Situacija se polako smiruje. Požar je ugašen, samo se još miris paljevine oseća. Ne vredi da žalim. U ovom haosu ja sam samo faktor koji nema uticaja. Doneo je odluku da ode. Pakuje se već. Htela sam da mu pomognem, provedem poslednje momente s njim. Odbio je moju pomoć s poluosmehom na usnama. Nije više dete, punoletan je. Sve to znam, al' ipak u meni se sve lomi jer znam da tamo gde ide nije RAJ, samo je na korak dalje od PAKLA. A zašto? U ime čega? Milion pitanja a nijedan odgovor. Cin-cilin! Dovlačim se do vrata. Nije mi ni do čega a kamoli do posete.
„Može li se na trenutak ući?“ Zvonko. Kako je lepo videti prijateljsko lice u ovom trenu!
„Naravno, uđi.“
„Obećao sam Darku da ću da ga odbacim do stanice.“
Gledam ga belo. Jedan deo mene oseća ogroman bes.
„Izdajice! Kako možes? Isti ste obojica.“ Suze se polako slivaju niz lice. Plač koji polako prelazi u vrisak.
„Sonja, smiri se!“ Grli me nežno kao i uvek. „Nije ni meni lako. Ali to je njegova odluka. Ja to moram da poštujem.“
Njegova odluka koja rastužuje njegovu porodicu, koja rastužuje mene ali njih dvojica to ne shvataju. Možda i shvataju ali njihovo prijateljstvo je isuviše jako, isuviše čvrsto da bi, pa čak i meni za ljubav, izdali jedan drugog. Možda tražim previše od njega ali nemam izbora. Učinila bih sve da Darko ostane, da ne ide, ali moje moći nisu baš tako velike. Jednom sam negde pročitala da su blizanci jako povezani i da nekom vrstom telepatije mogu da komuniciraju jedno sa drugim. Očigledno je da Darko i ja nismo baš toliko povezani iako sam oduvek mislila da jesmo. Možda ipak samo uporno odbija signale koje mu šaljem jer se kose sa njegovom suludom idejom o odlasku na glupavo ratište. Ali ja ne mogu da odustanem. Ne mogu!
„Vozi ga ali ne na stanicu. Vozi ga bilo gde samo ne tamo! PREKLINJEM TE!“ Ne vredi. Odmahuje glavom bespomoćan da udovolji mojoj, na žalost moram priznati, besmislenoj želji. Bože! Ne radi mi to!
„Zdravo Zvonko. Hvala što si došao po mene. Sonja.“ Pokušava da me zagrli. Glupača! Bes i ponos preovlađuju i .....
„Ne dodiruj me! Idi budalo, IDI kad znaš zbog koga ideš u taj glupavi rat.“ Trčeći ulazim u sobu i zaključavam se. Dosta mi je svega! Dosta!
„Sonja, otvori! Daj! Ne budi dete!“ Lupa na vrata uzaludno nadajući se da ću kao i uvek otvoriti vrata. Ne i ovoga puta.
„Idi kod Arkana pa se pozdravi s njim!“ Suza za suzom stiže i ne uspevam da se smirim. Suviše je loših stvari u samo par nedelja.
„Dobro, Sonja, ako tako želiš. Pisaću ti, piši mi. Idemo Zvonko.“ Obraća se najboljem drugu njegove sestre u nadi da će mu Zvonko reći nešto, bilo šta što bi mu dalo hrabrosti da odustane od svega. Uzalud.
„Zar se neceš pozdraviti sa svojima?“ Jedva čujnim glasom koji dobro odaje i njegove emocije pita ga Zvonko.
Darko odmahuje glavom. „Ćale nece ni da čuje za mene. Keva se zaključala u sobu i plače. A, Sonja, video si. Idemo. Ako se zadrzim još malo, ne znam da li ću uspeti da odem.“
Zadrži se, pomislih. Bes polako jenjava. Osećam žarku želju da ga zagrlim. Otključavam vrata. Kasno je ali ne želim da prihvatim. „Darko! Darko!“ Dozivam ga ali odgovora nema. Otišao je. Znam, kajaću se zbog ovog večno. Otišao je, otišao.... Imam želju da me nema. Najbolje bi bilo da se bacim sa savskog mosta u hladnu i modru Savu. Sklapam oči dozivajući san. Hoću da sanjam. Da pobegnem u svet koji sam sama izgradila i čije ključeve posedujem samo ja. Sanjam. Šetam Knez Mihajlovom. Lepo je vreme. Hranim golubove i polako se utapam u reku prolaznika. Iz daleka čujem glas. Neko me doziva. „Sonja!“ Pokriva mi oči dlanovima kao i obično i ljubi nežno u vrat.
„Pogodi ko je!“
„Hm, nemam pojma. Ali poznat mi je glas.“ Kikoćem se.
„Bezobraznice. Znala si da sam ja samo se praviš. Opet si pobegla iz škole, zar ne Sonja?“
„Dobro znaš da me profesorka matematike mrzi.“
„Ma nemoj?“
„Da, Dražen. Znaš da me mrzi. Tačnije, izbacila me je s časa.“
„Zašto?“
„Pisala sam pesmu. Veštica! Uzela mi je papir i izbacila me napolje. Baš nije fer.“
„Sonja, Sonja.“
„Rekla je da kažem Pukovniku da dođe u školu. Ubiće me, znaš kakav je..“
Baš tada, kao i uvek kad nam je najlepše, kao da želi da nas kontroliše, stiže Darko. Gleda nas kobajagi besno ali svi troje znamo da nije ozbiljno ljut.
„Ko će te ubiti? Hej, pazi šta radiš sa mojom sestrom!“
„Pukovnik će me ubiti. Izbacila me Ćirićka s časa jer sam pisala pesmu.“
Sad će obojica početi da ma zafrkavaju zbog mog hobija ali navikla sam na njihove prijateljske kritike.
„Dobro znaš da tvoja sestra hoce da postane pisac.“
„Pisac i živeće u Milanu.“
„Smejte se samo. Videćete da ću ja živeti u Milanu a vas dvojica ćete i dalje biti ovde u Beogradu.“
Dražen me uzima u naručje i vrti na sred Knez Mihajlove. Kako sam srećna. Otvaram oči. Sve je to na žalost bio samo san. Dražen je DALEKO. U tom momentu mi konačno dolazi u glavu. I Darko je otišao. Vreme je da napustim zemlju sna i zakoračim u javu, stvaran svet oko mene. Ipak je ovo samo Balkan. Moram da se naviknem na to.
Dok su se približavali autobuskoj stanici mislio je samo o njoj. Pred očima su mu lebdele slike srećnih dana iz ne tako davne ali sigurno bolje prošlosti. Sećao se njihovih svađa i jurnjave po stanu kao dva deteta, kao da su i dalje bili klinci. „U vašim godinama se i dalje ponašate detinjasto. Da ste oboje odmah otišli u krevet. Svako u SVOJ krevet, nemojte da vas slučajno zateknem kod Sonje u sobi.“ I pored njenih vika i dobronamernih saveta, uvek ili skoro uvek bi radili što je po njihovoj volji. Ponekad bi satima sedeli kod Sonje u sobi i ćaskali o danu koji je bio iza njih. Pokrivali su jedno drugo jer ako bi ih Pukovnik kojim slučajem otkrio, ne retko bi izvlačili deblji kraj. Obično bi im tada Vidosava priskakala u pomoć i zahvaljujući njoj ne retko su izbegavali batine. Koliko je ona bila dobra, toliko je on bio strog. Vikao bi na njih i za najmanju glupost. Ako bi pojačali muziku nije valjalo, ako bi glasno navijali za svoj tim pri direktnim prenosima nije valjalo. Ako ne bi došli kući na vreme bio bi smak sveta. Sve, baš sve je bilo dovoljno da bi započeo raspravku.
U tim momentima bi Darko mislio da ih njihov otac oboje mrzi ali je s godinama shvatio da je to bio Pukovnikov jedini način da im pokaže ono što je ustvari osećao prema njima Nedostajaće mu svi troje, nije sumnjao. Ponajviše Sonja za koju je bio jako vezan. Nedostajaće mu i Beograd i njihovi prijatelji iz gimnazije, isti oni prijatelji sa kojima se na početku godine zakleo na večno prijateljstvo. Nedostajaće mu sve ali baš to sve će mu biti amajlija koja će ga čuvati na putu po balkanskom paklu. I jednog dana, kad krvava bajka sa kraja jednog veka bude imala svoj srećan kraj, vratiće se kući. Obećao je to sebi dok je napuštao rodni dom, obećao je to Zvonku dok su se pozdravljali na stanici. Zakleo se samom sebi dok je autobus napuštao njegov rodni grad da će se, jednog lepog dana kada sve bude bilo gotovo, vratiti kući i svojoj porodici.
Prošle su nedelje od njegove sahrane ali još uvek nije mogla da veruje da ga više nema. Da su ga hladnokrvno ubili tamo neki lopovi. Za šaku dolara ubili su njenog idola, njenog oca koga je volela najviše na svetu. Što je više mislila o tom gnusnom činu sve više je sumnjala u način na koji se dogodio zločin. Ni u priču o lopovima nije baš verovala ali je svoje sumnje držala za sebe jer se bojala. Nije bila tajna u javnim političkim krugovima ono što je ambasador Svetislav Đurić mislio o novom srpskom režimu na čelu sa Slobodanom Miloševićem. I gle podudarnosti, nepoznati mladići u neuspelom pokušaju pljačke, u sred bela dana, ubijaju starog ambasadora u blizini zgrade ambasade. Bez svedoka. Bez i jedne žive duše koja je mogla da nazove hitnu pomoć i spase njenog oca. Austrijska policija je zaključila da se radi o jednostavnoj pljački, takve pojave su bile vrlo česte u prestonici, i vrlo brzo su zatvorili slučaj. Prevarili su svoje građane i javno mjenje ali nisu mogli da zavaraju Tijanu. „Ubice!“ Uzviknu. Kao i uvek pre spavanja, listala je albume sa porodičnim slikama jer mu je na taj način bila bliska. Nije više bio tu, da joj kao nekada poželi laku noć, ali je bar mogla da ga se seća. Spustila je album na pod pre nego što je ugasila lampu na toaletnom stočiću.
„Laku noć tata! Neka te anđeli čuvaju!“ Prošaputa.
*
Već danima pada kiša nad Beogradom. To se valjda i nebo sažalilo na nas, rešilo da pusti koju suzu i spusti po koji cvet na spomen bivšem mu podanika preminulom od bolesti zvana ljudska ćud, pohlepa i ko zna kakvim još imenima nazvanim na raznoraznim jezicima Balkana, naroda i narodnosti bivše nam domovine. Već je mesec dana kako traje ovo ludilo zvano rat i sve mi se više čini da sanjam ružan san iz kog će me neko uskoro probuditi. Al' dovoljno mi je da pogledam slike koje me okružuju, stvaran svet oko sebe i uštinem se, jedva svesna jave, sivila koje nas ovih poslednjih nedelja prati kao sen. Kod nas se srećom još uvek nije zapucalo, no sve je veći broj mladih ljudi koji odlaze u borbu puni nekih lažnih ideala, želeći mir i normalan život koji njihovi vršnjaci negde u svetu imaju. Mnogi su i otišli, put u jednom pravcu samo, trudeći se da zapamte slike koje godinama nose u sebi, uz obećanje da će se jednom vratiti. I Darko je otišao, a kao da čujem njegov glas koji me bodri da idem dalje. Vidosava i Pukovnik su izgubili svaku bitku sa sobom i svoju tugu zbog Darkovog odlaska teško skrivaju. Mene polako izdaje snaga ali moram dalje. Ja još uvek verujem u bolje sutra, znam da dolazi, sporim koracima, ali ipak jednog će dana doći. Moje misli prekida zvono na vratima. Prvo što pomislim je Darko, no, pusti snovi.
„Ćao Sonja, mogu li?“
„Naravno Ivane. Uđi.“
„Imaš li vesti od Darka?“
Odmahujem glavom. „Na žalost. Al' kratko je vreme znaš.“
„I Zvonko i Saša su dobili poziv. I ja ću uskoro, imam takav osećaj.“
„Pričaj o bilo čemu samo ne o tome.“ Molim ga.
„Izvini. Imaš pravo. Ali teška su vremena, znaš i sama. Dok sam dolazio ovamo, sreo sam neke svoje komšije. Ja im kažem dobar dan, a ljudi me gledaju belo. Svi idu nekako izgubljeno što je i normalno za vreme u kojem živimo.“
„Imaš pravo.“ Ulažem poslednji napor da se nasmejem. „Srela sam danas profesora fizike, Sretu. Tako smo lepo evocirali uspomene. Setio se kad smo pobegli sa časa kod Bokija na kafu.“ Mrštim se. „Pitao me za Dražena.“
Ivan se vrti u stolici. Na licu mu se vidi da mu je neugodno. Znam, ne zna kako da me pita.
„Kaži.“ Ohrabrujem ga osmehom.
„Znaš li nešto o njemu?“ Jadan, boji se i ime da mu spomene da me ne povredi.
„Ne, mada bih volela. Poslala sam mu pismo. Da li će ga dobiti je veliko znak pitanja.“
„Ja verujem u vašu ljubav Sonja. A i proćiće ovo jednom. Valjda. Uzgred, jesi li nam videla predsednika sinoć? Boli njega uvo za sve nas.“
„Maršal? Slobče nam prži čorbu, videćeš. Njemu je ipak stalo samo do njegove fotelje. Ma nek samo potpišu mir ili tako nešto pa da se moj bata vrati kući.“
„Pa, u pravu si Sonja. Kad bih pronašao zlatnu ribicu to bih je baš pitao.“
Smejemo se oboje. Ivan je i posle svih ovih godina ostao dosledan sebi i onom detetu što raste u nama, i uz nas. Detetu koje sam zapustila, oteravši ga u ćošak svoje duše. Možda je došlo vreme da mu zatražim oproštaj.
„Idem Sonja. Čeka me Ivana. Javi mi ako šta čuješ o Darku ili o znaš već kome.“
„Ok, uvek.“ Rastajemo se.
„Sonja, u trpezariju! Sad će ručak. Ima graška.“ Grašak. Darko ga baš mrzi. Gde li si mali skote, a? Čuvaj se. „Idem mama.“
Moraću ponovo da pokušam. Možda me ni danas neće primiti. Nisam ja njegov nivo. Zlatni momci sa Zapada su njegova fela. Moje molitve ne probijaju zid koji od njega deli, moje suze ne teku njegovim rekama. Ali, ako može da me čuje, neka se smiluje na me i na moju dušu. Pomoliću se za to pred san. Amen!
Nessun commento:
Posta un commento