Dragi dnevniče,
Četvrtak je, jedan pakleni, letnji dan, osvežen kišom koja je padala do maločas. Obično, na ovaj dan, podelim sa tobom i našim čitaocima pesmu, koja na neki način predstavlja moju muzičku razglednicu ovog leta. Danas mi, ipak, nije do pevanja, do lepršavog ritma po čijim taktovima bih mogla da zaigram. Više mi prija tišina polumračne sobe koju povremeno prekidaju moje misli, zamršene a ipak kristalno jasne.
Kad si dete, jedino što želiš je da uživaš u radostima detinjstva, da se družiš sa vršnjacima i uživaš u jednostavnosti života, kako uostalom i dolikuje klincima u odrastanju. Život, bar u tom dobu, trebalo bi da bude drugačiji, obojen bojama radosti i sreće, što ipak, nažalost, nije uvek slučaj.
Koliko život ume da bude lep, s jedne strane, s druge zna da bude veoma okrutan i surov. Večeras sam pročitala nešto što me je jako rastužilo, priču, pre bih je nazvala ispovešču, jednog oca iz Beograda čiji sin boluje od retke Gošeove bolesti. Boris ima samo tri godine i zaslužuje da kao i svi njegovi vršnjaci živi normalnim životom.
Ono što želim je, ovo je više molba, da odvojite par minuta svog dragocenog vremena, posetite blog Borisovog tate, pročitate tekst i prosledite ga vašim prijateljima. Tako možda dođe do pravih ljudi koji mogu da pomognu Borisu i ostaloj deci, kao i njihovim roditeljima, koji se nalaze u istoj situaciji.
Hvala vam.
Četvrtak je, jedan pakleni, letnji dan, osvežen kišom koja je padala do maločas. Obično, na ovaj dan, podelim sa tobom i našim čitaocima pesmu, koja na neki način predstavlja moju muzičku razglednicu ovog leta. Danas mi, ipak, nije do pevanja, do lepršavog ritma po čijim taktovima bih mogla da zaigram. Više mi prija tišina polumračne sobe koju povremeno prekidaju moje misli, zamršene a ipak kristalno jasne.
Kad si dete, jedino što želiš je da uživaš u radostima detinjstva, da se družiš sa vršnjacima i uživaš u jednostavnosti života, kako uostalom i dolikuje klincima u odrastanju. Život, bar u tom dobu, trebalo bi da bude drugačiji, obojen bojama radosti i sreće, što ipak, nažalost, nije uvek slučaj.
Koliko život ume da bude lep, s jedne strane, s druge zna da bude veoma okrutan i surov. Večeras sam pročitala nešto što me je jako rastužilo, priču, pre bih je nazvala ispovešču, jednog oca iz Beograda čiji sin boluje od retke Gošeove bolesti. Boris ima samo tri godine i zaslužuje da kao i svi njegovi vršnjaci živi normalnim životom.
Ono što želim je, ovo je više molba, da odvojite par minuta svog dragocenog vremena, posetite blog Borisovog tate, pročitate tekst i prosledite ga vašim prijateljima. Tako možda dođe do pravih ljudi koji mogu da pomognu Borisu i ostaloj deci, kao i njihovim roditeljima, koji se nalaze u istoj situaciji.
Hvala vam.
Nessun commento:
Posta un commento