Otkucaji

Dragi dnevniče,

Palo je veče a sa njim i veo tišine koji mi prekriva lice. Sklopnjenih očiji osluškivala sam otkucaje zidnog časovnika. Dan mi je prosto proleteo a da nisam stigla da se osvrnem za sobom i zagledam se u dno šolje od kafe kojom sam započela dan.

Ne znam zašto ali biram uvek jednu te istu šolju. Onu. Kao da je deo nekog i previše vrednog, ili pak pozlaćenog servisa a nije. Jedna sasvim obična šolja koja u sebi ipak ima nešto zaista vredno, uspomenu na studentske dane u Moskvi i jednu poznu jesen okićenu snežnim nakitom.

U poslednje vreme imam osećaj da mi sati prolaze kroz prste kao pesak u peščanom časovniku. Dok trepnem okom sunce je zašlo iza planina, nebo upalilo svoje beskrajne svetiljke a mesec me poziva na počinak. Pokušala sam, nije da nisam, da mu se oduprem, ali san me uvek pobeđuje.

Otkucaji. Kratki, glasni i jasni. Kazaljka se pomiče mic po mic u nekom svom ritmu koji kao da mi šapuće. Čujem ga, kaže da prekinem da zevam, ili baš ako moram da stavim ruku na usta. Nije lepo, upozorava me.

Zevam. Jednom. Drugi put. Samu sebe podsećam na onaj cvet iz detinjstva, tamo u bašti ispred onih zgradica iza moje, koje sam zvala zevak. Sad, ne znam da li se taj cvet zaista tako zove, verovatno ima neko drugo, kulturnije i lepše ime. Za mene će ipak uvek biti zevak.

Otkucaji. Tanani, sićušni i tako diskretni. Otkucaji sreće. Otkucaji srca. Još jedan intenzivan dan je iza 
mene.

Idem da se ušuškana pod čaršavom prepustim mesečevoj sonati. Ne znam za druge ali ja ću na lalanje.

Laku noć svete!