Balkanski virus - šesto poglavlje

Sunce je stidljivo bacalo svoje zrake na prolaznike glavnim beogradskim šetalištem. Ljudi su uživali u prvom, pravom, prolećnom danu. Lepe devojke su se mogle videti na svakom koraku. Deca u pratnji roditelja trčkarala su tamo-amo i ponekad bi se na tren mogli čuti uzvici uplašenih majki koje su ih dozivale. Dan kao stvoren da sprovede svoju brilijantnu ideju u delo. Samo da ga Kaća sasluša, a tome se, posle svega, od srca nadao. Samo da uspe da je nagovori da razgovaraju, da otopi led sa njenog srca koji se stvorio posle sinoćne svađe za koju je sam bio kriv. Ponovo je uspeo da je povredi, po ko zna koji put, samo što ovog puta nije bila spremna da toleriše njegove prevare. Njegove laži. Bio je svestan svega. Svojih grešaka iz kojih nije izvukao nikakvu pouku i svog ponašanja koje je strašno smetalo njegovoj devojci. Odlučio je da se promeni, najviše zbog nje ali i zbog sebe samog.

„Šta hoćeš Maksime? Nemamo više šta da kažemo jedno drugom. Gotovo je. Gotovo!“ Nije mogao da veruje. Nije mogla to da mu uradi, nije mogla da ga ostavi tek tako. Imao je makar pravo da joj objasni.

„Katarina, molim te bar da me saslušaš. Samo toliko.“ Uzalud. Nije htela. Bila je povređena. Do te mere da je odlučila da ga ostavi.

„Znači došli smo do kraja?“ Upita je tužno.

„Izgleda.“ Nije imala snage ni u oči da ga pogleda. Bojala se da se ne predomisli, da u napadu ludila mu ne oprosti i poslednju prevaru. Ne bi bio ni prvi ni poslednji  put. Ovoga puta je skupila hrabrost da prekine. Iako nije bilo lako, iako je bolelo. Iako je malo falilo da ga zagrli i oprosti mu sve. I nije bolelo samo nju.

I Maksim je patio, mada joj se nije tako činilo. Patio i kajao se. Dok je ulazio u tramvaj, pogledao je poslednji put u pravcu u kom se Katarina nalazila. Kao da je više nikad neće videti. 

Sedeli su i pili kafu, nemi, svako sa svojim mislima. Tijana nije znala kako da mu saopšti novost, ni sama nije bila svesna činjenice da će uskoro postati majka. Posle svega što se dogodilo u poslednjih godinu dana, konačno se dogodilo nešto lepo zbog čega je vredelo ponovo plakati ali ovoga puta od sreće i radosti. Posle jedne smrti, rađao se novi život u njoj. Bio je to dar sa neba kako joj je rekao Sale kad mu je tog jutra, po povratku sa klinike, saopštila radosnu vest. Ni na kraj pameti mu nije bilo da joj predloži da abortira, bez obzira na njene mlade godine. Rekao joj je da će da je podrži, ma kakvu god odluku donela. Ali pre toga, morala je da razgovara sa Milošem.

Posmatrao  je krišom svoju devojku koj je sedela preko puta njega. Bilo mu je jasno da nešto nije u redu i da Tijana skuplja u sebi hrabrost da mu to nešto saopšti.

„Šta se dešava Tijana?“

Pokušala je da se nasmeje.

„Imam jednu novost za tebe. Ne znam kako ćeš je prihvatiti, ali imam obavezu, moralnu obavezu da ti je saopštim. Ja sam u drugom stanju Miloše.“

Rumenilo mu je polako nadolazilo u obraze. Nije znao kako bi definisao osećaj koji ga je obuzimao. Deo njega je osećao zbunjenost, deo se grčevito borio da ne skoči od sreće i zagrli je čvrsto.

„Zaboga, Miloše, reci nešto.“ Osmehnu se uplašeno. Bojala se da će je Miloš odbaciti od sebe, i šta bi onda?

„Pa recimo da su mi stale reči u grlu. Nisam očekivao tako nešto.“ Bio je zbunjen ali, bio je toga svestan, nije imao nameru da ostavi Tijanu. „Ali mislim da bi trebalo da proslavimo. Šta kažeš?“

Skočila je kao oparena sa stolice i grčevito ga je zagrlila. „Misliš ozbiljno?“ Iako je bila srećna, strah je nije napuštao još uvek.

Osećao je pod prstima drhtaje njenog tela i još čvršće je zagrlio ne bi li je tako smirio. „Naravno da mislim ozbiljno ludo jedna. Samo...“

„Da?“ Upita ga Tijana uplašeno.

„Moraćeš da pređeš u familiju Rakić. Misliš da će Đurići da pređu preko toga?“

„Pa ti to mene prosiš?“

„Šta? Ne sviđa ti se? Nije dovoljno romantična prosidba? Treba da kleknem na kolena?“ Polako se opuštala, videlo se i u njenim očima koje su se polako punile suzama.

„Ne, ovaj da, naravno da ću da pređem u familiju Rakić. Ne činiš to zbog bebe, zar ne?“ Mračna sen prekri njen osmeh kao oblak sunce pred kišu.

„Tijana, ne bulazni. Mislim, sad tražiš izgovore da me ostaviš. Neću da se igram tako.“  Nasmeja se.

Morao je, ipak, sebi da prizna da je njeno pitanje donekle imalo smisla. Nije želeo da ponovi grešku svog oca. Nije mu dao šansu čak ni da se upoznaju, odrekao ga se na samom startu. Ne, nije želeo da se isto dogodi i njegovom detetu. Deca ne traže da se rode ali su plod ljubavi, a to je, dobro je znao, bilo ono što ga je već godinama vezivalo za Tijanu. Ljubav, poštovanje, moralne vrednosti, načela za koje njegov otac nije znao ni da postoje, koje mu je utkala majka u njegov životni put i  kojih se strogo pridržavao.

„Pitala sam te nešto. Brak nije igra, to je nešto ozbiljno. Gajiti dete nosi izvesnu odgovornost, toga si i sam svestan. Ne želim da se vežeš za mene, nas, samo zbog toga što želiš da ispraviš greške tvog oca, budeš bolji od njega.“ Poznavala ga je u dušu, volela, ali morala je da otkloni svoje sumnje da se ne bi jednog dana ponovila istorija.   

                                                

                                               

„Dobar dan gospođo Zorić.“  Mladić u uniformi, sa pismom u ruci, stajao je ispred vrata čekajući da ga gospođa koja mu je otvorila pozove unutra. Bila je to treća beogradska porodica od jutros kojoj je nosio ne baš radosne vesti, i na žalost nije bila jedina.

„Izvolite mladiću. Uđite.“ Odgovorila mu je visoka gospođa, duge prosede kose koja mu je otvorila vrata. Izraz njenog lica mu je govorio koliko je bila nervozna zbog njegovog prisustva. Jedva je čekala da on ode i da ostane sama i nije mogao da joj zameri na tome. 

„Hvala.“

Srećom, ako se to uopšte moglo nazvati srećom, vesti nisu bile baš toliko loše, naprotiv. Mogle su biti lošije. Predao joj je koverat s rešenjem o povlačenju njenog sina sa ratišta, okrenuo se i uz jedva čujno doviđenja napustio stan još jedne ojađene srpske porodice.  Jedne od mnogih u nizu.

Otvorila je koverat drhtavim rukama. Vest i nije bila toliko loša koliko se ona plašila. Ivan je bio ranjen, lakše ranjen, tako je bar pisalo u rešenju, i vraćao se kući. Njen sin se vraćao kući. Koliko je bila srećna toliko i tužna misleći na sve one srpske majke koje su izgubile svoje sinove u građanskom ratu koji je i dalje besneo. A njen Ivan se vraćao i još uvek joj nije dopiralo do mozga ma koliko je puta do sada pročitala rešenje koje joj je uručio vojnik. Prošlo je skoro godinu dana kako nije imala vesti o njemu. Sam Bog zna koliko puta ga je molila da sačuva njenog mezimca. Ali sad je konačno dobila pismo, doduše ne od njega lično, no bio je to znak koji je tako dugo čekala. Prekrsti se po ko zna koji put otkako je dobila rečenje nakon  što je spustila koverat na kuhinjski sto.

„Ivana! Dođi ovamo!“ Morala  je što pre da podeli svoju sreću sa nekim.  

Bliži se i taj dan, dan koji sam tako dugo čekala a koji kako stvari stoje neće biti ni približan onom koji sam nekada sanjala. I ovu godinu sam završila sa odličnim uspehom koji će mi pomoći pri upisu na željeni fakultet. Gotovi su konačno ti maturski ispiti koji sa jedne strane predstavljaju bauk, strah, ali sa druge zatvaraju jednu epohu i započinju novu, bolju, lepšu i srećniju. Za mene ne predstavljaju  ni jedno ni drugo, za mene predstavljaju tugu, neizmernu tugu koju ni sreća mojih najboljih drugarica ne može da izbriše. Dok ih slušam kako veselo čavrljaju o budućnosti, izboru za fakultet, moje misle lete negde daleko, u susret onima  kojih više nema. Ne mogu a da ne pomislim na njih u ovom momentu, na one koji mi fale da bih bila potpuno srećna. Ne mogu a da se ne setim onog koji je kukavićki napustio naš rodni grad godinu dana pre i koji je sad završavao gimnaziju tamo negde u glavnom gradu neprijateljske i susedne Hrvatske. I Darka naravno. Da nije bilo glupavog Arkana i glupavog rata sad bi oboje slavili maturu. Ne, ne želim da zaplačem u ovako veselom momentu ali ne mogu da se suzdržim. Ove što me peku sada, suze su radosnice pomešane s tugom i nadom. Nadom u bolje sutra. Nadom koja umire poslednja.

„Ako izuzmemo želje moje gospođa mame, a hoćemo naravno, mislim da ću ipak da se upišem na Medicinski. Šta kažete devojke?“ Bila je toliko zaokupljena samom sobom da nije primetila suze koje su se caklile u Sonjinim očima.

Sonja je polako obrisala suze dok je zbunjeno, baš isto kao i Tijana, pogledala u pravcu u kojem je sedela Katarina, ne verujući sopstvenim ušima. Sedele su u onom starom kafeu nedaleko od gimnazije u kojem su se uvek sastajale posle časova i ćaskale kao i svake srede od dana kad su zajedno počele da uče za maturski. Ovoga puta imale su mnogo toga o čemu da ćaskaju, bio je to ipak zadnji dan maturskih ispita i morale su da donesu onu bitnu odluku od koje je zavisila njihova budućnost.

„Ti ćes da se upišeš na Medicinski? Jesi li ozbiljna ili se zezaš?“ Upita je Sonja. Bila je ništa manje zbunjena nego što je bila Tijana koja je već počela da prevrće očima.

„Mrtva ozbiljna.“ Odgovori joj Katarina. Odluka koju je donela još prethodne noći je bila prvi pametni potez posle raskida sa onim čije ime je htela što pre da zaboravi i bila je ponosna na sebe.

„Zar nisi oduvek govorila da nećeš krenuti stopama tvog oca? Zato si i upisala gimnaziju sa nama. Otkud sad ta promena?“ Čudila se Tijana. Ništa joj nije bilo jasno. Mislila je da posle toliko godina druženja poznaje jednu od svojih najboljih drugarica još iz osnovne škole ali izgleda da se varala.

Zašto? Ni sama nije znala. Istina, htela je da se suprotstavi majci, profesorki biologije u gimnaziji koju su pohađale obe devojke. Ali to nije bio pravi razlog zbog kojeg se odlučila za medicinu. Niti je htela da krene stopama oca, poznatog hirurga sa Vojno-Medicinske Akademije. Nipošto. Htela je da pobegne od njega. Zauvek.

„Raskinula sam sa Maksimom. Ovoga puta je zaista kraj. Eto zbog čega sam odlučila da upišem medicinu.“ Konačno im je priznala istinu. Bilo je krajnje vreme da prizna sebi i drugima da je pogrešila i što je bilo važnije da se kajala što ih nije poslušala kad je trebalo. No, nikad nije bilo kasno.

Sa druge strane grada, tamo na Tašmajdanu, dva prijatelja su vodila ništa manje bitne razgovore. Maksim je bio nervozan i upitni pogled koji ga je pratio sa druge strane stola uopšte mu nije pomagao da se oseća bolje.

„Kako misliš gotovo je sa Kaćom?“ Nikola je mislio da nije dobro čuo.  

„Lepo Nidžo, gotovo je. Ovoga puta ne želi da zaboravi ni da mi oprosti. Gotovo je.“ Maksim je bio očajan iako se trudio da izgleda smireno. Uzalud. Nije mu bilo svejedno što ga  je  Katarina ostavila.

„Jesi li probao da joj objasniš?“ Upita ga njegov najbolji drug.

Odmahnu glavom. „Nije htela da me sasluša. Kažem ti, raskinula je sa mnom. Istina, nije prvi put. I ranije me je ostavljala, znaš i sam, ali se uvek vraćala. Na žalost, ovog puta je drugačije. Kaća je odlučila i neće promeniti odluku. Kako da joj zamerim na tome? A i ja sam odlučio da sledim Anine stope.“

Nikola  ga je gledao u čudu. „Ne razumem. Kakve veze ima Ana s tobom i sa tom odlukom koju si doneo?“  Bio je totalno zbunjen. Maksim nije bio irracionalna osoba, naprotiv. Nikad nije govorio nešto ako nije prethodno dobro razmislio o tome.

 Znao je da ga Nikola neće razumeti. Sigurno misli i da je lud. Njegova odluka da nastavi studije u susednoj Mađarskoj odjeknuće kao bomba u njihovom društvu, nije imalo sumnje. Ali nije mogao nazad. Nije želeo nazad.

„Ima veze. Neće biti jedina koja je napustila rodni grad.“

„Stani malo Maks. Ti ideš iz Beograda? Reci mi da se šališ. Šališ se naravno?“ Nikola je bio zbunjen. Mora da se Maksim šalio. Ma sigurno se šalio. Nidža nije sumnjao.

„Mrtav sam ozbiljan Nidžo.“  

I bio je. Shvatio je, možda kasno, sve ono što joj je, i ne samo njoj,  radio. Sve one su za njega bile igračke sa kojima se zabavljao dok mu ne bi dosadile. Mislio je da će tako biti i sa Kaćom. Jeste bila lepa ali nije bilo to ono što ga je privuklo njoj. Bila je drugačija od ostalih. Na prvi pogled mirna i  povučena, ali imala je karakter. Kad bi nešto odlučila teško bi menjala odluku. Sve dok jednog dana nije shvatio da je totalno poludela za njim, da može da je vrti oko malog prsta. A ona je trpela sve. Maksim je kao i uvek imao izgovor, uvek spremnu laž i odgovor na svaku njenu optužbu. I uvek mu je na kraju verovala iako su pokušavali da joj otvore oči. Nisu vredela upozorenja i priče da su ga viđali u gradu sa drugim devojkama u ne baš prijateljskom odnosu. Kaća bi mu na kraju sve opraštala. Ali za sve je postojala granica preko koje nije mogla. I rešila je da prekine. Nije mogao da je krivi, zato je i prihvatio bez dalje borbe njenu odluku. Osim toga, nije više mogao, koliko god patetično zvučalo, da bude u njenoj blizini. Ko god rekao da je moguće prijateljstvo posle ljubavi, grešio je. On bar nije verovao u te psihološke teorije. Kaća nije mogla da mu bude drugarica, on nije mogao da joj bude drug i tačka. I zbog čega bi sad polagao prijemni na Ekonomiji da bi bio sa njom? To je bio njihov zajednički san koji bez nje nije mogao da ostvari. Zato je i odlučio da ode. Što dalje od nje to bolje.

„Upisaću fakultet u inostranstvu.“

Mađarska baš i nije bila neko inostranstvo ali ajde. Njegova tetka je živela u Budimpešti i već mesecima mu je predlagala da nastavi studije tamo. Rekao joj je da je luda i da mu ne pada na pamet da ode iz Srbije. Ali to je bilo pre par meseci. Sada su okolnosti bile promenjene i mogao je da prihvati njen poziv. Od dekine smrti nije dolazila u Srbiju i ponekad mu je baš nedostajala. Imao je jedinstvenu priliku da provede neko vreme sa njom i sa njegovom ludom sestrom Majom.

„Izvini Maks, ali zatečen sam tvojom iznenadnom odlukom. Radiš to zbog Kaće?“

Maksim i Nikola su bili drugovi još iz obdaništa i posle toliko godina Nidža ga je poznavao u dušu, baš kao što je poznavao sebe samog. Bio je svestan, pre nego što je i sam Maksim to shvatio, činjenice da je njegov najbolji drug voleo, iako to nikad nije priznao, svoju devojku. Maksim je oduvek bio slobodnog duha, tipičan strelac, nikad nije imao smirišta kako su ga oduvek zafrkavali što u familiji, što u školi. Nikola je znao sve, svaku njegovu devojku, svaku jer bilo ih je mnogo ali nijedna nije bila dovoljno jakog karaktera da bi Maksim bio veran i da bi ga zadržala pored sebe. To čak ni Katarini nije pošlo za rukom mada ga je volela mnogo i opraštala mu sve. Svi su mislili da je Maksim uživao u takvom životu i u ulozi playboya koja mu je baš odgovarala ali Nikola je znao da je sve bila samo maska i da se njegov drug kajao zbog svih svojih postupaka. Mislio je da Maks nikada neće priznati sebi a ni njemu pravu istinu, i koliko je ustvari voleo Kaću, niti da mu nije bilo lako što ga je ostavila. Ali čudo se dogodilo i po prvi put je video svog najboljeg druga sa suzama u očima koje je vešto obrisao ali Nikoli to nije promaklo.

 „Da, radim to zbog Kaće ali i zbog sebe. Znam da zvuči glupo i da mi nećeš verovati, ali ništa me više ne veže za Beograd.“ Naravno, Maksim nije mogao da sakrije da je njihov definitivni raskid uticao na njega. A i zašto bi? A da bude iskren prema sebi, bojao se i da ga ne odvedu na ratište, ali mu nije rekao jer nije želeo da ispadne da je kukavica. Jeste da je Nikola bio njegov najbolji drug i da nije krio ništa od njega ali nije mogao da mu ispriča sve svoje planove.

„A gde ideš ako nije tajna?“ Nidža nije mogao da sakrije znatiželju koja je na žalost ostala nezadovoljena.

„Rećiću ti kad za to bude došlo pravo vreme.“ Uskoro, skorije nego što je njegov najbolji drug mogao da zamisli.

                                             *

Onako stidljivo i u strahu da ga ne odbije, drhtavim glasom, pozvao je Mariju na krempite i limunadu. Razmišljao je danima da ili ne, i na kraju se okuražio i odlučio da je ipak pozove posle probe folklora pa šta bude neka bude. Mogla je da ga odbije, i to bi ga strašno rastužilo, ali Bojan nije želeo da klone duhom, bar dok ga ne bude zvanično odbila. Marija se smeškala onako opušteno, vesela kao i uvek, i to mu je davalo nadu.

„Nisam znala da voliš krempite.“ Zadirkivala ga je. „A ako se ne varam, na dijeti si.“

Nije htela odmah da prihvati njegov poziv. Na kraju krajeva malo ga je poznavala. Bojan je kasno postao član njihove folklorne grupe, iako je svima u  početku bilo jasno da i nije baš neki  igrač, napredovao je mnogo u poslednje vreme. Ponekad bi razmenili par reči dok bi čekali njihovog koreografa i to je bilo sve. Ne baš sve. Zaboravila je njihove slučajne susrete u liftu i sopstvena nagađanja o tome šta on radi tu. Viđali su se često, kao da je znao gde i kad će ona biti i skoro uvek bi i on bio tu, na pravom mestu i u pravo vreme. Diskretan i prosto nevidljiv, kao senka.

„Na dijeti? Ja? To te je neko pogrešno obavestio.“  Nasmeja se mladić. „Ne vidim ništa loše u tome što sam te pozvao na krempite. Ako ne želiš, ok je.“

I Marija se ponovo nasmeja. Bila je još lepša kad se smejala. Umirao je od želje da bude nasamo sa njom pa makar bili samo prijatelji i ništa više, iako nije bilo to što je želeo. Marija je ćutala što je Bojan shvatio kao odbijanje. Izašao je iz zgrade kulturno-umetničkog društva bez pozdrava, nervozan i ljut kao dete kome roditelji ne žele da kupe igračku koju želi.

Marija je gledala je za njim i dalje se smejala kao da je gledala kakvu komediju. Bojanovo detinjasto ponašanje je strašno zabavljalo njegovu komšinicu koja doduše nije znala da su živeli u istoj zgradi i da njihovi susreti u liftu nisu bili baš slučajni. Odlučila je da ga upozna bolje, sad kad je već imala priliku za to. Od prekomande njenog oca u prestonicu prošlo je već dva meseca ali Marija se i dalje osećala kao stranac u velikom gradu na koji se teško navikavala. Teško je sticala prijatelje s obzirom da su se često, vrlo često, selili. Od njenog rođenja pa do dolaska u Beograd obišla je sa svojom porodicom skoro čitavu Jugoslaviju, onu veliku podrazumeva se. Marija je mrzela selidbe, mrzela je činjenicu da je ćerka vojnog lica, ali nije mogla da bira roditelje ni mesto prebivališta, bar dok ne bude bila punoletna. Ali je mogla da bira prijatelje. Obećali su joj da više neće biti selidbe, da u Beogradu ostaju zauvek, ali im nije verovala. To su joj isto rekli i kad si stigli iz Mostara u Skoplje, i onda kad su iz Skoplja prešli u Niš, i onda kad su iz Niša prešli u Kraljevo. U Kraljevu su najduže i ostali, možda zato jer je mama konačno bila blizu njene rodne Vrnjačke banje. Tu je Marija nastavila da ide na folklor i bilo joj je jako žao kad je morala da napusti „Abrašević“. Ali Beograd nije bio baš na kraju sveta i mogla je češće da viđa baku i deku, što i nije bio slučaj kad su živeli u Splitu, Mariboru, Mostaru i Skoplju. Možda ovoga puta njeni roditelji i ispune obećanje jer, kad sve zbroji, nije bilo toliko loše što su se doselili u Beograd. A možda i jeste. Pokazaće vreme.  

Prošlo je skoro pola godine od dana kada su mu uručili poziv za odlazak na ratište na koji se Aleksandar nikad i nije javio. Bio je dovoljan samo jedan telefonski poziv da bi njegovo ime bilo izbrisano sa liste odabranih, da bi opet postao slobodan čovek. Njegovo ime je bilo izbrisano što na žalost nije bio slučaj sa mnogim njegovim prijateljima. Što nije bio slučaj sa  njegovim najboljim drugom koji je bio ranjen i koji se srećom uskoro vraćao kući. Saša nije tražio nikakvo pomilovanje. Nije želeo nikakve privilegije samo zato što je bio sin bivšeg ambasadora. Nije tražio nikakve usluge, tražila je umesto njega njegova mama Dragana. Njeno prijateljstvo sa novim ministrom prosvete Jovanom Nikolićem, čuvenim SPS-ovcem, joj je pomoglo da ostvari svoj cilj. Poslednja stvar koju je Saša želeo bilo je da bude dužnik prema nekom kao što je bio dotični  koji nije bio po volji ni njemu ni njegovoj sestri Tijani ali su morali da ga trpe.

Gradom su u međuvremenu počele da kruže raznorazne priče. Tračarili su o novoj ljubavnoj vezi dotičnog ministra prosvete i radnice državne avio-kompanije Dragane Mančić Đurić, njegove majke. Pričalo se pogotovo i ponajviše o tome kako sin dotične radnice slobodno šeta gradom dok sinovi drugih, običnih građana, tamo negde brane zemlju od agresora. Ali kao i uvek u ludoj zemlji Dembeliji, odnosno Srbiji, sve se jednog dana zaboravi, tako je ubrzo i on prešao u zadnji plan. Ali Saša nije zaboravio. Bilo ga je briga za kuloarske priče koje su se ticale njegove majke i onog čije ime nije želeo da spominje. Nije želeo da ga smatraju kukavicom iako je od samo početka bio protiv glupavog rata i činjenice da su mladi iz njegove zemlje bili prinuđeni da ratuju u odbranu teritorija koje čak i nisu bile naše. Ali to na kraju i nije bilo važno. Bilo mu je bitnije ono što su o njemu mislili njemu dragi i bliski ljudi.