odgovaralo Jovanovo prisustvo u njihovoj kući ali su morali da se pomire sa tim da bi, donekle, sačuvali mir koji se narušio posle pogibije njihovog oca.
Ali mir, na žalost, nije dugo trajao. Počela je da se menja. Centar njenog sveta iznenada je bio samo Jovan a ono što su njena deca mislila prelazilo je u drugi, u zadnji plan. Zbog toga je i izbila svađa. Zbog toga je njen stariji brat napustio kuću i već dva dana nije znala šta je sa njim. Bila je zabrinuta ali kao da se to njene majke uopšte nije ticalo. Kao da Saša nije bio njen sin. Tijana nije mogla da se ne načudi njenoj ravnodušnosti. Njen brat nije bio klinac, znao je dobro da vodi računa o sebi. Poznavala ga je, nije bio u stanju da napravi neku glupost ali nije mogla da ne brine. Sećanje na svađu joj nije davalo mira ma koliko se trudila da zaboravi.
„Dobro si? Malo si bleda. Mislim da bi trebalo da posetiš lekara.“ Rekao joj je Miloš kad su se tog jutra sreli na Terazijama.
„Dobro sam ali ima već dva dana kako ne spavam.“ Videlo se na njenom licu koliko je bila zabrinuta za Sašu.
„Nema i dalje vesti o Saletu?“ Odgovor je već znao ali nije mogao da joj prizna da je bio umešan u nestanak njenog brata.
„Ne.“ Odmahnu Tijana glavom. „Zvala sam sve njegove prijatelje, sve naše zajedničke prijatelje. Ali uzalud. Izgleda da niko ne zna gde je. Možda i znaju ali ćute.“
Shvatao je njenu zabrinutost ali nije mogao da joj kaže ono što je znao iako je to moglo da je smiri. Nije mogao da prekrši obećanje koje je dao Aleksandru.
Nessun commento:
Posta un commento