Poetična nedelja: Sreća

Dragi dnevniče,

Beše ovo jedan sasvim opušteni vikend. Odmorena, napunila sam baterije koje su se bile prilično ispraznile, spremna sam za novu nedelju koja je pred nama kao i za  izazove koje sa sobom nosi.

Već duže vreme nedeljom se družimo sa poezijom, tako da ni ova neće biti izuzetak. Za danas sam odabrala poemu nazvanu "Sreća".

Prijatno veče, ma gde bili...

Sreća

Tako daleko a tako blizu

Pronađem je pa izgubim

Stignem je a ona beži

Nedostižna a ipak moja.

Imam je, na dohvat ruke

A onda se vešto otisne nebu pod oblake

Pronađem je u najdaljoj zvezdi

Skriva se iako želi da je otkrijem.

Igramo se često žmurke

Zapljuva se ona, zapljujem se ja

Postanemo drugarice koje se poštuju

Svađamo se oko sitnica a teško mirimo.

Ponosna ona, tvrdoglava ja

Jurimo se po beskraju u tišini

Nađemo se na pola puta, kompromisno

Blizu a ipak daleke.

Ona je tu kad treba, kada zaslužim

Kad imam dovoljno strpljenja da je čekam i nadam se

Ispuni mi dušu, da i oduzme sve

Moje najdraže blago koje ljubomorno čuvam.

Sad je tu, ali otićiće kad joj dosadim

Nekom drugom da ulepša život

Koliko god da vara uvek se vraća kući

Ona je lepa samo dok se čeka.

Poetična nedelja: Jednom

Dragi dnevniče,

Još jedan letnji, vreli dan je na izmaku. Ne, nisam zaboravila na naše nedeljno druženje sa poezijom. Događalo se, istina, da preskočim neki od susreta, ali od aprila, kada sam pokrenula rubriku, naši susreti su bili redovni. Imali smo i goste na blogu, i uskoro ćemo se družiti sa nekim novim pesničkim dušama. Volite da pišete? Odlično.. javite se i rado ću objaviti vaše omiljene stihove.

Danas vam poklanjam svoje stihove, nastale upravo ovih dana. Osvrt  na prošlost, dodir sadašnjosti, san o budućnosti. Jednom, nazvah je tako, kao momenat koji ćemo proživeti jednog dana - više sam nego sigurna u to. Uživajte, do iduće nedelje i neke nove poetične priče.

Jednom

Negde tamo daleko ostale su moje misli

Nedosanjani snovi, neostvarene želje

Izbledele fotografije nekih boljih i lepših vremena.

Tamo gde smo koračali bosi po rosnoj travi

Ne mareći za juče, danas i sutra

Verujući čvrsto da će trajati zauvek, večno.

Prošle su decenije, odavno ništa nije kao pre

Daljine su stvorile nepremostivi jaz koji nas deli

Uspomene, suveniri, jedino što i dalje postoji.

Neki novi život,  novi svet, živimo danas

Daleko jedni od drugih, isti a opet drugačiji

Osobe, potpuni stranci koji će se jednom sresti.

Jednom, sutra, pre ili kasnije

Pronaćićemo se u starim slikama, rečima i melodijama

Ti, ja, i svi oni prošli dani koje smo prijateljima zvali.

Poetična nedelja: Ne

Dragi dnevniče,

Vreme je za još jednu poetičnu nedelju, danas, ipak, malo drugačiju. Do sada sam objavljivala uglavnom svoje pesme, ali i poeziju dragih mi kolega i koleginica. Ovu nedelju želim da posvetim stihovima pesnika kog sam, priznajem, otkrila sasvim slučajno.

O kome se radi? Radi se o španskom pesniku Hoze Luisu Hidalgi. Naletela sam ovih dana na njegovu pesmu "Ne", na stranicama bloga Burazor Marka i nisam mogla da odolim, a da je ne podelim sa vama. Uživajte, ma gde bili!

Ne

Noć te uništava da bih te tražio

kao ludak, u tami, u snu, u smrti.
Moje srce izgara kao osamljena ptica.
Tvoja me odsutnost ruši, život se zatvorio.

Kakva samoća i mrak, kakav suv mesec na nebu,
kakvi daleki putnici po nepoznatim telesima
pitaju za tvoju krv, za poljupce, za kucanje tvog srca,
za tvoju neočekivanu odsutnost u noći koja raste.

Moje ruke te ne stežu i moje oči te ne poznaju.
Moje su reči uspravne tražeći te utaman.
Spokojna noć u meni, horizontalna i duga,
pružena kao reka sa samostalnim obalama.

Ali idem da te tražim, otimam te i čupam
iz tame, iz sna, prikrivam te za svoje sećanje.
Tišina gradi tvoju neobjašnjivu istinu.
Svet se zatvorio. Sa mnom ostaješ…

Hoze Luis Hidalgo

Poetična nedelja: U zagrljaju noći

Dragi dnevniče,

Vreme je za poeziju! Danas uživamo u pesmi napisanoj ove noći na stranicama moje duše a jutros, jednostavno prenesenoj na papir. Volim kada se emocije slože kao talog kafe na dnu tek popijene jutarnje kafe čiji miris i dalje kao vagabund usred noći luta prostorijama našeg stana, pa od njihovih tankih niti nastane poezija. Uživajte, ma gde bili, šta radili, uvek ste dobrodošli..

U zagrljaju noći

Sedim na kiši sanjiva i nema
zvuk vetra svira svoju omiljenu sinfoniju
nebeske kočije i ove noći jure
koga li i kuda sa sobom vode.

Pratim pogledom njihov trag
osvetljen lampionima ulice besmrtnosti
jeza mi neka telom prolazi
tlo srca podrhtava, stižu me nemiri.

Tu su, osećam, u vrzino kolo bi da me uvuku
ne dam se, ne mogu da napustim svoju sigurnu luku
kad svane biće sve drugačije znam
sunce posle kiše donosi uvek novi dan.

Sedim na kiši, uspavljuje me polako
vetar mi golica vrat i mrsi kosu
vreme je da na počinak krenem
ušuškana u tvom zagrljaju utonem u san. 

Poetična nedelja: Emocije

Dragi dnevniče,

Naši poetični sastanci, koji su nas spajali proteklih nedelja, nisu završeni. Naprotiv. Posle male, prošlonedeljne pauze, nastale zbog novih radnih obaveza zbog kojih sam malo zapustila blog, evo nas opet, na istom mestu, u isto vreme.

Danas vam poklanjam pesmu koja odiše, svakim svojim stihom, emocijama koje bi da se iskažu ali često zastanu u grlu. Kada ste zadnji put rekli vašoj voljenoj osobi da je volite? Ovo je jedna pesma upravo za takvu priliku. Zove se "Emocije". Uživajte.

Emocije

Osmeh - kratko traje ali budi emocije koje traju večno
Baš kao ovaj na tvom licu, priča za sebe
Suza - sjaj u oku koji me i danas odaje. Beše to doba srećno.


Sreća - kao onda kada se naše oči sretnu u tami
Sjaje i dalje kao dva fara na pustom ostrvu naših srca
Ljubav -  kada  sedimo zajedno, u tišini nemi i sami.

Emocije - kad pronađem sebe u očima tvojim
Srce poskoči od sreće i zastane na tren kao nekada
Reči - nedovoljne da iskažem koliko te i dalje volim.
                                                     

Poetična nedelja: Godišnjica

Dragi dnevniče,

Posle ciklusa gostovanja meni dragih kolega, poetskih duša koje su svojim rečima ulepšale prethodne nedelje, od danas  su tu , na stranicama ovog virtualnog dnevnika, ponovo moji stihovi koji će, nadam se,  osvežiti ove vrele letnje dane.

Pre nego što vam predstavim današnju pesmu, želim da se od srca zahvalim damama,  Marti, Jeleni, i Sonji, i  dragom Stevici, što su bili gosti mog literarnog salona i što su sa mnom, i sa vama podelili svoje stihove. Bilo mi je neizmerno zadovoljstvo da ih upoznam sa vama, a još veće da se utopim u more emocija koje su njihove reči probudile u meni. Hvala vam od srca.

Za danas sam odabrala svoju staru pesmu "Godišnjica". Uživajte!

Godišnjica

Noć polako dolazi,  noć  i scena našeg prvog susreta mislima mi prolazi

Noć, na nebu zvezda roj, pogrešan smo, znam,  bili mi ljubavi spoj

Noć, a ja opet nemam sna, i ova će noć mili, još jedna od neželjenog kraja, biti besana

Noć, ti i dalje u mom srcu prisutan, nikad i nisi  niti ćeš biti odsutan.

Jutro, sunce se polako rađa u sećanju mi i dalje poslednja, oprosti ako možeš, svađa

Jutro, sa radija dopiru naše pesme zvuci, suze polako padaju, sa usana čuju se krici

Jutro, miris kafe da na dobri, stari način započnem dan, da ne mislim na nas i oteram san

Jutro,  grad se polako budi i noćne svetiljke gasi, ja brišem suze i sedim sama na terasi.

Dan, i danas me svaki kutak, ulice grada sećaju na tebe, na momente sreće, na nas

Dan, znam nema mi pomoći, i posle kraja ja i dalje u hiljadu sličnih čujem tvoj glas

Dan, još jedan dan bez tebe, bez onog tako poznatog osmeha i reči ludo moja mala

Dan, da će biti ovako teško, da će tišina kao  nož seći moju dušu, ja to nisam znala.

Veče, još jedno veče koje provodim u tišini našeg stana, još uvek ranjena, još uvek sama

Veče,  molim se anđelima da te čuvaju, da ti pruže utehu i dom i da nestane ova tama

Veče, sa police me posmatra slika naša koja svedoči o ljubavi koja nema kraja, o nama

Veče, isto ono koje je pre godinu dana zapečatilo sudbinu našu, u to ime ljubavi sad dižem čašu.

Noć,  vreme je da nastavim da živim, znam da bi i ti to želeo da si živ

Noć, vreme je da prestanem da tugujem, da proklinjem jer niko nije kriv

Noć, u hiljadu zvezda ja i sada vidim onu našu, u obliku srca koje i dalje kuca za tebe

Noć,   ja nikada neću prestati da verujem u to, srešćemo se  ljubavi ponovo tamo negde.

Poetična nedelja: Tajna

Dragi dnevniče,

Prošle su nedelje otkad sam započela rubriku o poeziji, na stranicama bloga, i nisam se pokajala zbog toga. Poslednja naša druženja bila su u znaku gostovanja meni dragih koleginica Sonje, Marte i Jelene. Da zatvori krug druženja, emocija koje su na mene ostavile utisak, ima čast kolega Svetozar Stevica Rajčetić.

Kao i prethodne poetične sagovornice, pesnika Stevicu poznajem iz vremena kada smo sarađivali u Wannabe Magazinu  a i redovni sam posetilac njegovog bloga "Između zvezda i blata". Ukrasiće nam ovaj letnji i sunčan dan svojim ljubavnim stihovima koji su me osvojili na prvo čitanje. Uživajte u njegovoj pesmi "Tajna".

Tajna

Ne znam kako,

al ona uvek zna kada mi treba,

kao da naša srca komuniciraju Morzeovom azbukom,

te nijednu aritmiju ne mogu od nje skriti,

čak i kada želim da joj prećutim reči obojene u sivu,

da glumim proleće il Sibirsku hladnoću,

ona oseti,

zna da u meni postoji neki kvar.

Ne, ja stvarno  ne znam,

ona sigurno ima neke moći,

ona je   vila,

ona je  veštica,

ona je beli oblak nade na olovnom nebu,

nežni čuvar svih mojih tajni,

i tajna o tajni…

Svetozar Stevica Rajčetić 

Poetična nedelja: Maketa života

Dragi dnevniče,

Današnja nedelja, kao i prethodne, posvećena je poeziji i ima malo drugačiju nijansu i ton zahvaljujući jednoj mladoj i talentovanoj dami iz mog kraja. Posle Sonje i Marte, na red je došla i ona, Kragujevčanka Jelena Pavlović, da svojim stihovima ulepša ne samo stranice bloga već i jedan, na prvi pogled običan, dan.

Za Jelenu sam prvi put čula zahvaljujući intervjuu koji je osvanuo na stranicama Wannabe magazina prošle godine a kako je u međuvremenu postala deo tima, kao koleginice novinarke i spisateljice, počele smo da komunicaramo. Shvatila sam da imamo mnogo toga zajedničkog ali i pronašla u njoj interesantnu sagovornicu. Jelena je autorka romana "Tajne robotovog mozga" i "Mladost pod oklopom",  kolumnista gore pomenutog magazina a možete je naći i na stranicama kragujevačkog portala Ritam grada. Zahvaljujem joj se od srca na gostovanju. Uživajte u pesmi koju je odabrala za ovu priliku a koja se zove "Maketa života".

Maketa života

Mrak pretrpan tišinom
previše želja žudi za ostvarenjem
pajalicom vremena borim se sa prašinom
Koja je u skladu sa magnovenjem.

Asocijacije ljubavi tako grubo zvuče
eutanazično ubijaju telo
i neprestano ga na lep način muče
ona je za Tantala jelo.

Krik koji vapi da se njegov eho čuje
kao da udara u morske stene
da sa njim nestane toksin što iznutra truje
i da se rasane oči snene.

Evolucija ljudske duše
dostiže svoju ekstazu
nestaju tradicionalne stege koje guše
pomućena svest ulazi u novu fazu.

Traganje ne prestaje
uprkos svemu
jer um ne sme za srcem da zaostaje
i mora da prevaziđe pozitivnu tremu.

Ambivalentni spojevi svega
dovode do rajskih vrata
telo se oslobađa polarnog snega
i život izranja iz blata.

Jelena Pavlović 

Poetična nedelja: Ukrštena pesma

Dragi dnevniče,

Dobro jutro. Ovaj sasvim opušten dan, kao i prethodnih nedelja, posvećujem poeziji. Pisana reč je nešto bez čega ne bih mogla da zamislim svoj život. Volim da uživam u kreiranju pesama, iako više volim prozu od poezije, i oslikavanju emocija koje me prožimaju s vremena na vreme. Volim i da ih čitam i divim se savršenstvu koje je nastalo iz pera drugih ljudi.

Današnja gošća poetične rubrike, Milica Martha Denić, PR i urednica bloga "Martha, ali ne Stewart", oduševila me je svojom "Ukrštenom pesmom" i nisam mogla drugačije sem da je podelim sa vama. Milicu sam, inače, baš kao i prethodnu gošću Sonju, upoznala radeći za Wannabe Magazine  i šetkajući se po njenom  blogu došla na ideju o saradnji. Dok smo se dogovarale o gostovanju, prosledila mi je već pomenutu pesmu, inače još uvek neobjavljenu, koja me je na prvo čitanje pogodila i odmah sam znala da baš nju želim da bude deo "Poetične nedelje". Nadam se da će se i putnicima namernicima, koji šetaju blogosferom, dopasti bar delimično koliko se svidela meni. Uživajte!

Ukrštena pesma

Znate one ukrštenice koje imaju slike totalno nepoznatih likova,
e ja baš takve volim.
Juče uzeh jednu i ukrstih te sasvim slučajno,
Vodoravno M2 - „drugi naziv za šećer“.
Izbrojah slova, slaže se i upisah tvoje ime.
Potom N4 – „boginje sudbine“.
Opet se složi, upisah svoje ime.
Ukrštala sam tako satima,
Sa tvojim i svojim imenom i sve se složilo, za neverovati.
Ali, kako bi ova pesma imala rime potreban je poslednji stih.

Ukrštala sam tako i ovako i onako,
Malo tvoje, malo ime moje.
Malo stranac, malo znanac,
više slep, još više lep.
Slova se nizala, hemijska se izlizala,
Srce ti dajem i već se kajem
Jer si stranac, totalni neznanac.

- Milica Martha Denić - 

Poetična nedelja: Iskrašću se...

Dragi dnevniče,

Još jedna nedelja je pred nama, koju ćemo provesti sa ljudima koje volimo, cenimo i poštujemo, dan u kojem uživamo u potpunosti prepuštajući se čarima koje sa sobom nosi. I današnji post posvećen je poeziji,  iako su malo izostali naši redovni sastanci, ali ovoga puta stihovi nisu nastali iz mog pera. Narednih nedelja literarni kutak ispuniće poezije meni dragih kolega, kreativnih i mladih ljudi iz Srbije sa kojima sam imala prilike da sarađujem.

Novu poetičnu stranicu dnevnika otvara moja prva gošća, urednica meni dragog bloga "Svet obojen rečima", dama koju sam upoznala radeći za Wannabe Magazine i koja je od skoro moja koleginica i u magazinu Šta žene žele. Njeno ime je Sonja Josipović i ja joj se od srca zahvaljujem što je pristala da ostavi literarni otisak prsta u mom haotičnom, multikulturalnom svetu ispunjenom mislima, razmišljanjima, putopisima i naravno poezijom. Njen izbor, od mnogobrojnih stihova koje ćete susresti na blogu, pao je na pesmu Iskrašću se. Uživajte.

Iskrašću se...

Kad reči izgube i poslednji gram težine,
kad u međuvremenu pronađem svoje vreme,
iskrašću se iz ove prazne sobe...
Iz ove naše večne dileme.
Kad mi tvoj šapat zazvuči kao vrisak,
kad se moj osmeh pretvori u krik,
okrenuću leđa onom što smo nekad bili
jer ovo ovde više nismo mi.
Kad tvoje lice natkrije streha sete,
kad pogled tvoj postane mutan poput sumnje,
iskrašću se toga trena iz njega,
otići ću od nikoga i ničega...

- Sonja Josipović -

Poetična nedelja: Vojvođanske kiše

Dragi dnevniče,

Nastavljamo druženje sa poezijom i ove nedelje. Danas vam predstavljam pesmu koju sam, povučena nostalgijom, napisala po dolasku u Italiju, već davne 2000. godine. Nazvala sam je "Vojvođanske kiše". Nadam se da će vam se dopasti.

Vojvođanske kiše

Iz daleka čujem glas

i noćas je Nebo plakalo

dirnuto mojim bolom

ganuto mojim suzama.

I noćas su padale kiše

gromovi parali nebo

košava nosila sve pred sobom

oktobarske vojvođanske kiše.

Slušajući moje molitve

jecalo i patilo sa mnom

i povijalo se žito nošeno vetrom

jesenje vojvođanske kiše.

Padajte, padajte vojvođanske kiše

i moju tugu nosite sa sobom

i ovde padaju al' nisu iste

samo su jedne vojvođanske kiše.

Poetična nedelja : Daleko

Dragi dnevniče,

Nedelja je stvorena za odmor ali i za poeziju! Od danas, svi zajedno, uživaćemo u stihovima. Nisam baš uvek pozitivna, znam,  ali dobro. Krećemo sa pesmom koju sam nazvala "Daleko".

Daleko

Daleko, što dalje
Ne zaustavljaj se
Negde daleko pronaćićeš mir.

Sunčana jutra dok po rosi hodamo bosi

Imaće sasvim novi sjaj

Početak beskraja prerija tišine.

Daleko, što dalje

Ostavi za sobom tugu

Na nebu videćeš  najlepšu dugu.

Posle kiše izlazi sunce

Zora će svanuti u zagrljaju

Tišine i mira, u spokoju.

Odlazim pokisla od suza

Od osmeha ni traga

Bežim jer tugo nisi mi više draga.