Dragi dnevniče,
Palo je veče a sa
njim i veo tišine koji mi prekriva lice. Sklopnjenih očiji osluškivala sam
otkucaje zidnog časovnika. Dan mi je prosto proleteo a da nisam stigla da se
osvrnem za sobom i zagledam se u dno šolje od kafe kojom sam započela dan.
Ne znam zašto ali
biram uvek jednu te istu šolju. Onu. Kao da je deo nekog i previše vrednog, ili
pak pozlaćenog servisa a nije. Jedna sasvim obična šolja koja u sebi ipak ima
nešto zaista vredno, uspomenu na studentske dane u Moskvi i jednu poznu jesen
okićenu snežnim nakitom.
U poslednje vreme
imam osećaj da mi sati prolaze kroz prste kao pesak u peščanom časovniku. Dok
trepnem okom sunce je zašlo iza planina, nebo upalilo svoje beskrajne svetiljke
a mesec me poziva na počinak. Pokušala sam, nije da nisam, da mu se oduprem,
ali san me uvek pobeđuje.
Otkucaji. Kratki,
glasni i jasni. Kazaljka se pomiče mic po mic u nekom svom ritmu koji kao da mi
šapuće. Čujem ga, kaže da prekinem da zevam, ili baš ako moram da stavim ruku
na usta. Nije lepo, upozorava me.
Zevam. Jednom.
Drugi put. Samu sebe podsećam na onaj cvet iz detinjstva, tamo u bašti ispred onih
zgradica iza moje, koje sam zvala zevak. Sad, ne znam da li se taj cvet zaista
tako zove, verovatno ima neko drugo, kulturnije i lepše ime. Za mene će ipak
uvek biti zevak.
Otkucaji. Tanani,
sićušni i tako diskretni. Otkucaji sreće. Otkucaji srca. Još jedan intenzivan
dan je iza
mene.
mene.
Idem da se
ušuškana pod čaršavom prepustim mesečevoj sonati. Ne znam za druge ali ja ću na
lalanje.
Laku noć svete!
divno :)
RispondiEliminahttp://soupandfish.blogspot.com/
Hvala!
Elimina