Mojih godinu dana sa Wannabe Magazinom

Dragi dnevniče,

Postoje momenti u životu kada se, negde usput, izgubite, pokušavajući uzaludno da pronađete sebe. Do pre godinu dana bila sam baš u jednom takvom periodu, izgubljena u hodnicima svojih tridestak leta tražila sam bezuspešno izlaz iz lavirinta u kom sam se dobrovoljno skrivala. 

Pisanje sam oduvek smatrala hobijem, samo. Pišem otkad za sebe znam, nižem misli kao niske bisera ali sam ih uglavnom ljubomorno čuvala za sebe. Nedostatak samopouzdanja, govorila je moja mama, dok sam ja uporno odmahivala glavom. Nije se radilo o tome, jednostavno, pisanje mi je bio nekakav izduvni ventil koji sam koristila kad god bih stigla, uglavnom kada bih bila potištena, neraspoložena, mada je bilo i momenata kada sam pisala i o nekim lepim stvarima. Trudila sam se da svet oko sebe pretočim u bujicu reči koje su najbolje opisivale ono što se skrivalo u mom srci i mojoj duši. 

Po dolasku u Italiju na studije diplomatije krenula sam da pišem svoj prvi i jedini, za sada, roman, "Balkanski virus". Bilo je to nekako više iz revolta, iz želje da ubijem nostalgiju u sebi, ne razmišljajući da bi jednog dana mogao da ugleda svetlost dana. Čekala sam skoro deset godina na taj momenat. Pre dve godine, baš u ovo vreme, bila sam na svom Prvom autorskom Sajmu knjiga u Beogradu. Kada sam se vratila iz Beograda u Italiju, nešto je puklo u meni. Knjiga koju sam pisala s neizmernom ljubavlju odjednom mi je postala mrska. Sanjala sam da je spaljujem čak. Pisanje, koje mi je ponavljam bilo običan hobi, pretilo je da napravi totalnu pometnju i po nekom mom, pogrešnom naravno, mišljenju kosilo se sa svime što sam do tada smatrala bitnim. "Pogrešila si definitivno fax, a da ne govorim o masteru - govorila sam sebi - Ti zaista sebe vidiš u političkim vodama?" Odgovor nisam pronalazila a bes je rastao svakim danom sve više i više.  Prosto nisam znala šta ću sama sa sobom a sve oko mene je bilo obojeno tamnim bojama. Svetlih nije bilo, izbrisala sam ih svesno iz palete životnih boja.

 

Pre godinu dana stvari su odjednom počele da se menjaju. Petog oktobra, devojka kojoj ću zauvek biti zahvalna jer mi je pomogla da shvatim koliko volim ovo što radim, Jelena, poslala mi je poruku na ovoj istoj mreži u kojoj mi je predlagala da počnem da pišem za jedan beogradski online magazin. Wannabe Magazine.  Nisam puno razmišljala, nekakav skriveni glas mi je sugerisao da pristanem. Poslušala sam ga, srećom. Tako je počela moja wannabe avantura koja i dalje traje.  365 dana, 12 meseci, 3 koordinatorke, 56 objavljenih tekstova na koje sam ponosna. Lepo je biti deo jednog ovakvog tima, zaista.  Jedno veliko hvala svima koji su se našli na ovom mom wannabe putu i učinili ga lepšim.  Svima onima koji su uvek tu da me podrže i podsete da nema odustajanja.  Jer pravi pisac ne odustaje. Nikad.