The hardest thing - sećanja na 16. 10. 2007

Dragi dnevniče,

Upravo sam se vratila sa večere kod naših kućnih prijatelja. Nisu mogli da ga ne pomenu, da ga se ne sete, da ne vrate svoj lični film četiri godine unazad. Spominjali su ga samo po dobru, sećali se njegovih pesama i gostovanja u raznim tv emisijama. Rekoh i ja neku reč, iznesoh svoja mišljenja. Koža se ježila pri svakoj od njih. Sa malog ekrana začula se jedna njegova pesma. Krenula je suza. Emotivno čeljade u meni nije uspelo da se suzdrži. Kako bih? Svake godine na ovaj isti dan prolazim kroz istu agoniju. Isti je početak, nimalo različit kraj. Samo se pozorišna scena života menja.

                                                      Ostaćeš zauvek u našim srcima....

„Te godine bila sam u Mađarskoj na razmeni studenata. Prolazila je moja treća nedelja u gradiću na austrijskoj granici. Jesen  tek što je stigla, hladnoća se uvlačila u svaku poru naših života. Stvari su se menjale vrtoglavom brzinom a da toga nisam ni bila svesna.

 Vratila sam se u studentski dom promrzlih ruku, crvenog nosića kao u klovna. Duvao je vetar, hladan i oštar. Njegova tužna pesma nije slutila na dobro. 

Ispijala sam čaj kada se na mesindžeru pojavila nova poruka. Javljala mi se Ivana, prijateljica iz Beograda. Rekla mi je da mora da mi kaže nešto i pitala da li sedim ili stojim. Sedela sam, i umalo pala sa stolice kada sam pročitala ono što je sledilo. Nije moglo da bude istina, odbijala sam da poverujem i grozila se na samu pomisao da više neću moći da čujem glas koji je u meni uvek budio neopisive emocije. Sa ekrana kompjutera proganjalo me je ono „Poginuo je Toše. Jesi li tu?“. Sedela sam na stolici, gotovo skamenjena, i jedva drhtavim rukama otkucala ono jednostavno „Aha.“ Bila sam tu, fizički, mislima i duhom sam Bog zna gde.

Glavom mi je prolazilo hiljadu misli. Zašto Bog uvek uzima dobre ljude, pitala sam se ali odgovora nije bilo. Toše Proeski, zašto je baš njega morao da uzme? 


Svako zašto uglavnom ima i svoje zato ali ja do ovog nisam stigla ni nakon četiri godine.  

Sa playliste media playera čulo se"Zajdi, zajdi". Krenula je suza. Pustila sam je da klizi i hitro je obrisala, da izbegnem suvišna pitanja. Samo ja sam znala kakva se oluja lomila u mojoj duši. 

„Plačeš? – pitala me je Maša – Šta se dogodilo?” Slegnula sam ramenima. Nisam znala odakle da počnem, ni kojim rečima da joj objasnim nešto što ni sama nisam shvatala.

Prošle su četiri godine a ja se i danas, kao i svake prethodne, naježim na samu pomisao na taj dan. Sećanja nisu izbledela... naprotiv. 

"Jer moj je život igra bez granica , umorna priča trganje stranica, na kojim ništa ne piše...."