Prošlo je više od godinu dana od dana kada ga je ostavila, kada ga je izdala i slagala, a i dalje je bila prisutna u njegovom srcu i to protiv njegove volje što mu je jako smetalo. Šta je bilo bilo je, iz kože u kojoj je bio se nije moglo van, i hteo, ne hteo, morao je da prihvati situaciju u kojoj se našao. Onog dana kada je video u emisiji na tv-u nasmejanu i srećnu Anu, zakleo se samom sebi da će okrenuti novu stranicu života, na kojoj nije bilo mesta za Anu, ali mu to nikako nije polazilo za rukom. Nije da se nije trudio, mnoge su devojke prošle Srđanovim životom od Aninog odlaska, ali sve su one bile dobre samo za jedno, seks i ništa više od toga. Mnogi njegovi prijatelji otvoreno su mu prebacivali zbog načina života koji je vodio od Aninog odlaska ali njihove više nego dobronamerne kritike nisu bile prihvaćene onako kako su se oni nadali. Srđan je morao da prođe kroz taj neki svoj pakao, morao je da dotakne dno ne bi li se nekako povratio od šoka koji mu je prouzrokovala njegova, na žalost, sad već bivša devojka. Nije mu bilo pomoći, trenutno bar, i morao je da se navikne na suživot sa duhovima prošlosti koji su ga svakodnevno proganjali. Hteo, ne hteo, morao je da prihvati bolnu istinu o rastanku sa Anom i da nastavi svoj život kao da ona nikad i nije postojala. Kao da je to bilo lako! Nije, jer ma koliko bila daleko, kao da je imala moć da ga i tamo iz čizme kontroliše i vlada njegovim mislima i srcem.
Bila je zabrinuta za njega, i svakodnevno mu je to govorila, ali njenu brigu, kao ni brigu njihovih prijatelja, Srđan nije shvatao ni prihvatao. Nisu postojale te reči koje bi njegove muke izbrisale, koje bi otopile led sa njegovog napaćenog srca. Nataša nije mogla više da ga gleda u takvom stanju. Ipak, prošlo je više od godinu dana, što je mnogo mnogo je. Nije mogla da dozvoli da potone do dna zbog one čije ime nije bilo vredno pomena, zbog one kojoj ništa više nije bilo važno ni njen nekadašnji dečko ni sama Nataša koja je, takve stvari se na žalost najlakše zaboravljaju, bila njena najbolja drugarica iz školskih dana. Srđan je uporno odbijao ne samo njenu već i pomoć njihovih starih prijatelja i svesno je sebe gurao u propast što nije mogla da dozvoli. Morala je pothitno da nađe neko rešenje. Morala je što pre da mu nađe neku normalnu devojku koja će biti u stanju da mu izbije iz glave onu glupaču i da ga konačno vrati na pravi put. I samo jedna devojka je odgovarala tom opisu. Samo, trebalo je nekako da ih upozna i da sprovede svoju ideju u delo. Na sreću, vreme joj je išlo na ruku. Bližio se njen osamnaesti rođendan koji je želela da proslavi na spektakularni način organizujući za tu tako posebnu priliku žurku u svom stanu. Nadala se samo da će joj onaj baksuz od njenog oca dati dozvolu sa tako nešto. Uostalom, u zadnje vreme je često napuštao Beograd na duže periode, navodno zbog posla, i ako je Nataša imala bar malo sreće, tako će biti i za vikend kada je planirala da napravi party.
„Ćao Ivana, Nataša ovde. Šta radiš danas popodne? Treba mi tvoja pomoć. Znaš malu Tanju, onu što studira medicinu sa Tikom, što živi tamo kod tebe u kraju? Šta misliš da je upoznamo sa Srđanom?“ Iznenada joj sinula idealna ideja kako da prekrati sve muke svom najboljem prijatelju.
Osećala je i dalje pustoš u duši koju ni nova sredina u kojoj se iznenada našla nije mogla da popuni. Trudila se ipak bez obzira na bol koji je i dalje cepao njenu dušu na pola da svojim ukućanima ne prenese svoju negativnu energiju uveravajući ih uporno kako je bila srećna iako je to bilo veoma daleko od istine. Nedugo po njihovoj selidbi u prestonicu Srbije na zahtev roditelja nastavila je studije francuskog i nemačkog jezika ali to joj nije bilo dovoljno da bi povratila sebe samu koju je ostavila tamo među sarajevskim ruševinama. Nedostajalo je nešto tom portretu devojke na čijem se licu nekada ocrtavao osmeh koji je izgubila i za koji je Selma uporno verovala da je zauvek izgubljen. Bila je prinuđena da živi iako bi bila srećnija da je umrla tamo gde je ostavila svoju dušu jer pakao u kom je gorela tamo u Sarajevu nije prestajao da je guši ni kad je dobila šansu da ponovo oživi u Beogradu. Imala je pravo kao i svi da bude srećna, da živi svoje mlade godine onako kako to čine i ostali njeni vršnjaci na kugli zemaljskoj ali se tog prava samovoljno odrekla ne čineći ništa ne bi li sebe oslobodila obruča koji je sama stezala sve više i više nadajući se da će kad sklopi oči zaspati snom iz kojeg nije bilo povratka. Nije mogla da nastavi sa životom koji to više nije bio. Postala je robot koji je radio sve automatski, bio joj je dovoljan samo jedan klik da bi sve bilo gotovo. Jedan korak tako mali za čovečanstvo a tako veliki za nju. Jedan korak i sve će biti gotovo za tren i niko neće znati da je ikada postojala. Niko neće mariti za nju, plakaće samo njeni roditelji, i niko neće prepoznati u devojci koja se utopila devojčicu koja je tamo na Olimpijskim igrama osvojila srebrnu medalju predstvaljajući državu koja više nije postojala, koja je umrla početkom rata koji je i samu Selmu doveo do ivice koja ja vodila ka dnu sa kog se niko i nikada nije vratio.
Morao je dobro da razmisli jer ukoliko poklekne i pristane na Miloševu ponudu, moraće da bude taktičniji jer ni u kom slučaju nije mogao da ugrozi život svoje voljene sestre zbog onog kretena čije ime bi rado zaboravio i izbrisao iz svog sećanja. Tako rastresen i rasejan, boreći se sa gomilom misli, krenuo je ka svom omiljenom mestu. Kad god bi se našao u nekom problemu dolazio bi tu, na njegovo sveto mesto za koje su ga vezivale samo pozitivne misli i najlepše uspomene na neka bolja vremena koja su odavno već nestala. Ono što je za njegovu sestru predstavljao grob njihovog oca, ma koliko neumesno poređenje bilo, to isto je za Sašu predstvavljala Ada Ciganlija. Ona mala plaža koja mu je donosila mir koji mu je trenutno bio potreban ne bi li doneo odluku o povratku kući. Dok je pogledom lutao, ni sam nije znao kuda ni zašto, video je nju. Duge puštene plave kose, u crvenoj bluzi dugih rukava i beloj dugačkoj suknji, bosa, veštim pokretima gazele trčala je ka vodi sigurnim koracima prepuštajući se talasima. Pokušao je da vikne ali iz grudi mu se oteo samo uzdah koji je odavao njegovu zabrinutost. Nije imao vremena za gubljenje, hitrim pokretima otarasio se gumenih patika i potrčao je ka njoj ne sluteći da će im sudbine biti usko povezane. Znao je samo da mora da je spase dok ne bude prekasno.
*
Nikada nije mogao da zamisli da će jednoga dana poželeti nešto što se uglavnom nije želelo, što se uvek izbegavalo i zbog čega se uglavnom sramotilo ali njemu to nije smetalo. On je samo želeo da ima neki normalan život a ne horor film koji je za glavnog lika imao njegovog oca pijanduru, rasipnika i raspikuću zbog kojeg bi rado pobegao od kuće ali ipak nije. Pitao se već danima kako je do toga došlo, nekada davno bili su uzorna porodica onda kada je i sam bio pravi čovek, odan i veran suprug a iznad svega divan otac na kome su mnogi prijatelji zavideli njemu i njegovoj sestri Nikolini. Sve dok jednog lepog dana nešto nije puklo u njegovoj glavi i od tada je postao nepodnošljiv. Počeo je da pije, prvo jedna pa onda druga čašica koje su iz dana u dan postale njegova glavna hrana. Korak po korak počeo je da se menja i od dobrog čoveka koga su svi poštovali postao je divljak koji je zadnjih meseci neprestano maltretirao svoju suprugu a njegovu majku, i nije ni štedeo grube reči koje je svakodnevno upućivao svojoj deci. Nikola to više nije mogao da trpi i jedino što je mogao da uradi bilo je da odbrani svoju porodicu. Već danima je skupljao hrabrost da svojoj majci predloži da pothitno podnese zahtev za razvod braka ali bi ga u toj nameri sprečile suze njegove sestre koja je bez obzira na njegovu prgavu narav obožavala njihovog oca i koja ne bi podnela da se njihovi roditelji rastave. Istina, bila je svesna onoga što se zadnjih dana događalo, svakodnevnu dreku njihovog oca koja je odzvanjala po čitavoj zgradi i da je htela nije mogla da izbegne, ali mu je sve praštala. Bila je slepa za sve njegove greške i nije mogao da joj zameri na tome. I on ga je voleo, i želeo je u pojedinim momentima kad ne bi osećao bes da sve bude kao pre. Možda je trebao malo više da se potrudi da ga spasi od propasti ali zadnjih meseci mu je bila najbitnija Nataša a sve ostalo je zanemario. Ali došao je momenat da nekako reaguje.
Gledala je u ram u kojem se nalazila jedna stara, već požutela, slika na kojoj se videla jedna srećna porodica. Mama koja se smešila, otac koji je mamu držao za ruku posmatrajući je onim zaljubljenim pogledom koji odavno nije postojao, i brat i sestra koji su jedno drugo čupali za kosu. Klinka sa stare fotografije je bila ona, ona koja je zadnjih godinu dana zaboravila kako izgleda to imati srećnu porodicu. Nekada davno je sve bilo drugačije, razmišljala je Nikolina dok je vraćala stari ram na policu, šta se to izmenilo i zbog čega? Zašto jednostavno nije mogla da živi shodno svojim godinama, da se zabavlja sa prijateljima i da ne razmišlja ni o čemu, bar ne o nekim ozbiljnim stvarima. A umesto svega toga glava joj je bila puna svega i svačega, i što je najviše bolelo, nije imala sa kim da podeli svoj bol. Nekada bi, u sličnoj situaciji, svoju dušu otvorila svom bratu Nikoli, ali na žalost, po prvi put, brat i sestra nisu imali isto mišljenje. Ma koliko njen brat bio u pravu, Nikolina nije mogla da prihvati da se u nekoj skorijoj budućnosti njihovi roditelji razvedu. I učiniće sve u svojoj moći da to spreči.
*
Ponovo osećam onaj nemir, ono lupanje srca koje se ne zaustavlja na moju komandu. Taman, taman kad sam pomislila da se moj život, koliko-toliko dovodi u red. Znam, nikada ništa neće biti kao pre, kao onda kada sam imala svet pod nogama. Kao onda kada sam imala sve ono što mi bilo potrebno da bih bila potpuno srećna: divnu porodicu, dečka kojeg sam volela i koji me voleo, prijatelje. Od svega toga ostali su jedino prijatelji, bar oni koji nisu nestali u vrtlogu ovog ludila koje nas okružuje zadnjih godina. Ludila, besnila koje se teško leči i na koje je teško, na žalost, ostati imun. I ma koliko god se trudili, davali sve od sebe da promenimo režim, sve je uzalud. Borili se, ne borili na kraju se sve svodi na isto. Jači ugnjetava slabijeg, a dokle će slabiji moći da trpe, ključno je pitanje. Jednog dana će ponovo izbiti buna protiv dahija, jednog dana će i ovaj rat biti gotov, onog dana kada budemo pobedili. Možda neću dočekati da vidim to, ali čvrsto verujem u bolje dane koji dolaze. Polako, ali dolaze.
Stajala je pored prozora posmatrajući prolaznike koji su prolazili njihovom ulicom. Udubljena u svoje misli, ozbiljna, potsećala ga je na svoju suprugu, njenu majku, iz mlađih dana. Zadnjih dana su obe bile isuviše ćutljive, nervozne, kao da su nekim nevidljivim antenama mogle da osete da krije nešto od njih. Nije mogao, iako bi možda tako bilo pravedno, da podeli sa njima ono što je znao. Nije želeo jer sve dok bude bio živ neće moći da prihvati izdaju svog sina. Miroslav nije bio svetac, znao je dobro to, ali bio je to njegov život, i nije imao ni najmanju nameru da se pokaje za ono sto je učinio. Čak šta više, bio je ponosan na samog sebe, na svoju vojnu karijeru i niko drugi mu nije bio bitan. Bio je egoista, nepopravljivi egoista i ni ljubav njegove supruge Vidosave, niti rodjenje njihovih blizanaca, niko nije mogao da ga promeni. Jedna jedina svetla tačka u njegovom životu, jedino za šta se zaista vredelo boriti, bila je njegova vojska i njegov predsednik heroj. Svi oni koji nisu poštovali njegovu ideologiju bili su najveći neprijatelji, pa čak ni onaj koji je bio njegove krvi nije mogao da otopi led sa njegovog srca. Njegov sin koji je bio ranjen i koji se trenutno nalazio na Vojno-Medicinskoj Akademiji, čiji ga je metak pogodio jer bolje nije ni zaslužio zbog svoje izdaje, više nije postajao. Njegov sin je bio mrtav za njega, i niko, sve dok Miroslav bude živ, neće znati gde se nalazi.
Nessun commento:
Posta un commento