Balkanski virus - peto poglavlje

„Sanjala sam čudan san, bez ikakvog smisla. A da se Ivanu ne desi nešto?“ Rekla mu je Marina kad je tog jutra ušao u kuhinju. Sipala mu je kafu i počela da mu priča svoj san od prethodne noći. Iako je svim srcem želeo da je sasluša, hvatao je samo pojedine delove. Bio je zabrinut za Anu. Nedelju dana se pretvorilo u tri, pa u mesec i po, i bio je strašno, ne samo zbunjen, nego i uplašen. Nešto nije bilo u redu, to je osećao, ali nije znao šta da radi. Ni  kome da se obrati za pomoć. A njegova sestra Marina je nastavljala da mu priča o svojoj zabrinutosti za njenog dečka Ivana koji je bio na ratištu i nije imao srca da je prekine u njenom detaljnom izlaganju.

„Srđane, slušaš li ti mene uopšte?“ Upita ga Marina zabrinuto.

„Slušam, naravno da te slušam. Šta si ono rekla?“

„Zaboravi Srđane, nije važno. Javi mi kad se budeš spustio na zemlju.“ Poljubi ga u obraz.

„Idem malko da se prošetam. Potreban mi je vazduh inače ću da poludim ako ostanem ovde još minut. Vratiću se najkasnije do večere.“ Bio je toliko preokupiran Anom da je nije čuo, niti je primetio kad je izašla.

Nije znao kuda da ide ni kako da povrati mir koji je izgubio od Aninog odlaska. I sve što je više mislio o njenom nestanku, sve je više bio opsednut suludim idejama koje mu se nisu nimalo sviđale. Nešto nije bilo u redu, utisak da Anu više nikada neće videti pratio ga je iz dana u dan, i mislio je da će totalno da izludi ako tako nastavi. Možda je Marina bila u pravu. I njemu je bila potrebna šetnja, malo svežeg vazduha u nadi da će uspeti da donekle sredi svoje konfuzne misli.

Atmosfera u stanu Tanašković kao i svakog petka je bila veoma vesela, ili kako je stari novinar nazivao uzavrelo-haotična. Svaki put kad bi se Mirjana spremala za večernji izlazak bilo bi to u najmanju ruku kao da se radi o karnevalu u Riju. Kakvih sve tu boja nije bilo! Ta scena je uvek prilično zabavljala Bojana ali u zadnje vreme nije baš bio raspoložen, pa čak ni za komedije njegove sestre. Dok je pokušavao da se skoncentriše na knjigu koju je čitao, Mirjana je uletela u njegovu sobu i prekinula ga u pokušaju da se spremi za famozni prijemni.

„Bokice, pa ovo nije normalno. Nemam šta da obučem večeras.“ Požalila mu se kao i svakog vikenda.

Bojan nije znao šta da odgovori, srećom nije imao tih problema. Njegova sestra je bila šampion kad su u pitanju večernji izlasci. NIKADA nije imala šta da obuče. Oduvek se pitao šta je to što u devojkama budi tu usplahirenost. Nije znao kojim bi drugim rečima opisao to njihovo stanje pred izlazak u grad. Voleo je jednostavne devojke, kao što je bila Marija, misteriozna komšinica koja je konačno legalno ušla u njegov život.

„Izlaziš večeras?“ Prekinu Mirjana njegove misli koje su se kao po običaju vrtele oko male seljančice kako su u kraju zvali Mariju.

„Ne, imam probu folklora u sedam i biću mrtav umoran posle. Zašto?“ 

„Ti to ozbiljno misliš sa folklorom ili je to samo žvaka da bi se približio novoj komšinici? Kako se zove? Marija?“ Zadirkivala ga je sestra.

Što je bilo najgore, nije bila jedina. Miloš, Nidža, Maksa a i ostali ortaci iz kraja su mu redovno pomerali mozak zbog seljačkog baleta, kako su iz šale zvali folklor. Nisu shvatali ozbiljno njegovu novu igračku i smatrali su je sredstvom zahvaljujući kojem je želeo da osvoji Pepeljugu.  Možda je u početku i bilo tako. Ali kako je vreme prolazilo, počeo je da uživa u igranju i da malo po malo unosi sebe u tu avanturu. To je čak primetio i Sloba, njegov koreograf, i poslednjih dana mu je to često spominjao. Iz nekog čudnog razloga, pa makar to bilo i zbog Marije, bilo mu je drago.

„Da Mirjana, mislim ozbiljno i stvarno mi nije jasno zašto to svima smeta. Bar ne moram da bijem glavu oko odeće za izlazak, imamo besplatne uniforme.“ Nasmeja se. Tim rečima je ubacio loptu u protivniči gol što mu je, kao i uvek pri svakoj njihovoj svađi, priuštalo ogromno zadovoljstvo.

Ma koliko god se Nidža trudio, sve što je radio nije davalo nikakvog rezultata. Sve mu je išlo naopako. Škola, porodični odnosi a o ljubavnom životu nije bilo ni reči. Otkad je saznao da je Nataša zaljubljena u njega smanjio je izlaske i sav njegov svet je bio školski časopis. Nije ni bilo čudno što je poslednjih dana bio pod stresom i u svadji sa svima. Najgore u čitavoj priči bilo je to što ga niko nije razumeo, ni prijatelji, ni porodica. Niko. Osim, osim možda nje. Nikolina je bila jedina osoba kojoj je mogao da poveri sve ono što mu je prolazilo kroz glavu, sve ono što mu se događalo ali u poslednje vreme mu se činilo kao da ga je i ona napustila. Kao da je iznenada izgubila strpljenje da sluša njegove gluposti, i nije mogao da joj zameri na tome. Ni sam sebe nije prepoznavao i morao je da u skorije vreme promeni nešto u svom životu.

U tako konfuznom stanju zatekla ga je po ko zna koji put od protekle nedelje i bukvalno, bilo joj je muka od svega. Ponašao se detinjasto, što uopšte nije priličilo njegovim godinama. Nije više mogla da podnese da ga gleda u takvom stanju. Svaki put kad bi došla iz škole započinjali bi jedan te isti razgovor. Na njeno pitanje kako si, stizao bi hiljadu i jedan odgovor i svaka druga reč bi zvučala problematično. U početku je pokušala da mu pomogne ali na kraju je shvatila da njeni dobronamerni saveti nisu bili prihvaćeni i s vremenom joj je dosadilo da se ponavlja kao pokvarena ploča. Dojadila joj je i njegova patetika, a i svakodno kukumakanje. Bilo je vreme da preuzme odgovornost za svoje postupke.

„Dragi brate, sve to ja razumem. Nije ti lako, ali Nidžo, zaboga, to si oduvek hteo. Pa ne postaje se novinar preko noći, izvini molim te. Mislim da je došao red da odrašteš Nikola.“ Rekla mu je otvoreno dok je izlazila iz njegove sobe.

Nikola nije znao, niti je imao šta da joj odgovori. Ponekad je osećao onu ludu želju da pobegne, ostavi sve za sobom, pa makar i na par dana, ma koliko besmisleno zvučalo. Ali bežanjem ništa ne bi rešio. Nikolina je bila u pravu. Morao je što pre, i bez ičije pomoći, da reši sopstvene probleme.

Sedele su u Aninoj sobi i diskutovale. Tatjana, asistentkinja Marcella Romania vlasnika poznate modne agencije za koju je Ana radila, je bila prilično uplašena i nije znala kako da ubedi novu plavokosu manekenku poreklom iz Srbije da ne pravi gluposti. Viđala je i ranije manekenke u sličnoj situaciji i skoro sve one su donosile istu odluku jer nisu mogle da se odreknu brilijantne karijere koju su imale pred sobom. Imala je ponovo onaj isti osećaj koji joj je govorio da ni Anina sudbina neće biti drugačija. 

„Ana, moraš odmah da odlučiš dok ne bude kasno. Posle će biti teško prekinuti trudnoću, znaš i sama. Jesi li obavestila oca deteta?“

NE, SAMO TO NE! Nije obavestila Srđana, a da bude iskrena prema sebi, Ana nije uopšte razmišljala o tome. Oca deteta... Zvonile su joj u mislima Tatjanine reči, ali nisu joj ništa značile. Dete?!? Ma nije joj bilo ni na kraj pameti da rodi to čudo, jedina reč koja je asocirala na biće koje je nosila u sebi. Odluka koju je donela bila bi za svaku drugu ženu teška ali ne i za Anu. Odgovorila je hladno i sasvim mehanički.

 „Nisam i nemam nameru. Dete ne postoji Tatjana, i neće ga biti. Ne pokušavaj da me nateraš da promenim odluku. Ali nikom ne reci za ovo, važi? Zakuni se Tatjana!“ Mala Ruskinja je ćutala i samo je klimnula glavom, što je bilo sasvim dovoljno Ani.

Trebalo joj je dosta vremena da shvati ono što je nekima bilo jasno još one večeri kad ih sve pozvala kod sebe. Dan posle je putovala za Italiju, navodno samo na nedelju dana. Od tada je prošlo skoro više od dva meseca i niko od njih nije imao vesti o njoj. Ivana je često mislila o jednoj od svojih najboljih drugarica iz detinjstva. U sebi je smišljala hiljadu i jedan scenario koji bi opravdao njen nestanak. Kao i uvek bila je na njenoj strani. Sve dok je jednog dana nije pozvala Sonja. „Pusti prvi program, molim te! Ana je na tv-u!“  Ivana je mislila da sanja. A onda je ugledala nju i čula njen zvonki glasić koji joj je strašno nedostajao. Nedostajali su joj njihovi razgovori do kasno u noć, izlasci vikendom i njen optimizam. Njen zarazni optimizam. I bolelo je saznanje da je jedna od njenih najboljih drugarica mogla da joj zada tako niski udarac. I ne samo njoj. Ali to je bila istina, gorka istina koju je Ivana, i ne samo ona, morala da prihvati.                                                                  

Zvala ga je po ko zna koji put te nedelje. Iako mu nije bilo do razgovora, slušao je ono što je imala da mu kaže. Pola od toga nije razumeo ali joj je često odgovarao sa da u znak odobravanja. Njegove misli su kao i po običaju od njenog odlaska bile upućene samo njoj. Njoj o kojoj nije imao vesti već duže vreme ali nije mogao da je zaboravi. Nije da se nije trudio ali sve je bilo uzalud. I patio je. Nije shvatao zbog čega ga je slagala jer Ana ga je slagala, to je bilo očigledno. Nije slagala samo njega ali bio je jedini koji je patio zbog nje. Počeo je da popušta u školi. Prestao je da izlazi i da se druži sa njihovim zajedničkim prijateljima. Posvađao se i sa svojim dugogodišnjem prijateljem Markom, njenim bratom. A ona je, tamo s druge strane žice, i dalje pričala. I dok mu je odzvanjao u ušima njen glas, pokušavao je da se seti njenog lika i  imena. Znao je da su se upoznali u nekom kafiću čijeg se imena nije sećao. Mora da je bio pijan kad joj je bez razmišljanja dao svoj kućni broj. Pričala je i nije imao srca da je prekine. Zorica ili Ksenija? Ili možda Dragana? Ma ko bi se setio. Ionako su sve iste. Lepe i lažjive. Doduše ne tako lepe kao što je bila ona, i nisu mogle tek tako da je zamene ma koliko se trudile.  Ana je i dalje bila nezamenljiva i jedna jedina koju je Srđan voleo.

Dolazilo mu je, u očajanju, da se obrati onom idiotu iliti vlasniku domaće agencije koji joj je omogućio posao u Rimu. Da mu se obrati i da mu saspe u lice sve što je mislio o njemu. Kao da mu je Bogdan, tako se dotični zvao, bio kriv! Glavni krivac je bila Ana, i u to nije imao sumnje, pogotovo posle emisije  koju je sasvim slučajno gledao sinoć. Kad je ugledao njeno lice na ekranu zamalo se nije onesvestio. Gavrilović Ana, nova zvezda rimskih modnih pista, pozdravljala je gledaoce radio-televizije Srbije i veselo, kako je to samo ona umela, pričala je o svojim prvim uspesima u Rimu novinarki državne televizije Miri Adanji Polak koja je radila reportažu o poznatim Srbima koji žive i rade u inostranstvu. Žive i rade. Ključna reč: žive. Crvenilo mu je nadolazilo u obraze. Bio je besan na nju. Da mu je bila samo bliža! Nije mogla ni da zamisli šta bi joj uradio. I dok je Ana  pozdravljala poslednji put gledaoce u zemlji i u inostranstvu, Srđan se zakleo da je više nikad neće voleti i da joj nikad, NIKAD više neće dopustiti da ga povredi. I sad, dok je nepoznata gospođica veselo cvrkutala preko telefona, doneo je odluku koja je trebalo da mu promeni život. Ana nije bila prva, neće biti ni poslednja! 

Pronašli su ga tamo na autobuskoj stanici, promrzlog i sanjivog. Pogođen bolom koji je i dalje stezao obruč oko njegovog srca, predao im se bez pogovora. Pokušao je da ostvari svoj jedini san ali su ga osujetili. Ćutao je kad su pokušali da saznaju njegovo ime i gde se kretao. Predao im je svoja dokumenta pognute glave kao da se bojao da će u njegovim očima ugledati istinu koja im se zasigurno ne bi svidela. Bilo mu je svejedno šta će biti sa njim jer njegov život nije više imao smisla. Sve je bilo pogrešno i bile su male šanse da će mu momci u uniformi pomoći da ispravi stare greške. Možda bi sve bilo drugačije da je uspeo da se dokopa teritorije koju su kontrolisali Srbi, što je bio njegov prvobitni plan. Možda bi mu neko i pomogao da se vrati svojoj pravoj kući, ali kako su stajale stvari, ili će izgubiti glavu, ili će ga vratiti u Zagreb iz kojeg je dobrovoljno pobegao prošle noći. Vojnik koji ga je mrko gledao, čas u njega čas u njegovu osobnu kartu, je bio neodlučan. Sigurno mu nije bilo po volji da vidi ono Beograd, grad u kojem je Dražen bio rođen na šta je bio ponosan, ali u jednom momentu se ipak smilovao na njegovo uplakano lice. Vratio mu je dokumenta uputivši ga pre toga na prvi autobus koji se vraćao u glavni grad. Poželeo mu je da se ipak čuva jer nije smeo da zaboravi da je Hrvatska bila pod srpskom opsadom. Zahvalio mu se, mada teška srca, i ne toliko zbog njegovih grubih reči koliko što je morao da odustane od svog plana. Kako li će njegova familija da reaguje na sve to, na činjenicu da je pokušao da pobegne od kuće i vrati se tamo odakle su ga prinudno odveli? Izbiće rat, sigurno. Šta bude biće, nije mario. Nešto je moralo da se promeni jer Dražen više nije mogao da živi tako.

                                             

                                            *

Razmišljao je dugo o onome što je trebalo da uradi i iznenada je shvatio da je postojalo samo jedno rešenje za sve njegove probleme. Nikolina je bila u pravu, morao je da odraste i da nešto učini sa svojim dosadnim i mrzovoljnim životom za koji je bio sam kriv. Trebalo mu je dugo vremena da shvati neke stvari, mnoge.  Nije postojao samo školski časopis, prijemni za fakultet, bila je tu i ona. Ona čije je signale istina mesecima uporno odbijao, ali nije mogao do kraja života tako. Shvatio je da se i ona njemu sviđala, i više nego što je smeo da prizna. Njegov takozvani ponos mu je dugo prikrivao vidik, pa zaboga, Nataša je ipak bila mlađa od njega. Što više mislio o njoj biće mu teže da se odluči na taj tako bitni korak. Ustao je iz kreveta, obukao na brzinu, i dok je gledao svoj izraz lica tamo u ogledalu u predsoblju, shvatio je da je doneo pravu odluku. Zgrabio je ključeve od kola i trčeći niz stepenice krenuo je ka svojoj sreći. Vozio je kao lud sve dok nije stigao do Natašine kuće rizikujući da ga usput zaustavi patrola milicije ali to mu nije bilo ni najmanje važno. Bilo mu je bitnije da Nataša prihvati ono što joj je nudio.

„Dobro jutro srećice! Izvini što te budim ali oka nisam sklopio čitave noći!“ Stajao je pred njenim vratima dok je voda koja mu se slivala sa lica kvasila bele klompe koje joj je strina poklonila za rođendan.

„Jesi li normalan? Probudićeš moje! Ako te Stevan vidi, nadrljali smo oboje! Pa ti si skroz mokar! Čekaj, sad ću da dođem.“ Zatvorila je vrata. Mislila je da sanja ali je njegovo povremeno kašljucanje vraćalo u stvarnost zbunjenu Natašu.

Nikada ga nije videla takvog. Mora da je bio pijan kad je odlučio da se u pet ujutru nacrta pred njenim vratima. Dok je vadila iz plakara veliki plavi peškir razmišljala je o tome što ga je nateralo da uradi tako nešto. Nisu se videli od proslave njenog šesnaestog rođendana. Trudio se na sve moguće načine, otkako je shvatio da se zaljubila u njega, da je izbegne. „Ja i ti ne možemo da budemo zajedno. Šta da radim sa klinkom kao što si ti?“ Rekao joj je onog dana ispred škole posle još jedne, ko zna koje po redu, svađe. Pogodile su je njegove reči ali mu ni za živu glavu ne bi priznala to. Plakala je dok su čekali trolu, ali srećom, nije primetio njene suze. Bila je to prava provala oblaka. I sad je padala kiša. Slučajnost ili sudbina?

Otvorila je lagano vrata da ne bi probudila roditelje. Sedeo je na stepenicama naslonivši glavu na zid. Mislila je da je zaspao i prišla mu je polako da ga ne bi probudila. Dok ga je pokrivala peškirom otvorio je oči i prošaputao nešto što nije uspela da shvati. Ubrzo zatim je ustao i uhvatio je za ruku.

„Hajdemo napolje, da prošetamo. Moramo da razgovaramo Nataša.“ Odmahnula je glavom u znak protesta pre nego što mu je odgovorila.

„Nisi normalan! Ne dolazi u obzir Nikola! Napolju pada kiša, a i u pidžami sam. Dobićemo oboje zapaljenje pluća!“ Povisila je ton. Spustio joj je nežno prst na usnu. Nije želeo da se dalje raspravljaju. Dosta su se svađali zadnjih meseci. Imao je nešto sasvim drugo u planu.

„Bez raspravke Nataša. Obuci moju jaknu, nije problem. Uostalom, ne možemo da pričamo na hodniku, razbudićemo čitav komšiluk.“ Nasmejao se. Znao je koliko je njen otac bio strog, nije mogao ni da zamisli šta bi mu uradio kad bi ih zatekao ispred vrata. Povukao je Natašu za ruku.

„Mislim da je kiša prestala. Idemo! Uzeo sam auto od ćaleta. Prvo ćemo malo da se provozamo po gradu. Onda ćemo na doručak. Znam koliko voliš burek sa sirom, rekla mi je Kaća. Posle ću da te odbacim do kuće, da se obučeš, pa onda idemo u školu. Kad se završe predavanja, sačekaću te ispred škole i otpratiću te kući. I tako će da bude do kraja školske godine a za dalje ćemo da vidimo. Imaš neka pitanja?“ Rekao joj je dok se lift spuštao na prizemlje.

„Pa ti si lud ili pijan, ne znam šta je gore! Ne pada mi na pamet da šetam po gradu u papučama i u pidžami sa medvedima.“ Bila mu je smešna! Slatka i smešna! Gledala ga je i dalje zbunjeno. „Šta sve ovo treba da znači Nikola?“ Pitala ga je dok su se držeći se za ruke približavali parkingu. Nije shvatala iako je, na vrlo duhovit način, pokušao da joj objasni ono što je i sam kasno shvatio.

„Znači da si pobedila Nataša. Znači da ne mogu ni minut više bez tebe. Jesi li zadovoljna?“ Nasmeja se, više samom sebi nego njenom izrazu lica. „Ne mogu da verujem da sam se zaljubio u deršte kao što si ti.“ Nije mogao da izdrži. Poljubio je dok su pojedini prolaznici koji su žurili na posao aplaudirali.

Nataša nije ni trena razmišljala, odgovorila mu je odmah na poljubac. Svitalo je. Sa novim danom rađala se ljubav, ljubav kojoj se od prvog njihovog susreta nadala. Došlo joj je da vrisne od sreće. Stajala je ispred zgrade u pidžami i papučama i u njegovoj jakni sa koje su se i dalje slivale kapljice kiše koja je u međuvremenu prestala da pada i svi su ih gledali. Kao da ih je bilo briga za to!

„Zadovoljna. Baš volim kad na kraju bude po mome. Ulepšao si mi dan! Ali dosta je bilo. Moram odmah da se vratim kući pre nego što moji otkriju da me nema. Videćemo se u školi.“ Poljubila ga je još jednom pre nego što je krenula ka ulazu.

„Idem i ja dok ćale nije prijavio nestanak keca.“

„Ukrao si auto?“ Umirala je od smeha.

„Pozajmio, u moje vreme se tako zvalo. Al' su se ove nove generacije izgleda modernizovale!“

I ona je njemu ulepšala dan i bilo mu je drago zbog toga. Konačno je shvatio sve ono što mu je njegova sestra govorila proteklih meseci. Kao i uvek shvatila je sve pre njega. Bilo mu je drago da je poslušao, ali mu je bilo draže što ga je Nataša poslušala.

„Pazi kad ja nisam toliko mlađa od tebe. Matorko! Idem sad ozbiljno. Vidimo se kasnije.“ Mahnula mu je dok je ulazila u zgradu. Nikola je gledao još dugo, dugo u pravcu u kom je nestala Nataša.

Jutro je bilo sivkasto i bledo. Na tv-u meteorolozi su prognozirali kišu. To je bilo baš ono što joj je bilo potrebno. Iz nekog čudnog razloga, osećala se mnogo bolje i sigurnije dok je padala kiša. Kiša koja je uspavljivala svojim rominjanjem i čija melodija joj je pomagala da zaboravi. Da zaboravi ono što je bila, ono što je  postala, i naravno njega. Njega kojeg je krivila za sve. Njega koji se samo pravio da je voli, njega za koga su njeni snovi i ambicije bili manje važniji od njegovih. Njega koga je možda i volela jednom davno, pa i ne baš tako davno. Njega čije je dete nosila, ali neće zadugo. Za nepunih pet sati i toj noćnoj mori će biti kraj i jedva je čekala. Jedva je čekala da se konačno oslobodi prošlosti koja je samo gušila Anu, i naravno, unapred se radovala početku novog života daleko od ratova, daleko od bede, daleko od  zavidnih i zlih ljudi, daleko od rodnog grada. Njen novi život je bio tu, u Rimu, sve ono što je oduvek sanjala. San se konačno ostvario i bila je srećna. Ali, i pored te silne sreće nije mogla da zaspi. I kad bi zaspala, sanjala bi uvek jedno te isto. Devojčicu kovrđave, plave kose i zelenih očiju u Srđanovom naručju. Devojčicu koja joj maše, i u isto vreme čvrsto grli Srđana. I nju, nju koja im trči u susret, ali kad im je skoro blizu, devojčica i Srđan nestaju i Ana se budi.

Nije prvi put da ih sanja. Skoro svake noći joj dolaze u san od onog momenta kad je odlučila da abortira. Ispričala je jedino Tatjani, asistentkinji Marcella Romana, direktora modne agencije za koju je radila. Mala, sujeverna Ruskinja joj je rekla da je to znak i da bi trebalo da zaboravi na svoj pakleni plan i da obavesti oca deteta. „To je Božji znak Ana. Zašto nećeš to da shvatiš? Ne pravi grešku zbog koje ćeš se zauvek kajati.“ Sujeverna i religiozna. Zato i nije htela da je posluša iako je Tati, kako su je zvali svi u agenciji, bila jedina Anina prijateljica u Rimu. Ako je uopšte i imala prijatelje.

Obratila se bez razmišljanja za pomoć jednoj privatnoj rimskoj klinici gde je, za poveću svotu novca, mogla da reši svoj problemčić. Razgovarala je odmah tog istog jutra sa Marcellom i zamolila ga da joj da prvu platu unapred. Dvanaest miliona italijanskih lira, što je bilo više nego dovoljno Ani. I posle samo par dana imala je zakazan termin. Termin koji se bližio. Pogleda na sat. Sedam i petnaest. Oka sklopila nije. Čak joj ni kiša nije pomogla da sanja slatke snove. Srećom pa nije bila sama. Tati je pristala da pođe sa njom. Uzele su obe slobodan dan i niko, ama baš niko, nije znao za njihovu malu tajnu. Tati se nadala da će Ana u poslednjem momentu da promeni mišljenje i nije to krila od nje. Ali varala se. Ana je već donela svoju odluku i nije imala nameru da odustane od povoljne prilike koju joj je život pružao.

                                                            

                                          

                                            *

Haos. Haos je jedina reč kojom bih mogla da opišem ono što osećam. Haos i bes. Bes zbog svega što se događa. Bes zbog gomile pitanja bez odgovora. Bes koji ne jenjava. Bes pomešan sa bolom, tugom i suzama. Bes zbog našeg rastanka, bes zbog Darkovog odlaska. I dok gledam najnoviju predstavu balkanskog pozorišta u direktnom prenosu na malim ekranima ne mogu a da se ne zapitam: šta se sa nama dogodilo? Gde smo se izgubili? Gde su nestali nama dragi ljudi? I što je najbitnije, kada ću da se probudim iz ovog ružnog sna koji traje već predugo? Skoro godinu dana a  kao da je juče bilo. Taj prokleti 26 jun 1991 godine. A zbog čega sve to? Zbog nekog tamo rata koji nismo želeli. Zbog tamo nekog glupavog rata koji se odigrava tamo negde daleko. Zbog  tamo nekih teritorija koje nisu čak ni naše ali na kojima žive Srbi, kao i mi, i ne samo. I naravno zbog njega. Zbog njega kome je sve na prvom mestu osim nas. Zbog njega koji sanja velike, neostvarive snove, veliku Srbiju za koju, izgleda, ako mu je za verovati, vredi umreti. Zbog njega koga smo sami, na žalost ili na sreću, vreme će pokazati, birali. Zbog njega kome se divimo i kog cenimo zbog njegovih diplomatskih sposobnosti koje će nas zasigurno, najverovatnije, ma bez sumnje, spasiti uskoro od proširenja balkanskog virusa. A ako usput i osvojimo nekakvo hrvatsko ili bosansko selo, bolje po nas. Zar ne? Ma kao da se mi nešto i pitamo. Bar ne ja.