Bio je zadovoljan njenim brzim oporavkom. To joj je i rekao dok je napuštala njegovu ordinaciju. Vidosava baš i nije bila zadovoljna ali nije mogla ni da se žali. Spasio joj je život. Moglo je da bude i gore. Ali to je bila samo opomena kako joj rekao nebrojeno puta od onog jutra kad joj je dozvolio da napusti bolnicu. Opomena pre poslednjeg poziva. Nije bila zadovoljna ali nije mogla da bira. Izbor i nije bio neki. Mogla je ili da živi ili da umre, koliko god okrutno zvučalo. Odabrala je, odabrali su drugi umesto nje, život. Život bez njenog omiljenog i ljubljenog sina koji joj je toliko nedostajao i o kome nije znala ništa od onog dana kad mu je dozvolila da sam donese odluku koju, sve dok bude živa, neće moći da prihvati. Život sa njom, jedinstvenom i drugačijom, mnogo jačom od nje same, sa čvrstim karakterom koji je nasledila od svog oca i kojoj nikad, za sve ove godine, nije rekla koliko je voli. Život sa njim zbog koga je ostavila sve, zbog koga su ostali neostvareni svi njeni snovi, zbog koga je postala domaćica koja je godinama brinula samo o njemu i o njihovoj deci, a sebe je zapustila. U potpunosti. Ali nije žalila. Ne. Vidosava je bila srećna i zadovoljna životom koji je vodila sve do raspada proklete države u kojoj su živeli. A onda je sve krenulo naopačke.
Slovenija i Hrvatska, dojučerašnje bratske republike, proglasile su nezavisnost. Počinjao je građanski rat. Dražen je napustio Sonju i otišao sa svojima u Zagreb. Darko je odlučio da postane dobrovoljac i ko zna gde se nalazio i da li je bio živ. Dobila je srčani udar i lekari su se danima borili za njen život. Jedina pozitivna stvar u čitavoj priči bila je njihova porodica koja je konačno bila ujedinjena. Bar joj se činilo tako. Od njenog povratka kući ponašali su se drugačije. Toliko ljubavi između njenog muža i njihove ćerke nije videla za sve godine, za sve ove godine njihovog braka. Bili su nežni prema njoj a iznad svega nežni jedno prema drugom. Njih dvoje koji su se oduvek svađali. Miroslav je oduvek pokušavao da utiče na život njihove dece ali njih dvoje su oduvek bili borbeni i tvrdoglavi. Na majku, kako bi Miroslav uvek govorio. Uvek su samostalno donosili odluke i ne retko bili u konfliktu sa njim. Ali voleo ih je. Na nekakav svoj način, iako je to retko pokazivao. I oni su njega voleli, iako mu to možda nikad nisu rekli. Divne li i srećne porodice! Možda ne tako srećne kao nekada kada su svi četvoro bili zajedno ali nije mogla da bira. Ona je živela za njih i nastaviće da živi zbog njih. Toliko im je dugovala. A možda će jednom, kad sve ovo prođe, biti opet zajedno. Onda kad se Darko vrati, a vratiće se. Vidosava je čvrsto verovala u to.
Sve što je više mislila o Ani, iako nevoljno, morala je da prizna da neke stvari nisu baš bile na svom mestu. Ana je i dalje uporno odbijala da prizna i negirala je svaku svoju povezanost sa člancima koji su izlazili na njen račun zadnjih dana. Nataša je mislila da će da izludi ako sa nekim ne podeli svoje sumnje. Bila je srećna kada je Katarina pristala da posle časova odu zajednu na kafu u njihov omiljeni kafić koji se nalazio u blizini gimnazije a u kom je društvo uvek visilo, posle a ponekad i za vreme časova. Dok su čekale kafu, odlučila je da otvori dušu i da svoje sumnje podeli sa drugaricom. Ali i Katarina je bila ništa manje zbunjena nego što je to bila sama Nataša.
„Ma videla sam članak. Ali čudno, ništa mi nije rekla. A tebi?“ Upita Katarina Natašu.
„Ma kakvi. Kad sam je zvala, negirala je sve. Čudno, zar ne? No, znaš ti Anu. Mada, moram da priznam da je postala prilično čudna. Ne znam da li si primetila.“
Dve devojke nisu mogle da se načude. Naravno, bile su srećne zbog budućeg uspeha drugarice. Dobro su znale koliko se Ana borila za taj san, uspeh ne samo da je bio zagarantovan, nego ga je zaslužila u potpunosti. Uprkos svemu, nije im bilo jasno njeno ponašanje. Čitava zemlja, grad, svi su već bili upoznati sa njenim uspehom i što je bilo još čudnije, na isti način su o Aninom uspehu saznale i njene drugarice. Nešto se nije uklapalo u tu idiličnu sliku prijateljstva.
*
Osećao je bes, pomešan sa tugom, koji je uporno potiskivao u sebi ali znao je da će pre ili kasnije da eksplodira. Nije mogao da nastavi da se pravi da je sve bilo u redu, da je bio srećan i zadovoljan kad to nipošto nije bio. Bio je pun emocija koje nije želeo ali je bio prinuđen da prikriva u sebi. Bilo bi mu lakše da je mogao to nešto što ga je pritiskalo da podeli sa nekim, ali ko bi ga razumeo, niko. Niko ne bi razumeo njegovu patnju, a ponajmanje ljubav koju je i dalje osećao prema Sonji, koju će zauvek osećati, šta god da se dogodilo. Vreme leči sve rane, ali koliko je trebalo godina da prođe pa da ponovo pronađe svoj mir, da dostigne onu životnu ravnotežu? Nije postojala ta cifra, jer i da mu ponude večnost, nije mu bilo dovoljno. Bila mu je potrebna ona, ona koja je bila tamo daleko gde su oboje nekad sanjali zajedničku budućnost koja trenutno nije postojala. Bila mu je potrebna ona čiji mu je osmeh bio dovoljan da sa neba njegovog života otera crne oblake. Ona koju je do juče mogao da gleda samo na slikama starog albuma, jedinog suvenira na prošlost koji je uspeo da ponese iz Beograda, istog onog albuma koji je misteriozno nestao iz njegove fijoke.
Dražen je dobro znao ko se krio iza krađe, ista ona koja nikad nije mogla da se navikne na njegovu vezu sa Sonjom. Ista ona koja je godinama krila u sebi svoju mržnju i koja je jedva dočekala da mu nabije na nos sve ono što joj je smetalo. Ista ona koja mu je dala život, i u isto vreme bila spremna da mu ga zagorča. Ona koja je možda, ako joj je bilo za verovati, i radila ono što je radila iz ljubavi prema njemu ali to je nije opravdavalo. Nije imala pravo da uništi sreću dvoje ljudi, ali ona je kao i uvek imala prava na sve što je htela. I sad mu je u ime tog prava oduzela jedinu stvar koja ga je vezivala za Sonju, koja ga je vezivala za Beograd. Ali varala se ako je mislila da je tim svojim činom uspela da ubije njegova osećanja. Naprotiv, samo ih je učvrstila još više, i ako je planirala da nastavi sa svojom bitkom, ni u ludilu joj to neće dozvoliti. Učiniće nešto, nešto što joj se neće svideti, ali nije imao drugog izbora. Radilo se ipak o njegovom životu i učiniće sve što je bilo u njegovoj moći da ponovo bude onaj stari, u inat svima. U inat svojima, u inat ratu, u inat sudbini koja mu nikako nije bila po volji.
Sedeli su u njihovoj dnevnoj sobi i ćaskali kao i uvek, baš kao da se ništa nije dogodilo. Kao da mu nije saopštila da odlazi iz zemlje na sedam dana i kao da se nije naljutio. Bližio se dan njenog odlaska i ni sam nije znao zašto, ali Ana je iznenada poželela da se pozdravi sa njihovim prijateljima. Navodno, bilo joj je krivo što im odmah nije rekla kad je potpisala ugovor o poslu i zato što su za njen budući uspeh saznali iz novina. Prihvatio je sestrin izgovor a da prethodno nije razmislio o svemu. Ni na kraj pameti mu ne bi bilo da je sve bila samo varka, scenski nastup koji je Ana brižljivo pripremala danima.
A Ana? Ana je bila nervozna. Nervozna i u neku ruku tužna jer je znala šta je čeka. Jedan deo nje je, podstaknut dobrotom, ma kako ironično zvučalo, želeo da se oslobodi tereta koji je nosila na srcu. Malo je falilo da mu prizna istinu ali se u poslednjem momentu predomislila. Ne bi vredelo. Kao i uvek, Marko je ne bi shvatio i njena iznenadna dobrota bi bila pogrešno protumačena. Dok je čekala da se svi skupe, nervozno se šetkala gore-dole po sobi, ponavljajući u sebi govor koji je unapred spremila.
„Zar ti nije čudno što nas je sve pozvala?“ Upita Nikolina Natašu dok su tamo negde u Takovskoj, u blizini Anine zgrade, čekale Ivanu, Tijanu, Kaću i Sonju koje su, kao i obično, kasnile.
„Pa da znaš da si u pravu. To sam i ja pomislila kad me je pozvala jutros. Ne znam tebi, ali meni je zvučala tako neprirodno preko telefona. Kao da se folira.“ Cupkajući odgovori joj Nataša.
„Mislimo isto. Videćemo. Ne mogu da verujem da ih još uvek nema. Pogledaj koliko je sati!“ Uzviknu ljutito Nikolina.
„Devojke, zar niste na Aninoj konferenciji za štampu?“ Upita ih mladić koji im je, smešeći se, išao u susret.
„Ćao Maksime. To bi i mi tebe trebalo da pitamo.“ Odgovori mu Nataša.
„Pa, izgleda da kasnim. Niste valjda čekale mene?“ Upita ih.
„Čekamo princeze sa Vračara i Zvezdare, između ostalog i tvoju devojku. Molimo te da nas izvineš kod glavne zvezde konferencije za štampu. Izgleda da ćemo malčice kasniti.“ Duhovito, kako je to samo ona mogla, odgovori mu Nikolina.
Baš kad je Katarina izlazila iz stana zazvonio je telefon.
„Molim?“ Bila je to Tijana po čijem glasu Kaća je odmah shvatila da je, u najmanju ruku, besna na nju.
„Gde si ti? Čekam te ispred zgrade već više od pola sata. Srećom pa su mi u kafiću dozvolili da se poslužim njihovim telefonom. Jesi li normalna? Požuri, kasnimo!“ Tijana je toliko bila besna da je, ne čekajući da joj Kaća odgovori, spustila slušalicu bez razmišljanja.
Dok je silazila niz stepenice, zabrinuto je razmišljala o večerašnjem susretu koji je Ana organizovala, i na koji je, po Tijaninim rečima, naveliko kasnila. U poslednje vreme su se udaljile jedna od druge i nije shvatala zašto je Ana htela, čak zahtevala, Katarinino prisustvo na večeri koju je organizovala, a koju su svi njihovi prijatelji iz šale zvali konferencija za štampu. Uostalom, nije se ni setila da ih obavesti o svom uspehu za koji su, skoro svi, saznali iz novina i sad je očekivala da skaču od radosti zbog njenog uspeha. Katarina jednostavno nije imala ni volju ni želju da prisustvuje okupljanju prijatelja koji je organizovala njena školska drugarica ali nije imala izbora.
A Ana je tamo u stanu s nestrpljenjem čekala da se okupe svi njeni prijatelji. Na njenom licu se videla nervoza koja nije mogla da promakne ljudima koji su je dobro poznavali i ne bez razloga se krila u spavaćoj sobi svojih roditelja. Nije smela da im dozvoli da shvate sve i da pokušaju da je ubede da ostane. Čula je glasove koji su dopirali iz dnevne sobe, siguran znak da su počeli da pristižu gosti koje je očekivala. Uzdahnu duboko. „Daj, Ana. Možeš ti to!“ Otvori vrata i sigurnim korakom krenu ka dnevnoj sobi.
„Ćao! Baš lepo od vas što ste došli.“ Prošaputa. „Kao što vidim, neki kao i po običaju kasne.“ Osmehnu se nervozno. U tom momentu začu se zvono na vratima. Kad su konačno svi bili prisutni, Ana ustade i reče, na izgled iz šale samo: „Predstava može da počne!“ Okupljeni ni slutili nisu koliko ironije, i što je bilo najgore, koliko istine u sebi su nosile upravo izgovorene reči. I dok je Anin pogled lutao sa jednog na drugo lice, kao da je želela da joj svi ostanu u lepom i dugotrajnom sećanju, borila se da ne zaplače ali onaj đavolčić u njoj je preovladao, i sasvim je smireno započela govor koji je spremala od onog momenta kad je potpisala ugovor.
Slušali su je u tišini koju je ponekad samo prekidao po koji Srđanov uzdah. Još uvek je bila tu, pored njega, i kako se dan njenog odlaska za Rim bližio, već mu je strašno nedostajala. Nije zaboravio njeno ponašanje u poslednje vreme, njenu arogantnost i drskost, a i kako bi? Ali bez obzira na sve, voleo je Anu i praštao joj je sve njene gluposti. I put za Rim je bila jedna od njih, bar se nadao iako je bio zabrinut. I dok je slušao njene reči, dok ga je držala za ruku i gledala onim svojim krupnim crnim očima, nije mogao da se ne zapita: šta se događa? Izgledala je tako čudno, bolje reći neprirodno, ali kao svako zaljubljeno muško, ubeđivao je sebe da je sve u redu i kao i uvek, slepo joj je verovao.
„Znate i sami koliko mi je stalo do ovog posla i koliko sam se borila da bih uspela. Sećate se kako sam vas, još kao klinka, terala da se presvlačite dok sam tamo iza škole organizovala revije.“ Samo ga je jače stisla za ruku, vraćajući se u ne tako davnu prošlost.
„Ja sve i da hoću ne mogu da zaboravim.“ Nasmeja se Srđan. Shvatao je sve, ne samo njene reči.
„Pogrešila sam što vam nisam odmah rekla, i što sam negirala kad su u štampi počeli da pišu o tome. Ali sve do poslednjeg momenta nisam verovala da su se sve moje želje ostvarile.“ Nastavljala je Ana, sa dozom euforije, svoj vešto pripremljen govor. „Putujem za dva dana, iako će vam zvučati blesavo, htela sam da se pozdravimo. Istina, vraćam se za desetak dana, ali znam da ćete mi nedostajati.“
„Dobro, ne seliš se za Italiju, vraćaš se u Beograd. Ne vidim razlog za ovu komediju!“ Ljutito joj se obrati Katarina. Bilo joj je muka od čitave farse koju je, u to je bila sigurna, vešto osmislila njena drugarica. Ana je besno pogleda ali ne reče ništa. Nije želela da pogorša ionako već napetu situaciju.
„Naravno da se vraća. Ne može moja devojka bez mene.“ Mislio je da će svojim rečima da otkloni tenziju koja se stvorila posle Kaćinih reči ali se prevario.
Ne znajući ni sama zbog čega, Kaća je bila besna i nije imala ni najmanju nameru da ostavi na miru Anu. „Vraćaš se, zar ne?“ Ponavlja drhtavim glasom.
„Kakvo je to pitanje Kaćo? Naravno da se vraćam.“
Katarina odmahnu glavom. „Nije mi jasno Ana. Ignorišeš nas nedeljama, ne viđamo se, ne dolaziš u školu. Sasvim slučajno, bar ja, saznajem da gospođica putuje. Zovem te, a ti, šta mi ti kažeš Ana? Nije istina, zli jezici. I sad ispada da si sujeverna i da si čekala pravi momenat da nam to saopštiš. Pravi momenat, dve večeri pred put. I odjednom gospođica je postala nežna i nostalgična i hoće da se pozdravi sa nama a navodno, ako joj je za verovati, vraća se odmah!“ Vikala je koliko je glas nosi. Nikad je nisu videli takvu. Nikad nije ni povisila ton, ni na koga.
„Katarina, ma koji ti je vrag?“ Pokušala je da je smiri Ana. Katarina je bila u pravu ali nije smela da joj dozvoli da joj upropasti veče.
„Nije mi ništa. Pustite me na miru svi. Srećan ti put Ana, sve najbolje. Nadam se da znaš šta radiš.“ Bila je ljuta na nju, ali nije je mrzela, naprotiv. Grlile su se kao da se više nikad neće videti. Kao da je znala za Aninu tajnu. I dok su se po poslednji put gledale u oči shvatila je sve. Shvatila je ono što je svima promaklo te večeri. Ana se opraštala od njih. Zauvek.
*
Sedeli su u čekaonici aerodroma i čekali da najave Anin let. Gospodin i gospođa Gavrilović, nervozni i srećni zbog njihove mezimice, davali su joj poslednje savete pred put. Bio je to prvi put da njihova ćerka putuje sama avionom. Bili su nervozni ali srećni i strašno ponosni na nju zbog njenog uspeha. Jedino je Marko bio zabrinut. Kao da je predosećao ono što je sledilo. Ali Ana je bila njegova sestrica, kako je oduvek zvao, i odlučio je da je podrži, iako je njen put u Rim i dalje smatrao pogrešnim potezom.
Ana je bila melanholična. Znala je da će se možda, MOŽDA, jednom vratiti, a možda i nikad. Još uvek nije odlučila. Bilo je momenata kada je proklinjala dan kad je srela Bogdana u Budvi, i onaj dan kad je potpisala jednogodišnji ugovor sa Italijanima. Kajala se možda ali povratka nazad nije bilo. I kad je prijatni ženski glas najavio ukrcavanje putnika za Rim bila je sigurna u sebe i u odluku koju je donela.
Srđan je već osećao nostalgiju iako je znao da se ne rastaju na duže vreme. Zagrlio je čvrsto, dok joj je po ko zna koji put govorio da je voli. I Ana je njemu rekla da ga voli. On to nije znao, i nije mogao da zna, ali bio je to poslednji put da će tako nešto čuti sa njenih usana. Sudbina im, bar u tom momentu, nije bila naklonjena.
Posle tri dana bez prestanka padavina, konačno, ONAJ od gore je obrisao suze i odlučio da sa nama, nebeskim narodom, podeli sreću zbog još jedne dobro odigrane karte u balkanskom pokeru, NJEGOVOJ omiljenoj igri u kojoj, kao i obično, odnosi glavni ulog. Bosna, njegov JOKER, KEC u rukavu, poslednja karta na talonu, poslednja kockica balkanskog mozaika, je stupila na scenu. Riziko uživo, omiljena igra dece političara koji su mi uništili zemlju i neće se zaustaviti dok ne odnesu pobedu. Svaki dan, mesec, rutina. Scene koje se ponavljaju. Moja privatna ZONA SUMRAKA iz koje nema izlaza. A da li će ga ikada biti? Zna li iko odgovor na to pitanje?!? Maršal? Maršal ne zna da odgovori na najprostija pitanja a kamoli na tako komplikovano, kao što je moje. On samo zna za njegove životne ciljeve koji se, na njegovu sreću, ne poklapaju sa životnim ciljevima srpskog naroda kome je, iako to ne pokazuje, dosta pristojnog života koji nam maršalov režim pruža iz dana u dan.
I da poželim, ne mogu da promenim stvari koje me okružuju. Ponekad imam utisak da nisam jedina koja je prolupala u ovom haosu ali se trudim da ostanem čitava. Da ostanem ovde, do konačne pobede, jer ma koliko se trudila, nije da nisam kukavica, jednostavno ne mogu a i nemam kuda iz ove džungle iz koje svi polako odlaze. Prvo je otišao Dražen, pa Darko a sada i Ana odlazi. Misli da će se vratiti, ali grdno se vara. Ko jednom ode, teško se odlučuje na povratak. Kao da ima gde da se vrati. Mnogi odlaze u nadi da će pronaći sreću tamo negde van balkanskog poluostrva, negde tamo daleko. Odlaze na vreme, dok se još nisu zarazili balkanskim virusom. Odlaze slabići, oni hrabriji ostaju. Ostaju da se bore sa svakidašnjicom ovog ludog grada i ove lude države. Jedne jedine. Naše.
Nessun commento:
Posta un commento