Balkanski virus - deveto poglavlje

Prošle su dve nedelje od dana kad su morali prinudno da napuste rodni grad zbog rata koji nije poštedeo ni njihovu republiku. Pobegli su kod bake po majci u Beograd jer su, za razliku od mnogih njihovih dojučerašnjih sugrađana, imali mogućnosti i nekoga ko je bio spreman da im pruži utočište. Beograd ipak nije mogao da joj zameni Sarajevo ma koliko se njeni bližnji trudili da joj olakšaju boravak u prestonici Srbije. Svaki put kad bi je videli uplakanu, bilo im je teško ali njihove reči utehe nisu mogle da  pomognu Selmi da se oseća bolje. Niti je mogla da zaboravi sve one uvrede, sve one ružne stvari koje su prethodile njihovom odlasku iz Sarajeva. Mogla je jedino da nastavi sa svojim životom. Životom koji to više nije bio. Više je ličio na noćnu moru kojoj se nije video kraj.

Umrla je onog dana kad joj je onaj kojeg je volela rekao da je mešanac, da nije ona koju je želeo da oženi i da ne želi više da je vidi. Prestalo je srce da joj kuca kad joj je majka priznala da su joj pretili da će da zakolju nju, njenu ćerku i njenog muža ako odmah ne napuste grad. Te iste noći pokupili su svoje najbitnije stvari i krenuli. U panici su mislili da bi im najbolje bilo da se sklone kod strica Ibrahima u Srebrenicu ali je Slavica insistirala na odlasku u Srbiju i Amir nije mogao a da je ne posluša. „Bar tamo nije rat. Bićemo na sigurnom.“ Rekla mu je dok su pakovali poslednje stvari. Plakali su svi troje dok su ostavljali za sobom rodni grad obećavši da će se jednog dana vratiti. Jednog dana kad rat bude bio gotov. Da, Selma je mogla da nastavi da živi. Morala je da nastavi da živi.   

                          

Trebalo mu je malo vremena da shvati šta je zapravo uradio, i da su, iako nije bilo to što je želeo, postojale posledice koje je možda mogao i da izbegne. Na žalost, nije imao drugog izbora osim onog da napusti svoju kuću jer njegovo strpljenje je imalo granice, i neke stvari Saša ipak nije mogao da podnese. Možda je trebalo da pokuša da se žrtvuje, zarad porodičnog mira, i da pređe preko svega. Njegov karakter, bio je prilično instinktivan i to mu je ponekad pravilo probleme, je izbio na površinu i ostalo, ostalo je već bila istorija. Sasuo mu je u lice ono što je mislio o njemu, oterao ga dođavola i bez imalo griže savesti, zalupivši vrata, krenuo je sa namerom da se nikad ne vrati. U prvom momentu, mislio je da ode kod Miloša, ali se odmah predomislio. Nije želeo da nasekira Tijanu. Na kraju, bilo je to najbolje skrovište, otišao je kod strine Verice. Posle očeve smrti, bilo je to jedino što mu je ostalo, jedina prava porodica koju je Saša imao i na koju je mogao da se osloni u teškim momentima.

„Naravno da možeš da ostaneš ovde koliko hoćeš. Ali mislim da bi trebao da obavestiš Draganu i Tijanu da si kod nas.“ Rekla mu je strina Verica kad je tog jutra stigla iz Vrnjačke banje. Marija joj ništa nije govorila o Aleksandrovoj privremenoj selidbi  jer je Saša zamolio da ćuti. Ni sam nije verovao da će dva dana da ostane kod njih. Mislio je da će bes brzo da ga prođe i da će se vratiti kući čim se bude malo smirio. Ali nije. Nije ni želeo da se vrati.

„Mamu baš briga gde sam ja. Bitniji joj je Jovan od mene. Mislim da čak nije ni primetila da sam van kuće. Možda si ipak u pravu strina. Trebalo bi bar Tiki da kažem da sam kod vas.“ Mora da je poludela od brige, mislio je Saša dok je okretao Milošev kućni broj.

„Ćao. Je li Tijana kod tebe? Mogu li da razgovaram sa njom? Hvala ti Miloše. Slušaj, moram da te zamolim da  mi učiniš  uslugu. Ubedi  je da se preseli kod tebe. Naša porodična kuća nije baš idealno mesto za život.“

Nije mogao da zamisli da će jednog dana da izgovori tako nešto. Ali jedino što je želeo bilo je da zaštiti svoju sestru. Obećao je to njihovom ocu onog jutra kad je došao iz Beča i kad mu je na putu od aerodroma do njihove kuće priznao koliko se bojao za svoj život posle serije anonimnih pisama u kojima su mu pretili smrću. Obećao mu je to onog dana kad su ga sahranili. Bio je oduvek glavni Tijanin oslonac i ni posle  šest meseci od njegove smrti nije mogla da ga zaboravi. Ali je mogla da računa na Sašu koji je, iako nije mogao da joj zameni oca, bio jedino što joj je od njihove porodice ostalo.

„Ćao seko. Ja sam kod strina-Verice. Ne brini za mene.“

                                          *

Spremala se polako misleći i dalje samo na njega i na nedelje  koje su bile iza njih. Bio je to najlepši period Natašinog života. Po prvi put je bila zaljubljena, baš kako dolikuje njenim godinama, i ponekad joj se činilo da lebdi u vazduhu. Bila je gluva na sve ono što se događalo oko nje, postojao je samo Nikola i njihova veza. Istina, malo je i školu zapustila, broj neopravdanih izostanaka rastao je iz dana u dana, pa čak i da njeni saznaju, nije je bilo briga. Uostalom, njihov posao je bio na prvom mestu, tek kasnije su eventualno dolazile na red Nataša i njena sestra Nina. Srećom pa je zadnjih dana gradom vladao opšti haos zbog protesta koji su organizovali studenti pa na nju, čak i da su hteli, nisu ni obraćali pažnju. Na barikadama su već bili svi njeni i Nikolini prijatelji i nikako nije mogla da propusti glavni događaj tog dana.

„Naco, krenula si negde?“ Taman kad je otključavala ulazna vrata njena mlađa sestra Ninoslava se pojavila na hodniku.

„Idem kod Nikoline da učimo za završni test iz biologije. Znaš kako je kuma Jelena stroga i da kod nje nema protekcije.“ Nasmeja se Nataša. Po prvi put nije imala želju da izgrdi svoju sestru zbog nadimka koji je mrzela, ne samo što nije imala vremena za to, već zato što nije želela da je diktator od njihovog oca uhvati u nedozvoljenoj radnji.

„Znam, baš kao što znam da nikada nisi umela da lažeš. Opet ideš na demonstracije sa kumom. Protesti DEPOS-a,  o tome čitav grad govori.“ Nini na žalost ništa nije moglo da promakne.

„Slušaj mala, ako kažeš reč tati i mami o tome, imaćeš posla sa mnom. Jesi li razumela?“ Povisila je ton nadajući se da će se time završiti njihov razgovor. Ali Nina se nije bojala.

„Ti nisi normalna, ćale bi te ubio da zna gde ideš! Ćerka generala Miletića demonstrira na strani opozicije! Ti nisi normalna, ne znaš šta radiš zaista.“ Nastavila je njena mlađa sestra.

„Slušaj, kasnim već. Znam da bi me ćale ubio, ali budi dobra pa drži jezik za zubima, hoćeš li?“

Nije ni sačekala sestrin odgovor, izletela je iz njihove zgrade što je brže noge nose iz straha da se ne desi zlo i njihov otac se kojim slučajem ne pojavi na vratima.

Ponekad  mislim da je ova naša zemlja osuđena na doživotnu propast. Kao da nam nije dovoljno što se naši rođaci i prijatelji bore tamo u ovom i dalje za mene totalno bespotrebnom i lucidnom ratu, već smo dozvolili da nas kazne za nešto za šta nismo krivi. Osećam se ovih dana kao da sam u isto vreme zatočena u kandžama jednog režima koji sve dok budem hodala ovim gradom i dalje disala punim plućima neću da priznam, i oslobođena kad samo pogledam ove mlade ljude koji me okružuju zadnjih dana. Imponuje mi što znam da nisam jedina koja se trudi da sa svetog prestola skloni njegovo visočanstvo Maršala. I nadam se da će se još više mladih ljudi pridružiti nama ojadjenima i besnima u ovoj borbi koja nadam se neće trajati još dugo. Ponekad se pitam da li se uopšte vredi boriti, ali moje nade ne gase se tako lako. Ja i dalje verujem u našu moć, u moć onih koji će jednog dana ovoj zemlji vratiti ugled koji je nekad imala. U moć onih koji će nas jednog dana povući sa svih Balkanskih frontova jer ovo nije naš rat. Nije moj, niti je rat svih mojih vršnjaka koji su sanjali neku drugu budućnost, budućnost koja nas je spajala a ne razdvajala.

I kako sve to objasniti ovim ludim glavama koji opravdavaju onog koji nas je svesno doveo do prosjačkog štapa, do sankcija koje nismo tražili a ni zaslužili. Prosto poludim kad čujem sa kakvim poštovanjem govore matorci o njemu. Ma dovoljno mi je da čujem onog koji je na žalost moj otac kako o svom učitelju govori sve najlepše, sve same reči hvale pa da mi bude muka. Zbog njega i njemu sličnih je moj brat i otišao, ko zna gde se sada nalazio i da li je imao krov nad glavom. Muka mi je na samu pomisao na njih koji sede u svojim toplim foteljama vodeći ovu zemlju u propast. Zbog njih sam i bolesna, i sam Bog zna hoću li, i kada, ozdraviti od ovog za sada još neizlečivog balkanskog virusa.

„Ćao Sonja. Hm, sam Bog zna da li ćeš ikada dobiti ove redove kojima sada ispunjavam ovaj beli papir ali se od srca nadam da će ovo moje pismo poslužiti nečemu. Sigurno se pitaš gde sam ja, ako ikada pomisliš na mene i na ono što smo imali do pre godinu dana. Oboje smo se nadali da će ova ludnica biti kratkog veka ali kao što vidiš, kako stvari za sada stoje, daleko smo od kakvog takvog mira koji bi naše zemlje ponovo vratio na stazu prijateljstva. I ne znaš koliko me srce zaboli svaki put kada mi neko pomene naš grad, uglavnom po zlu, a ne sumnjam da i srpski mediji tretiraju Zagreb na isti način. Na žalost, rat je, a u ratu se sve zaboravlja. Ja sve i da mi zabrane, ne mogu i ne želim da zaboravim. Sećanja na ona lepša, stara vremena su jedino što me i dalje održava u životu, zajedno sa nadom da ćemo se jednog dana sresti tamo na ušću Save u Dunav.“

Krenule su suze, i po prvi put od prinudne selidbe u Zagreb Dražen je osetio potrebu da se isplače, da plače i da iz sebe istera tugu koja se skupljala na njegovoj duši zadnjih godinu dana. Nije mogao niti želeo da prestane, iako su njegove suze polako već kvasile papir na kojem je teška srca započeo još jedno pismo upućeno njoj. Njoj od koje ni sva mržnja njihovih sunarodnika nije mogla da ga razdvoji. Njoj koju je voleo možda više i od samog sebe, ali na žalost njegova ljubav nije imala moć da vrati izgubljeno vreme, niti da povrati Sonju. Mogao je jedino da je i dalje sanja, da krišom gleda album sa njihovim zajedničkim slikama koji je ponovo bio u njegovim rukama, i da se nada. Da se nada da će se neko ko od gore vidi sve smilovati da konačno usliša njegove molitve, da će se ludilo zvano rat uskoro završiti jer je jedino tako mogao da se vrati kući. Kući, jer ma koliko se Dražen trudio, Zagreb nije mogao da zameni njegov rodni grad. Niti će ikada moći da u njegovom srcu zameni grad na ušću. Nikada. I jednog dana, jednog će dana moći da se vrati. Obrisao je suze, udahnuo duboko, rešen da završi misiju koju je započeo. Sonja je morala da zna da je on tu, da je prisutan, i da je, bez obzira na kilometre koji su ih delili, mogla uvek da računa na njega.

Protesti studenata koji su zadnjih mesec dana potresali Beograd i u kojima su studenti Srbije otvoreno tražili ostavku Maršala, a u kojima je i sam Saša dobrovoljno učestvovao, konačno su bili gotovi, doduše bez nekog većeg dobitka, ali Saša i njegovi vršnjaci imali su bar čemu da se nadaju. Jedna izgubljena bitka nije značila i izgubljeni rat, i pre ili kasnije predsednik tiranin će morati da se povuče. Njegova samouverenost i onaj kiseli osmeh na licu išli su mu na živce i sanjao je dan kad će ga videti iza rešetaka ili čak, scenario koji se mnogo više sviđao Saši, obešenog na sred Terazija, svima za primer. Skot, sa kakvom ledenom smirenošću je imao hrabrost da izjavi kako ima podršku radnika, seljaka i građana, studenti i njihove želje za njega nisu postojali. Saša je bio rezigniran ali i te kako spreman da nastavi da se bori. Predsednika ni atomska bomba neće skinuti, prokomentarisao je neki lik iz mase posle razgovora sa najvećim zlotvorom kojeg je njihova država imala, i na žalost, bio je u pravu.

Tako udubljenog u sopstvene misli našao ga je njegov zet Miloš. Tijana više nije mogla da podnese činjenicu da je njen brat već nedeljama živeo van njihove porodične kuće i molila ga je da bar pokuša da ga  ubedi da pokuša da se pomiri sa njihovom majkom. Miloš je poznavao dobro Saleta, odrasli su zajedno, i ako je njegova buduća supruga bila tvrdoglava kao magarac, njen brat je bio duplo veći. Nije bila tajna bes koji je Saša osećao prema njihovoj majci zbog njene veze sa ministrom prosvete, baš kao što nije bila tajna da nije imao ni najmanju nameru da se vrati tamo odakle je samovoljno pobegao. No, mogao je bar da pokuša da ga ubedi da pokuša da se vrati, ako ni zbog čega drugog onda zbog njegove sestre. Nije smeo da dozvoli da se Tijana nervira zbog njegove lude glave baš sada kad je već bila u poodmakloj trudnoći i  kad je nepotrebni stres samo mogao da joj škodi.

„Dokle li si stigao da mi je znati? Opet smišljaš neki pakleni plan?“ Našali se Miloš. Morao je nekako da započne razgovor sa Saletom, jer ako mu odmah izloži razlog zbog kojeg je došao, njihov susret bi mogao da krene pravcem koji Miloš nikako nije hteo.

„Nigde posebno. Razmišljao sam o onom skotu kojeg ni hiljadu i jedan naš protest neće skinuti sa prestola. Ovoj zemlji je izgleda potrebno čudo, šteta samo što nema Deda Mraza koji bi mi njegovu glavu predao na srebrnom poslužavniku.“ Odgovori mu Sale, sa očiglednom ironijom i ekstremnom mržnjom u glasu.

„Ne vredi Sale, nervirali se mi, ne nervirali, čoveče isto nam je. Ko da nas neko nešto pita. Ma zaboravi čoveče, besmisleno je i raspravljati o tome. Samo gubimo bespotrebnu energiju na glupost zvana politika.“ Pokušavao je da nađe reči kojima bi započeo razgovor o Tijani, a umesto toga, brbljali su o tamo nekom zlotvoru koji jeste da im je donekle upropastio živote, ali nije mogao da postane centar njihovih života, bilo je mnogo bitnijih stvari. No, prave reči Miloš ipak nije nalazio sve dok mu sam Saša nije priskočio u pomoć.

„Možda si u pravu. Nego, reci ti meni, kako je Tijana? Malo smo se pogubili u zadnje vreme zbog.....“ Nije uspeo da završi započetu misao, bojao se da se ne razbesni na sam pomen imena onog koji je uspeo da napravi totalnu pometnju i raskol u njihovoj porodici.

„Dobro je da si se setio da imaš sestru. Tijana nije baš najbolje Saša. Mnogo je nervozna, mislim da znaš i zašto. Nije na meni da ti držim predavanja, ali prijatelj si mi i dajem sebi za pravo da ti u lice kažem neke stvari. Potreban si joj, potreban joj je mir koji od tvog odlaska od kuće ne nalazi. Ako ni zbog čega drugog, trebao bi bar zbog Tijane da pređeš preko tvog ponosa i vratiš se kući.“ Rekao mu je ono što je mislio, ne mareći ni jednog momenta da li će Saša da se naljuti ili ne. Verovao je da će ga njegov drug ipak poslušati, jer posle svega, dobro je znao da je Miloš bio u pravu.

A Saša je ćutao i netremice gledao u vrh svojih cipela. Miloševe reči su ga pogodile ali nije imao hrabrost da to prizna, ni sebi ni njemu. Ako  mu je do ičega bilo stalo na ovom svetu bila je to njegova sestra. Nikada sebi ne bi oprostio kada bi znao da njegova sestra pati njegovom krivicom. Možda je trebalo da posluša druga svog, ma koliko mu bilo teško i koliko ustvari bio nevoljan da pređe preko nekih stvari koje su ga i dalje bolele. Ali opet, nekako, nije mogao da se odluči tek tako. Trebalo mu je malo vremena da razmisli o svemu, na miru, i bez spoljnih uticaja.  

                                          

Otkad je odlučio da napusti svoj rodni grad, po prvi put je osetio nekakvu vrstu krivice zbog načina na koji se sve odigralo, a po najviše jer je bio totalni slabić koji nije imao hrabrosti ni da prizna gde je i zašto odlazio, niti da se makar pozdravi sa njom. Po prvi put od onog dana kada su ga tata i mama doveli u Budimpeštu počeo je da se kaje i da se suočava sa onim strahom da je napravio najveću životnu grešku koju je ikada mogao da napravi. Bolje nije ni zaslužio, znao je da će ga pre ili kasnije stići kazna za sve one gluposti koje je počinio, za sav onaj bol koji je nanosio Katarini a i samom sebi samo što ranije toga nije bio svestan. Shvatio je mnoge stvari ali kasno, kad već nije mogao nazad. Mogao je samo da ide napred, u neku bolju budućnost, koja ga je vezivala za glavni grad Mađarske, za novi fakultet i totalno novo društvo. Teška srca, mada je to bila najispravnija odluka njegovog života, odlučio je da spali sve svoje mostove koji su ga vezivali sa Beogradom za sobom. Niko i nikada za njegova života, osim njegovih roditelja i Nikole neće znati gde je, i tako je bilo najbolje. Za sada.  Ali iz nekog prokletog razloga ta mu misao nije pomagala da se oseća bolje. Prokleta bila i Katarina i sve ono što ga je vezivalo za nju, pomisli sa gorčinom. Morao je da ide napred, nikako nije mogao da dozvoli tamo nekim sećanjima da ga vrate sa pravog puta.

Dok se polako ali sigurno trudio da se oslobodi duhova prošlosti koji su ga svakodnevno pratili, naglo kucanje na vratima njegove sobe trglo ga je iz razmišljanja i samo je jedva čujno izgovorio ono napred, nakon čega se susreo sa tako poznatim veselim osmehom njegove sestre Maje. Koliko god se trudio da bude sam poslednjih dana, skoro uvek bi njegovi mračni planovi bili osujećeni zahvaljujući baš njegovoj sestri od tetke. Podigao se sa kreveta i polako joj prišao. Izgledala je kao i uvek prelepo, obučena po poslednjoj modi, diskretne šminke, i sa onim svojim osmehom koji mu je davao sigurnost. Očekivao je da će ponovo da ga iskritikuje zbog svoje povučenosti koja joj je jako smetala, ili da će ga po običaju naterati da sa njom krene u grad jer je želela da ga upozna sa nekom od svojih šik drugarica, ali nije bio to razlog zbog kog je tako veselo upala u njegovu sobu. Smejurila se onako detinjasto, bezbrižno i u isto vreme veselo, dok mu je predavala koverte koje je tog jutra našla u poštanskom sandučetu a na kojima je jasnim rukopisom bilo ispisano njegovo ime. Drhtavim rukama preuzeo je pisma od nje prošaputavši jedva ono hvala, što je Maji dalo znak da je trebalo da ode i da ga ostavi samog. Izašla je iz njegove sobe zatvarajući polako vrata ali ni njihovu eventualnu škripu Maksim sigurno ne bi čuo. Njegove misli su već bile daleko, tamo u Beogradu, odakle je po prvi put imao vesti od svog najboljeg druga Nikole.

                                          *

Proveo je još jednu noć praćen noćnim morama koje ga nisu napuštale od onog dana kad su mu, predavši mu pre toga medalju ni manje ni više nego državnog heroja, odobrili da se sa ostalim ranjenicima povuče sa ratišta i vrati se kući. Ivan je bio srećan, kako i ne bi, konačno se izvukao iz pakla koji mu je malo po malo nadgrizao dušu preteći da od njega napravi strašilo kojeg se grozio. Nije bilo to ono što je nekada Ivan sanjao, niti je život koji je trenutno živeo bio ono čemu se nekada nadao, ali bar je disao ponovo punim plućima. Istina, to nije moglo da mu vrati ono što su mu drugi oduzeli i čijom krivicom nikada više neće pustiti samostalne korake, o basketu sa prijateljima na žalost mogao je samo da sanja, ali bar je pred sobom imao kakvu-takvu budućnost što ipak nije mogao da kaže za mnoge svoje prijatelje. Koliko njih mu je reklo zbogom, umirajući na njegovim rukama i ponekad je osećao krivicu što im se i sam nije pridružio jer ovo što je imao, davno je prestalo životom da se zove. I nebrojeno puta od povratka u rodni Beograd mu je dolazilo na pamet da izvrši samoubistvo ali bi se srećom brzo predomislio. Nije mogao da dozvoli da zbog njega ponovo pate njegovi najbliži. Morao da se bori za sebe, a ponajviše zbog njih.

Bio je srećan zbog tako pametne odluke koju je doneo, ali znao je da će njegova sreća kratko trajati, sve dok ne bude sklopio po ko zna koji put svoje umorne oči. A onda će ponovo krenuti na put, na onaj put koji ga je vodio nikuda. U ono nikuda u koje nije želeo da se vrati jer se bojao da se suoči sa onim što će tamo naći. Plašio ga je susret sa njihovim tužnim licima i onim bolom koji nikada nije znao da podnese. Kao da su ga staze kojima se kretao skoro svake noći tamo u snu vodile samo k njima koje je ostavio tamo a koji su ga molili da se vrati i da im pomogne. Da im pomogne i da ih povede sa sobom kući, tamo u onu mirnu luku gde je godinama već bila usidrena sreća prožeta njihovim prijateljstvom ali Ivan je bio nemoćan. Nemogućnost da učini makar nešto ga je dovodila do ludila. Jedino što je mogao, mogao je da ćuti i da nastavi da i u miru ratuje sa svojim emocijama nadajući se da će uskoro ponovo zakoračiti u oazu mirnih snova. Ali mir je bio daleko, nedostižno daleko.