Prošle su nedelje i nedelje, a za mene kao da je vreme stalo. Životni sat zaustavio je svoje kazaljke u sat i minut u kom se razbilo ogledalo, što će nam, i ne sluteći, doneti 10 godina nesreće. Starom časovničaru, tom dobrom samarićaninu, miru Božijem, ni traga ni glasa. Lopta je i ovog puta na strani Zapada, Istok po običaju gubi svaku utakmicu tog vekovnog derbija Vatikan-Vizantija. Osećam neopisivu prazninu u duši. Presušili su svi izvori sreće i spokoja, i od nekada zlatnih polja žita i plodnih ravnica, ostala je pustinja, ta Sahara još jedne uništene srpske mladosti.
„Draga Sonja. Svi smo jako zabrinuti za tebe. Znam, nije ti lako. Ali ti si oduvek bila jaka, bila si ne samo moj, već oslonac čitavog društva. I zato mi nikako ne ide u glavu ovo tvoje zatvaranje u sebe. Pa gde je nestala devojčica koja me je čupala za kosu i krala kiki bombone? I kud li se skriva devojka koja je bežala sa mnom sa časova i tešila me kad bi dobio keca iz matematike koju smo oboje mrzeli? Nema je. Već danima je uzaludno trazim po hodnicima jednog solitera, u liftu u kome smo se zajedno glavili nebrojeno puta. Mnogo bih voleo da je nađem. Ako je vidiš, javi mi. Broj znaš. A mogla bi da napraviš dva koraka i pokucaš mi na vrata. Odavno nema nikog da mi gleda u šolju. Ne budi tvrdoglava. Tvoj iskreni komšija i najbolji drug , Zvonko“
Našla sam ga na stolu jutros. Čudno. Nikada mu pisanje nije bilo jača strana, i to još pisama. Da je reč o Nidži pa bih i razumela. Nidža piše ili se bar trudi a sve to u želji da ostvari svoj kad porastem san. Novinarstvo. Ali Zvonko…Baš mi nije jasno. Hm…ko zna? Možda to nije i napisao sam. A uvek me je zezao za pisanje govoreći da ta rabota nije za antihrista kao što sam ja. Preterala sam, znam. Nije njihova krivica zbog svega onog što nam se događa. Trebalo bi da na Maršala iskalim sav svoj bes. Taj mi je na žalost nedostupan. Za njega sam ja samo sitna riba i ne plovim njegovim teritorijalnim vodama.
„Stan Nikolić? Teta-Mirjana, Sonja ovde. Jel' Zvonko kući?“
„Sonjice? Drago mi je da si se javila. Kako si? Čula sam za Vidosavu. Ne mogu da ti opišem koliko mi je žao.“
„Hvala. Nadajmo se da će uskoro ozdraviti. Vi ste svi dobro?“
„Nije loše Sonja, moglo bi ipak bolje. Hvala na pitanju. Pozdravi svoje kod kuce.“
„Hoću, hvala. I vi pozdravite čika-Boru.“ Uzdahnu.
Sa druge strane žice ubrzo zatim začu se glas njenog najboljeg druga. „Dugo ti je trebalo da se javiš. Sale i ja smo već mislili da su te prijavili organima reda grada Beograda zbog pesama posvećenih Slobi ili da si čak na dnu Dunava. Malo je falilo da organizujemo zvaničnu istragu.“ Nasmeja se. Ni u situaciji u kojoj su bili nije propuštao priliku da se našali sa svojom najboljom drugaricom iz detinjstva.
„Znam. Izvinite. Ej, a ko je to nama sad postao pisac?“
„Konkurencija sam ozbiljna da znaš. Dobro si?“ Danima nije imao vesti o njoj i bio je ozbiljno zabrinut.
„Da, jesam. Ispričaču ti sve. Stavi džezvu. Dolazim za pet minuta.“
„Ok. Ni minut manje, ni minut više.“
Baš mi je sve ovo nedostajalo poslednjih dana. Ne znam ni kako sam uspela da se izborim sa svim problemima bez pomoći svojih dragih prijatelja. Vidosava je u bolnici od srede. Srce je izdalo. Lekari se i dalje bore za njen život. Trebalo bi da sam tamo, da je drzim za ruku i bar na neki način doprinesem da se oseća kao kod kuće. Oslobođena sam, srećom, tog nebeskog zadatka za ovaj dan. I umesto da se ispavam i napunim baterije, ja eto skitam hodnicima prošlosti. Izgubljena sam poslednjih nedelja i još nikako da pronađem hodnik sadašnjosti a da ne govorim o hodniku budućnosti. U tu bajku odavno ne verujem. Hans Kristijan Andersen ih izgleda nije napisao za mene, već za neki drugi dečiji svet miljama udaljenim od brdovitog Balkana.
Kuc-kuc. Škripa vrata, ta rapsodija u plavom obučena u plašt istkan u domaćoj radinosti i taj miris tursko-srpskih i evropskih mirođija koji ti golica nozdrve još pri prvim koracima na ulasku u Alisin svet čuda, tamo negde izvan kućice jednog uplašenog puža. I sprži mi sva čula u jednom dahu taj opijum bliskog nam istoka, Osmanlijskog carstva, dalekog rođaka naše prestonice, Beogradskog pašaluka.
„Zvonko?“
„U kuhinji sam. Ma opet mi je iskipela kafa. Keva će me baciti sa terase.“ Cmok i zagrljaj kao i uvek.
„Obećanje ispunjeno.“
„Drago mi je što si došla. Ne izgledaš baš najbolje. Smršala si mnogo Sonja.“
Smejem se po prvi put u poslednjih dva meseca, onako od srca, punim plućima, k'o nekad. „Tata-Zvonko, imate li još nešto da mi kažete pre nego se vratim kući?“
Ne zna kako da joj saopšti, ni da li bi trebalo da joj kaže, ali svestan je da nema drugog izbora. „Polazim sutra, tj. mi.“
Nedostaje mi vazduh. Ne znam ni da li sam svesna onog što mi govori, ni da li sam dobro shvatila poruku, tih par slova.
„Gde?“ Kratak odgovor a toliko je i kratka nit mojih misli danas.
„Ne znam. To niko od nas ne zna. Želeo sam, želim da se pozdravimo kako dolikuje moja najbolja drugarice. A i red je da mi Kleopatra prorekne sudbinu pre odlaska u odlučujuću bitku.“
Ha,ha,ha! Ulazem ogroman napor da se nasmejem.
„Znaš Sonja, nedostajaće mi tamo ova turska i moja privatna Kleopatra. Dakle, gledaćeš mi u šolju?“ Nastavlja da ćaska sa njom kao da sutra ne postoji, kao da ne napušta, iako protiv svoje volje, rodni grad. Kao da ne ide u susret neizvesnosti, kao da ide na kraći put kojem se ne zna ni početak, ni kraj.
„Da, i lagaću te kao i uvek.“ I Sonja pokušava, ali bez uspeha, da na njegovo lice ponovo vrati onaj slatki osmeh po kome je njen drug bio prepoznatljiv.
„Znači, lagala si me svih ovih godina? Lepo. Koja sam budala bio!“
Besmislen razgovor da besmislenije ne može biti. Hvatamo se za poslednju slamku prijateljstva. Sumnja se rađa u tim tamnim očima koje me podozrivo gledaju. Poklanjamo sebi milion obećanja o ponovnom susretu na ušću Save u Dunav, tamo gde smo se, ne u tako davnoj prošlosti, zakleli na večno prijateljstvo, ne verujući ni sami u sopstvene reči koje mi u ovom momentu liče na odjek. Sve neodoljivo podseća na otrcane dialoge starih, američkih filmova. Grejs Keli, Merlin Monro, Keri Grant and company. Kao da neko iznova vrti jedan te isti film u bioskopu mojih misli.
„Hvala na kafi. Trudiću se da vam pišem. To je ono što i radim celog života, zar ne?“
„Da, mali antihristu. Nemoj samo da završiš u zatvoru zbog toga.“ Grli me.
Osećam pod prstima drhtaje njegovog tela a i sama pokušavam, al' bez većeg uspeha, da prigušim jecaje u sebi i da sakrijem suze koje se već cakle u mojim očima. „Ne brini. U krajnjem slučaju završiću na Golom Otoku. Ali poslaću ti razglednicu. Čuvaj se Zvonko.“ Grlim ga ne sluteći da će to biti poslednji put.
„Hoću, ne brini. I ti se čuvaj Sonja. Neće ni ovo dugo. Veruj.“
I on odlazi. Svi me polako napuštaju. Ostaćemo izgleda sami, Beograde ti i ja, kao Rastinjak i njegov Pariz. Sklapam oči dok očekujem revanš. Možda konačno i pobedi moj tim. Napred Vizantija!!!
*
Čitavo jutro je razmišljao o onome što mu je njegova sestra saopštila prethodnog dana ali koliko god da se Marko trudio nije mogao da je shvati. Tata i mama srećom još uvek nisu znali ništa o Aninoj suludoj ideji da radi tamo neku modnu reviju u Rimu, ali nadao se da ni njima neće biti svejedno i da će zajedničkim snagama uspeti da je ubede da odustane od te tako blesave ideje. Ana je i dalje terala po svome i polako je počinjao da gubi strpljenje.
„Marko, ne vidim razlog za svađu. Uostalom, punoletna sam, nisam dete i umem sama da donosim odluke koje se tiču mog života!“ Gubila je polako dah ali nije imala nameru da odustane. Naprotiv.
Nije znao šta da joj odgovori. Voleo je više od svega. Naravno da mu je bila bitna njena sreća. Pa oduvek je podržavao u svim njenim željama iako su ga upozoravali da je ne pravi razmaženom, no, kao i svaki brat, voleo je da ugađa svojoj sestrici. Ali ovoga puta nije bio, po prvi put, ubeđen u ispravnost sestrine odluke, a još manje da je trebalo da je podrži u tome.
„Jesi li sigurna da je to ono što želiš Ana? Nemoj posle da se kaješ.“
Ana je bila na ivici histeričnog besa. Bilo joj je muka od svega a ponajvise od ponašanja njenih ukućana koji su je, kako joj se činilo, ponekad mrzeli i kao da je bila na nekom nižem rangu od njih. To više nije mogla niti želela da trpi. Zato je morala da ode što pre, da ode i da se nikad ne vrati.
„Isuse, Marko, nisam više dete. Da te pitam sad ja nešto. Kakva je razlika između manekenstva kod nas i u inostranstvu? Velika Marko. Samo jednom u životu mi se pruža šansa da radim ekskluzivnu reviju Renata Balestre, i to u zemlji mode Italiji, i ja to treba da odbijem jer nije po volji mamici, tatici i batici. Neka hvala!“
Bila je prilično sarkastična i svaka njena reč se kao nož zabijala Marku u srce. Nije mogao da veruje sopstvenim ušima. Osećao se kao uljez na tuđem terenu koji mora što pre da ga napusti, pre nego što ga smakne vlasnik poseda.
„Posle se vraćaš u Beograd? Posao traje samo sedam dana? To je sigurno?“ Pokušao je da nađe spas pa makar i u sopstvenim rečima jer bilo mu je jasno, ponovo joj je popuštao iako je znao da nije trebalo ali voleo je isuviše Anu. Preterano mnogo. Osećao se bolje kad je Ana nakon kraće pauze potvrdila njegove reči.
„Naravno. To sam ti već rekla hiljadu puta do sada. Ne želim da se ponavljam kao papagaj.“ Lagala je. Povratka u Beograd nije bilo, bar ne posle nedelju dana, ali to je se uopšte nije ticalo. Nije osećala ni trunčicu griže savesti zbog upravo izgovorene laži.
Bio je lep i sunčan dan, baš kao stvoren za nedeljno uživanje na terasi kome se Nataša nadala već duže vreme. U gimnaziji je bio pravi pakao od kojeg je mogla da pobegne makar na jedan dan. O Nikoli nije htela ni da razmišlja, budala, nije bio vredan onih tako lepršavih leptirića koje je osećala u stomaku svaki put kad bi se sreli. Za njega je na žalost i dalje bila samo klinka, tamo neka kuma njegove drugarice Katarine i njegov drski pogled koji bi joj uputio kad bi se slučajno sreli u dvorištu stare gimnazije jasno joj je govorio da bi trebalo da se drži što dalje od njega. I sve što je više ignorisao, Nataša je sve više i više osećala ono nešto. I ma koliko se trudila da to nešto ignoriše, ti leptirići bi se pojavili i morala je da prihvati taj tako blesavi osećaj. Nikome još uvek nije rekla za Nikolu, pa čak ni njenoj najboljoj drugarici Ani koja je išla sa njim u odeljenje jer je mogućnost da Nikola sazna da se zaljubila u njega plašila Natašu i više nego što je smela da prizna. Jeste da je bila mlađa od njega ali godine nisu mogle da budu prepreke njihovoj vezi, bar se nadala. Možda je ipak trebalo da zamoli za pomoć njenu kumu ili samu Anu. Obe su bile Nikoline drugarice i mogle su da joj pomognu da ga osvoji. No, kad je ipak malo bolje razmislila, shvatila je da je njena ideja bila totalno apsurdna. Odlučila je da skuva kafu u nadi da će se osloboditi Nikolinih crnih očiju koje su je svugde pratile makar na tren.
Dok je polako ispijala kafu listala je najnoviji broj časopisa za žene „Ana“. Negde na sredini, predstavljali su zimsku kolekciju poznate kreatorke Mirjane Marić i osmehnu se kad među manekenima primeti i njoj tako poznati lik. Članak je potpisala izvesna Marija A. a govorio je pored uspeha poslednje kolekcije poznate kreatorke i o vatrenom krštenju Ane Gavrilović, jedne od manekenki, koja je po tvrdnji novinarke uskoro trebala da prošeta rimskim modnim pistama noseći model, ni manje ni više, čuvenog Renata Balestre, a sve to u cilju nedelje visoke mode pomenutog grada. „Pa zar da sve to saznam iz novina?“ Bila je ljuta na komšinicu i najbolju drugaricu jer joj ništa nije rekla o tome. Podiže slušalicu i okrete već dobro poznati broj.
„Čestitam Anči, sve sam čula. Pa što ćutiš? Ne želiš da deliš svoj uspeh sa drugima? Otkad je skromnost tvoja vrlina?“ Više iz zezanja, a ne iz ljutnje, primeti Nataša.
„Ma otkud ti to Nataša majke ti? Čitavo jutro me zivkaju i optužuju za isti zločin za koji me i ti optužuješ ali ja stvarno ne razumem o čemu se radi.“ Pravila se Ana luda.
„Piše u „Ani“, a „Ana“ je ozbiljni modni časopis. Zašto bi novinarka lagala?“ Pitala se Nataša naglas.
„Slušaj Nataša, stvarno te ne razumem. Veruješ više tamo nekoj novinarki nego meni. Zar misliš da bih tako nešto sakrila od svoje najbolje drugarice?“
„Naravno da ne.“ Nasmeja se Nataša. Anin odgovor je donekle smirio ali sumnja nije nestala.
Sedeo je na krevetu vrteći lagano, skoro sa strahopoštovanjem, stranice albuma koji je bio ispunjen njemu najdražim slikama. Bilo je tu svega i svačega, svi oni dragi likovi bez kojih Miloš nije mogao da zamisli svoj život. Družili su se još od malih nogu, bez obzira na razliku u godinama, još tamo iz onog vrtića gde su se igrali bezbrižno. Iz vrtića su krenuli u istu osnovnu školu, različita odeljenja koja nisu mogla da unište njihovo i te kako jako drugarstvo koje se, srećom, nastavilo i uprkos činjenici da su upisali i različite srednje škole. Zvonko, Ivan, Saša, Dražen, Darko, Marko, Nikola, Bojan i Maksim, Miloševi nerazdvojni drugari sa kojima je prošao mnogo toga. Otkad je počeo glupavi građanski rat, svi su oni negde nestali, svako na svoj način. Zvonko, Ivan i Darko su se borili tamo negde, sam Bog zna zašto i zbog koga. Dražen je bio prinuđen da napusti Beograd pod pritiskom svojih roditelja i vrati se u Zagreb. Saša, stariji brat njegove devojke Tijane, Nikola, Marko, Bojan i Maksim su bili zaokupljenim svojim životima, ljubavnim vezama i toliko ih je retko viđao da mu je to mnogo smetalo. Na žalost, vreme u kojem su živeli nije radilo za njih, i nije mogao da se buni niti je imao kome.
Vremena su bila onakva kakva se Miloš nikad nije nadao da će postati i ma koliko se trudio da uvek bude nasmejan, onako od uva do uva kako su ga oduvek zezali prijatelji, poslednjih dana mu to nije polazilo za rukom iz očiglednih razloga. Bio je zabrinut za Tijanu ali nije želeo da ona to vidi. Od pogibije njenog oca više nije bila ista i nije znao kako da joj pomogne. Svaki put kad bi se videli, merio bi sopstvene reči ne bi li slučajno povredio svoju devojku koja je poslednjih nedelja bila prilično osetljiva. Patila je zbog smrti svog oca, mogao je Miloš to da shvati, ali nije mogao da joj dozvoli da zbog toga polako ali sigurno ubija samu sebe. Morala je da reaguje i da se što pre povrati. Želeo je da je opet vidi nasmejanu, veselu, baš onakvu kakva je bila pre očeve smrti. Nasmejanu i srećnu kao onda kad se zaljubio u nju. Učinio bi sve, baš sve da vrati vreme unazad ili da bar, što je bilo bitnije, vrati osmeh na Tijanino lice. Na žalost, niko od njihovih drugova, osim Katarine i Sonje koje su bile njene najbolje drugarice, nije znao za bol sa kojim se Tijana već nedeljama suočavala jer je tako ona htela, i u ovom momentu nije mogao da računa na njihovu pomoć. Mogao je jedino da se osloni na sopstvene snage i na pomoć njenog starijeg brata Aleksandra. Istina, i Saša je patio, ali bio je muškarac a muškarci, zna se, mnogo lakše prelaze preko svega. Miloš nije mogao da sedi skrštenih ruku i da gleda Tijanu kako vene. Morala je da nastavi da živi, nije mogla da zaboravi tek tako ono što se dogodilo, ali je morala bar da pokuša. Uz njegovu pomoć, naravno.
Bože. Nikad mi nije bila jača strana vera u tebe. Ne znam čak ni jedan tekst molitve, pa čak ni one najpoznatije „Oče naš.“ Bez obzira na sve, ovog jutra, molim ti se za spas jedne duše koja se muči i previše a da to nije zaslužila. Oduvek je bila dobra žena, majka, a iznad svega čovek. Znaš, još kao malu me je dovodila ovde, krišom od oca, da upalimo sveće. On se protivio odlascima u crkvu jer kako je govorio, njemu to kao članu partije nije priličilo, a samim tim ni članovima njegove porodice. Jutros sam skupila hrabrosti da ga pozovem da mi se pridruži ali kao i uvek, odbio je moj predlog. Znam da ni njemu nije lako, ali on to ne pokazuje ni najmanjim gestom, mimikom lica.
„Dobro jutro Sonja. Drago mi je što te vidim u Božijoj kući. Trebalo bi češće da dolaziš.“ Začuh glas oca Antilohija.
„Oče. Prolazila sam pored Saborne Crkve i odlučila da svratim i upalim sveće za zdravlje moje mame.“ Jedva čujnim glasom odgovaram. Nemam ni najmanju želju da razgovaram sa njim, ali kao lepo vaspitana devojka nastavljam započetu konverzaciju.
*
Bila je nedelja, dan kao stvoren za odmor u familiji Zečević, jedan od retkih dana koji su uglavnom provodili svi četvoro zajedno ali kao da su iznenada njegovi ukućani odlučili da promene kućna pravila i kada je tog jutra ustao, sa tugom i nevericom, Nikola je bio prinuđen da konstatuje da je bio sam. Tata, mama, pa čak i njegova mlađa seka Nikolina koja je bar bila toliko savesna da mu na kuhinjskom stolu ostavi poruku u kojoj ga je obaveštavala gde se nalazila, svi su bili uhvatili tutanj i da je samo bio malo boljeg raspoloženja, a nije, sigurno bi uživao u datim okolnostima. Imao je mnogo razloga za nezadovoljstvo, jer kako mu se činilo, sve mu je išlo naopačke. Ma koliko god se Nikola trudio da neke stvari dovede u red, to mu nikako nije polazilo za rukom. Ne bez razloga je bio besan i razdražljiv, čak bi se rado posvađao sa nekim ali kako je bio sam, mogao je jedino da se svađa sa zidovima koji su ga okruživali. Mogao je i nekom da se poveri, ali jedina osoba kojoj je verovao hiljadu i jedan posto, njegov najbolji drug Maksim, na žalost, po ko zna koji put napravio je sranje zbog kojeg je rizikovao da ovoga puta zauvek izgubi svoju devojku Katarinu i nije mogao da računa na njega. Odlučio je da ipak pokuša da napravi nešto pametno, uprkos svemu. Ubacio je papir u staru pisaću mašinu u nadi da će bar uspeti da napiše članak za školski časopis na kojem je ozbiljno radio zadnjih dana.
Ali ne lezi vraže, sve što se više trudio, nije uspevao da, i bez greške, napiše prokleti članak od kojeg mu je zavisilo sve pa i život na nekakav blesav i sulud način. Što je bilo najgore, uopšte nije nalazio podršku za tu svoju opsesiju novinarstvom, kako je tetka-Duška zvala njegov kad porastem san, i to mu strašno smetalo. Ko se poslednji smeje, najslađe se smeje. Mislio je tražeći prave reči za članak koji je pisao. Doćiće i njegovih pet minuta. Otkad zna za sebe sanjao je da postane novinar i kad mu se pružila prilika da postane novinar školskog časopisa radovao se kao malo dete. Ali nije to bilo tako jednostavno i ne bez razloga strašno se nervirao. Jedina osoba, pored Maksima, koja ga je razumela bila je njegova sestra Nikolina i samo njoj je mogao, bez imalo stida, da priča o svojim snovima, uspesima i pehovima. Nikolina je još rano tog jutra izašla u grad i na žalost, još uvek se nije vratila. Srđan je bio tužan jer je njegova devojka Ana odlazila u Rim na sedam dana i morala je da ga teši. Nikola se namršti. Nikad je nije bilo kad mu je bila najpotrebnija.
U kući porodice Tanašković sve je već bilo spremno za nedeljni familijarni ručak čiji miris je polako dospeo i do Bojanove sobe. Bio je to miris njegove omiljene sarme ali njemu nije bilo ni do čega a kamoli do jela. Da je mogao, rado bi se pretvorio u muvu ali na žalost to nije bilo moguće, bar ne u njegovom slučaju. Njegov život u zadnje vreme nije imao nikakvog smisla i sve mu je izgledalo tako bezvezno. Jedina svetla tačka bila je ona, ona koja je za njega bila misterija koju bi rado otkrio. Vrlo je malo poznavao, skoro nikako tako reći. Viđao je u prolazu samo, ponekad u liftu ali bila mu je strašno simpatična. Onako čupava, neočešljana, dok bi jutrom žurila u školu. Niska, mršava, sa rancem težim od nje same na leđima. Sa sitnim pegama na licu, rumena kao deca sa sela koju je imao prilike da vidi, na žalost, samo na tv-u. Strašno različita od devojaka koje su ga okruživale i to je činilo intrigantnom, tako prokleto zanimljivom. Budila je radoznalost u ljudima koju je ipak bilo teško zadovoljiti. Dok je napolju rominjala kiša mislio je o misterioznoj komšinici a želja da je upozna prelazila je granice normalnosti. Odlučio je da je upozna pa makar i....
„Bojane, na ručak. Ohladiće se. Mnogo bi bilo bolje da učiš umesto što blejiš.“
Popodnevna pridika, scena koja se ponavljala iz dana u dan i već mu je polako išla na živce. Bilo mu je muka od svega. Spremao je prijemni za fakultet koji su mu matorci nametnuli, koji mu je tačnije mama nametnula. Kao da je njega zanimalo da sutra postane apotekar i da nastavi porodičnu tradiciju deda Miodraga. Jedino do čega mu je bilo zaista stalo, rastući uz oca poznatog novinara Dušana Tanaškovića, bila je fotografija. Želeo je od sveg srca da postane poznati fotoreporter, da jednog dana radi možda baš za očevu „Politiku“. Ali na kraju je ipak pristao da udovolji majčinoj želji. Milica ga je dan pre ostavila jer je htela da vodi svoj život, onako kako je to ona htela. Možda je i bilo bolje tako. Pa sad još i nova komšinica. Mora da je tog jutra ustao na levu nogu. Čak šta više, bio je ubeđen u to.
Nessun commento:
Posta un commento