Prošle su nedelje i nedelje, a za mene kao da je vreme stalo. Životni sat zaustavio je svoje kazaljke u sat i minut u kom se razbilo ogledalo, što će nam, i ne sluteći, doneti 10 godina nesreće. Starom časovničaru, tom dobrom samarićaninu, miru Božijem, ni traga ni glasa. Lopta je i ovog puta na strani Zapada, Istok po običaju gubi svaku utakmicu tog vekovnog derbija Vatikan-Vizantija. Osećam neopisivu prazninu u duši. Presušili su svi izvori sreće i spokoja, i od nekada zlatnih polja žita i plodnih ravnica, ostala je pustinja, ta Sahara još jedne uništene srpske mladosti.
„Draga Sonja. Svi smo jako zabrinuti za tebe. Znam, nije ti lako. Ali ti si oduvek bila jaka, bila si ne samo moj, već oslonac čitavog društva. I zato mi nikako ne ide u glavu ovo tvoje zatvaranje u sebe. Pa gde je nestala devojčica koja me je čupala za kosu i krala kiki bombone? I kud li se skriva devojka koja je bežala sa mnom sa časova i tešila me kad bi dobio keca iz matematike koju smo oboje mrzeli? Nema je. Već danima je uzaludno trazim po hodnicima jednog solitera, u liftu u kome smo se zajedno glavili nebrojeno puta. Mnogo bih voleo da je nađem. Ako je vidiš, javi mi. Broj znaš. A mogla bi da napraviš dva koraka i pokucaš mi na vrata. Odavno nema nikog da mi gleda u šolju. Ne budi tvrdoglava. Tvoj iskreni komšija i najbolji drug , Zvonko“
Našla sam ga na stolu jutros. Čudno. Nikada mu pisanje nije bilo jača strana, i to još pisama. Da je reč o Nidži pa bih i razumela. Nidža piše ili se bar trudi a sve to u želji da ostvari svoj kad porastem san. Novinarstvo. Ali Zvonko…Baš mi nije jasno. Hm…ko zna? Možda to nije i napisao sam. A uvek me je zezao za pisanje govoreći da ta rabota nije za antihrista kao što sam ja. Preterala sam, znam. Nije njihova krivica zbog svega onog što nam se događa. Trebalo bi da na Maršala iskalim sav svoj bes. Taj mi je na žalost nedostupan. Za njega sam ja samo sitna riba i ne plovim njegovim teritorijalnim vodama.
„Stan Nikolić? Teta-Mirjana, Sonja ovde. Jel' Zvonko kući?“
„Sonjice? Drago mi je da si se javila. Kako si? Čula sam za Vidosavu. Ne mogu da ti opišem koliko mi je žao.“
„Hvala. Nadajmo se da će uskoro ozdraviti. Vi ste svi dobro?“
„Nije loše Sonja, moglo bi ipak bolje. Hvala na pitanju. Pozdravi svoje kod kuce.“
„Hoću, hvala. I vi pozdravite čika-Boru.“ Uzdahnu.
Sa druge strane žice ubrzo zatim začu se glas njenog najboljeg druga. „Dugo ti je trebalo da se javiš. Sale i ja smo već mislili da su te prijavili organima reda grada Beograda zbog pesama posvećenih Slobi ili da si čak na dnu Dunava. Malo je falilo da organizujemo zvaničnu istragu.“ Nasmeja se. Ni u situaciji u kojoj su bili nije propuštao priliku da se našali sa svojom najboljom drugaricom iz detinjstva.
„Znam. Izvinite. Ej, a ko je to nama sad postao pisac?“
„Konkurencija sam ozbiljna da znaš. Dobro si?“ Danima nije imao vesti o njoj i bio je ozbiljno zabrinut.
„Da, jesam. Ispričaču ti sve. Stavi džezvu. Dolazim za pet minuta.“
„Ok. Ni minut manje, ni minut više.“
Baš mi je sve ovo nedostajalo poslednjih dana. Ne znam ni kako sam uspela da se izborim sa svim problemima bez pomoći svojih dragih prijatelja. Vidosava je u bolnici od srede. Srce je izdalo. Lekari se i dalje bore za njen život. Trebalo bi da sam tamo, da je drzim za ruku i bar na neki način doprinesem da se oseća kao kod kuće. Oslobođena sam, srećom, tog nebeskog zadatka za ovaj dan. I umesto da se ispavam i napunim baterije, ja eto skitam hodnicima prošlosti. Izgubljena sam poslednjih nedelja i još nikako da pronađem hodnik sadašnjosti a da ne govorim o hodniku budućnosti. U tu bajku odavno ne verujem. Hans Kristijan Andersen ih izgleda nije napisao za mene, već za neki drugi dečiji svet miljama udaljenim od brdovitog Balkana.
Kuc-kuc. Škripa vrata, ta rapsodija u plavom obučena u plašt istkan u domaćoj radinosti i taj miris tursko-srpskih i evropskih mirođija koji ti golica nozdrve još pri prvim koracima na ulasku u Alisin svet čuda, tamo negde izvan kućice jednog uplašenog puža. I sprži mi sva čula u jednom dahu taj opijum bliskog nam istoka, Osmanlijskog carstva, dalekog rođaka naše prestonice, Beogradskog pašaluka.
„Zvonko?“
„U kuhinji sam. Ma opet mi je iskipela kafa. Keva će me baciti sa terase.“ Cmok i zagrljaj kao i uvek.
„Obećanje ispunjeno.“
„Drago mi je što si došla. Ne izgledaš baš najbolje. Smršala si mnogo Sonja.“
Smejem se po prvi put u poslednjih dva meseca, onako od srca, punim plućima, k'o nekad. „Tata-Zvonko, imate li još nešto da mi kažete pre nego se vratim kući?“
Ne zna kako da joj saopšti, ni da li bi trebalo da joj kaže, ali svestan je da nema drugog izbora. „Polazim sutra, tj. mi.“
Nedostaje mi vazduh. Ne znam ni da li sam svesna onog što mi govori, ni da li sam dobro shvatila poruku, tih par slova.
„Gde?“ Kratak odgovor a toliko je i kratka nit mojih misli danas.
„Ne znam. To niko od nas ne zna. Želeo sam, želim da se pozdravimo kako dolikuje moja najbolja drugarice. A i red je da mi Kleopatra prorekne sudbinu pre odlaska u odlučujuću bitku.“
Ha,ha,ha! Ulazem ogroman napor da se nasmejem.
„Znaš Sonja, nedostajaće mi tamo ova turska i moja privatna Kleopatra. Dakle, gledaćeš mi u šolju?“ Nastavlja da ćaska sa njom kao da sutra ne postoji, kao da ne napušta, iako protiv svoje volje, rodni grad. Kao da ne ide u susret neizvesnosti, kao da ide na kraći put kojem se ne zna ni početak, ni kraj.
„Da, i lagaću te kao i uvek.“ I Sonja pokušava, ali bez uspeha, da na njegovo lice ponovo vrati onaj slatki osmeh po kome je njen drug bio prepoznatljiv.
„Znači, lagala si me svih ovih godina? Lepo. Koja sam budala bio!“
Besmislen razgovor da besmislenije ne može biti. Hvatamo se za poslednju slamku prijateljstva. Sumnja se rađa u tim tamnim očima koje me podozrivo gledaju. Poklanjamo sebi milion obećanja o ponovnom susretu na ušću Save u Dunav, tamo gde smo se, ne u tako davnoj prošlosti, zakleli na večno prijateljstvo, ne verujući ni sami u sopstvene reči koje mi u ovom momentu liče na odjek. Sve neodoljivo podseća na otrcane dialoge starih, američkih filmova. Grejs Keli, Merlin Monro, Keri Grant and company. Kao da neko iznova vrti jedan te isti film u bioskopu mojih misli.
„Hvala na kafi. Trudiću se da vam pišem. To je ono što i radim celog života, zar ne?“
„Da, mali antihristu. Nemoj samo da završiš u zatvoru zbog toga.“ Grli me.
Osećam pod prstima drhtaje njegovog tela a i sama pokušavam, al' bez većeg uspeha, da prigušim jecaje u sebi i da sakrijem suze koje se već cakle u mojim očima. „Ne brini. U krajnjem slučaju završiću na Golom Otoku. Ali poslaću ti razglednicu. Čuvaj se Zvonko.“ Grlim ga ne sluteći da će to biti poslednji put.
„Hoću, ne brini. I ti se čuvaj Sonja. Neće ni ovo dugo. Veruj.“
I on odlazi. Svi me polako napuštaju. Ostaćemo izgleda sami, Beograde ti i ja, kao Rastinjak i njegov Pariz. Sklapam oči dok očekujem revanš. Možda konačno i pobedi moj tim. Napred Vizantija!!!