Bure života

Dragi dnevniče,

Davno me nije bilo, znam. Izgubljena u prostoru i vremenu, stavila sam blog na stand-by u iščekivanju da kao i posle svake bure zaplovim mirnim vodama. Nisu, ipak, sve bure iste. Ima onih koje nas totalno izbace iz koloseka, unesu tugu u naše živote, rušeći teško stečeni mir. Nije uvek lako, ali treba biti jak i izboriti se za ostanak na  površini.

Bilo je puno takvih oluja u mom životu. Nosile su sve pred sobom, potapavši, bez imalo stida i milosti, i najudaljenije kutke duše. Uvek, srećom, i najgore mećave prestanu a umesto njih jarko i puno topline sunce ugreje dušu i izmami osmeh na lice na kom je još uvek vidljiv haos koji je bura ostavila za sobom u znak sećanja. Neke rane, nažalost, nikad ne zarastu u potpunosti. A i ako se, kojim slučajem desi, tu su ožiljci da nas svakodnevno podsećaju na ono kroz šta smo prošli dok smo se svim silama trudili da se odupremo neprijateljskim naporima da nas odvuku na dno.

Tu su i one bure koje nas uvuku u vrtlog promena, pozitivnih na svu sreću, i koje nas tako dobro protresu kao kakva centrufuga da nam, kad kazaljke počnu da otkucavaju poslednje sate dana ne preostaje ništa drugo sem da se hitro spremimo za počinak, jedva koristeći poslednje atome snage. Bure, vetrovi koji sa sobom nose novine, velike ili male, koje nas i naše navike menjaju iz korena.

U zadnjih par godina, igrom slučaja, pisanje je preraslo iz hobija u nešto mnogo veće, jače i svakako ozbiljnije. Nikada nisam razmišljala da se bavim novinarstvom, ono je odabralo mene, ali negde u sebi znala sam da moji napori i odricanja koji su vodili ka završetku fakulteta i post-diplomskih studija nisu bili uzaludni. Bilo je, istina, momenata kada sam se pitala šta mi je trebalo da završim međunarodne odnose i master iz studija Balkana i Istočne Evrope kada sam već odavno izašla iz tih voda i promenila vokaciju.

Sada znam, zapravo verujem, da svako zašto u životu ima svoje zato. Od oktobra radim, volontarno za sada, za jednu italijansku NVO koja radi sa Balkanom. Obaveze su se povećale, slobodnog vremena je sve manje, ali je zato moje zadovoljstvo svakim danom sve veće. Radim ono što volim a u isto vreme učim i nove stvari što me raduje. Upoznajem nove ljude.

Svaka promena, bila burna ili ne, je bitna. Život bez promena bi bio veoma dosadan. Meni bar.

Dobro veče, ma gde bili.

Dopo la pioggia spunta l'arcobaleno..posle kiše stiže duga

Caro diario,

E' un venerdì sera particolarmente nervoso, per vari motivi. La Serbia ha perso contro l'Italia in semi-finali della pallanuoto, alle Olimpiadi di Londra. Poi, alcune notizie non mi hanno proprio rallegrato la giornata.  Però, in compenso, c'è stato un momento che mi ha riempito il cuore della gioia. Vedere spuntare, dopo la pioggia estiva che colora questi giorni, un magnifico arcobaleno - mi ha resa felice come quando ero una bambina che si emozionava per così poco. Non è che, poi, sono cambiata con gli anni. Anzi, sono ancora le piccole cose come questa che mi fanno sentire in pace con me stessa e con tutto il mondo. Al fine del post, vi aspetta la foto e la melodia per finire la giornata in bellezza!

A presto!

Još jedan petak, pomalo nervozan iz više razloga. Vaterpolo reprezentacija Srbije je izgubila od Italije, u polufinalu Olimpijade u Londonu. Plus neke vesti koje mi baš nisu ulepšale dan. Videti posle letnje kiše, koja je obojila ove poslednje dane, prelepu dugu na nebu me je učinilo srećnom kao kada sam bila devojčica kojoj je trebalo tako malo za radost. Nije da sam se s godinama promenila. Naprotiv. I dalje  male stvari čine da pronađem mir u sebi samoj i svetu koji me okružuje. Na karaju ovog posta, čeka vas fotografija i melodija da završite dan na najbolji način!

Do skorog čitanja. 

L'arcobaleno a Trento... Duga u Trentu...

E, visto che ieri non c'era il post musicale, che quest'estate sia anche nel ritmo del tango! Una milonga molto allegra, passionale.. Bailamos?

S obzirom da juče nije objavljen muzički post, nek' ovo leto bude i u ritmu tanga! Jedna brza i strasna milonga.. Jeste li za ples?

Ciao.. Ćao...

Pismo za budućnost

Draga moja Emy,

Prošlo je deset godina a ti si i dalje ista, znatiželjno dete uprkos tvojim godinama. Koliko ti je? Mene pitaš? Krštenica možda i jeste počela da bledi ali ne i tvoj duh. I dalje si onako vickasta ili se samo praviš luda. Nešto od ta dva sigurno jeste. Draga, zašla si polako ali sigurno u četrdesete. Džaba ti da prikrivaš bore, tu su, vide se u ogledalu ma koliko pomerala glavu čas u levo, čas u desno. Da zaokružimo na broj četrdeset i dva, do trojke, ipak, fali ravno pola godine.

Ako ovo čitaš, a više sam nego sigurna u to, i smeškaš se u sebi kao što si to radila kada si čitala svoje stare dnevnike i prvi roman i članke, znači da je sve krenulo onim stazama koje si sanjala. Bitno je da si živa i zdrava, uprkos zdravstvenim problemima koji su ti često zagorčavali život ali i učinili te tako čvrstom i stabilnom, a sve ostalo je, uvek ti je i bilo, manje važno.

Pitam se gde si.  Nikada te nije držalo mesto i dom ti je bio čitav svet. Nadam se da si ga obišla, bar ona mesta koja si sanjala, i da su te ta putovanja, kao i uvek, učinila bogatijom i vrednijom osobom. Verovatno i dalje brbljaš trista na sat, pretapaš reči u jednostavne ili ipak složene rečenice, komplikovane baš kao što si bila. Verovatno si to i dalje, zamršeno klupče koje je neko možda uspeo da odmrsi. Ja nisam.

Nadam se da si srećna, nije bitno gde, u nekoj belosvetskoj metropoli ili pak domaćoj. Nisi mogla večno da bežiš, dvadeset godina je mnogo i za vagabunda kao što si ti. Ali ono što mi je bitnije je da i dalje radiš ono što voliš, pišeš, nižeš niske bisera koji se kotrljaju i krase tvoj i tuđe živote. Nadam se da je za ovu deceniju tvoj italijanski roman ugledao svetlost dana i da si ih napisala bar još pet. Skromnost je oduvek bila tvoja najveća vrlina, ili pak mana. Iskreno verujem da si ostala ona ista, klinka iz provincije koja je sanjala velike snove i većinu ih ostvarila, ona ista devojka koja voli život, ljude koji je okružuju, i kojoj su male stvari najbitnije i dalje.

Oduvek si pričala da se nećeš udati, bar ne pre 35, pa se iskreno nadam da nisi popustila pod pritiskom familije pre roka. Govorila si, nemoj sad da mi se mrštiš i odmahuješ glavom, znaš da je to istina. Kao što znaš da si verovala, čvrsto, da se nije rodio taj zbog kog bi kapitulirala i da si svoje cipelice, sa kojima si uporno bežala u slobodu, nosila uvek i u svakoj prilici. Pa čak i onda kada nisu bile u modi.

Prošlo je deset godina, verovatno si ih, bio bi red, ne gledaj me popreko, odavno okačila o klin ili bacila u smeće kao istrošenu i već nepotrebnu stvar. Sloboda je, kažu, valjda si to shvatila draga, tvrdoglava, moja, ipak mnogo prijatnija i lepša ako imaš sa kim da je podeliš.

Ne znam šta sada radiš, volela bih da znam. Verovatno, s obzirom na vreme, uspavljuješ devojčicu kovrdžave kose koja je tvoja slika i prilika, tvrdoglava kao ti, i koja te izluđuje baš kao što si ti izluđivala tvoju Veru. Ne znam da li se je nazvala Sofija, ili su se u međuvremenu tvoji ukusi promenili. Šta znam, možda danas živiš u nekoj čudnoj zemlji, gde imena imaju drugačiji zvuk. Ono što mogu da tvrdim, ako ikada budeš zaista imala sebe u minijaturi, ili pak sinčića sa tvojim pomalo luckastim karakterom, sa imenom koje si želela da daš svom bratu koji je umro na rođenju, da ćeš je/ga ludo voleti. Baš kao što su tebe voleli tvoji roditelji. Bilo da bude Sofija, ili Marko, ili pak oboje, da ćeš ih naučiti da vole sebe i druge, bez obzira na veru i naciju da brbljaju na više jezika jer je tako zanimljivije, da vole život jer je jedan. Ah, da, umalo da zaboravim.. moraju da navijaju za Zvezdu. Valjda to nisi zaboravila.

Ljuta si, što? Izvinjavam se što sam odlutala u budućnost i svratila kao nezvani gost... kada opet budem svraćala, za deset godina, najaviću se bar nedelju dana unapred. Dajem časnu reč.

Voli te tvoja, kako bih ti rekla, slika i prilika iz 2012. godine...

Ovo je moje pismo za neku buduću mene. Da ga napišem, podstakla me je koleginica Andrea Kljajić.. a ja, evo, podstičem vas da napišete i vi sebi nešto, pa da se sretnemo, za deset godina, na nakoj kafici, i sumiramo utiske...

Otkucaji

Dragi dnevniče,

Palo je veče a sa njim i veo tišine koji mi prekriva lice. Sklopnjenih očiji osluškivala sam otkucaje zidnog časovnika. Dan mi je prosto proleteo a da nisam stigla da se osvrnem za sobom i zagledam se u dno šolje od kafe kojom sam započela dan.

Ne znam zašto ali biram uvek jednu te istu šolju. Onu. Kao da je deo nekog i previše vrednog, ili pak pozlaćenog servisa a nije. Jedna sasvim obična šolja koja u sebi ipak ima nešto zaista vredno, uspomenu na studentske dane u Moskvi i jednu poznu jesen okićenu snežnim nakitom.

U poslednje vreme imam osećaj da mi sati prolaze kroz prste kao pesak u peščanom časovniku. Dok trepnem okom sunce je zašlo iza planina, nebo upalilo svoje beskrajne svetiljke a mesec me poziva na počinak. Pokušala sam, nije da nisam, da mu se oduprem, ali san me uvek pobeđuje.

Otkucaji. Kratki, glasni i jasni. Kazaljka se pomiče mic po mic u nekom svom ritmu koji kao da mi šapuće. Čujem ga, kaže da prekinem da zevam, ili baš ako moram da stavim ruku na usta. Nije lepo, upozorava me.

Zevam. Jednom. Drugi put. Samu sebe podsećam na onaj cvet iz detinjstva, tamo u bašti ispred onih zgradica iza moje, koje sam zvala zevak. Sad, ne znam da li se taj cvet zaista tako zove, verovatno ima neko drugo, kulturnije i lepše ime. Za mene će ipak uvek biti zevak.

Otkucaji. Tanani, sićušni i tako diskretni. Otkucaji sreće. Otkucaji srca. Još jedan intenzivan dan je iza 
mene.

Idem da se ušuškana pod čaršavom prepustim mesečevoj sonati. Ne znam za druge ali ja ću na lalanje.

Laku noć svete!