Dragi dnevniče,
Ne, nisam bolesna, niti je ovo tekst o kakvom virusu, a ponajmanje o onom koje je zarazio Balkan devedesetih mada ima i toga. Danas želim da pišem o svom istoimenom romanu, po prvi put na stranicama ovog bloga, koji je objavljen pre skoro dve godine. Zašto nikada nisam pisala o tome, iz prostog razloga što nisam osećala potrebu za tim. Ili bolje, zato što je objavljivanje istog napravilo totalnu pometnju u mom životu da sam ga se u jednom momentu „odrekla”. Možda bi sve bilo drugačije da je čitav taj period post-objavljivanja krenuo drugačijim tokom, da sam bila zadovoljnja saradnjoj sa izdavačkom kućom, kao što nisam, ili možda jesam ali ne u potpunosti. Niko mene nije udario „mokrom čarapom po glavi“, naprotiv, sama sam donela odluku da sarađujem sa njima. Njihova politika je bila da se ja sama bavim prodajom romana, što bi možda i funkcionisalo da sam ja živela u Srbiji kao što nisam. Mogla sam da ne prihvatim takve uslove, rećiće neko, možda. Verovatno bi bilo bolje, ali kako kažu, ko zna zašto je to dobro. Odluka je bila doneta i nazad se nije moglo. Knjiga je u međuvremenu dospela u glavnu knjižaru u Kraljevu, mom rodnom gradu, i nekako, stvari su krenule da se pokreću. U nekom, kakvom god, pravcu, ali su se kretale. Ali onda sam ja počela da se „hladim“. Bilo je zaista momenata kada sam dotičnu knjigu želela da spalim. Odjednom mi nije bilo ni do čega, a kamoli do pisanja. Sve mi je odjednom postalo besmisleno.
Jednog dana je na jednom italijanskom blogu osvanuo tekst o mom romanu. Drugarica iz Beograda koja je studirala sa mnom obavestila me je o tome. Bila sam iznenađena. Svi su tražili od mene da počnem da prevodim roman na italijanski, što i jesam krenula da radim ali to nije nimalo jednostavno. Ili možda nije toliko inspirativno za mene koju volim više od svega kreativnost. Ovih dana pišem svoj prvi roman na italijanskom. Lektorka me je ubedila da sledim svoje snove. Ako to voliš, ne odustaj, rekla je, a ja zaista jedino što volim je da pišem. Setih se prvog romana, nisam ga zaboravila. Skriva se među mojim omiljenim knjigama kao i uvek. Rešila sam da ga ponovo pročitam i došla do zaključka da nikada nije ni trebalo da ga se odreknem, niti ću. Zato sam donela odluku da od sutra, svakog drugog dana, objavljujem po jedno poglavlje „Balkanskog virusa“. Ne znam da li će iko imati živce da prati to, a još manje da čita, ali dobro. Vredi pokušati. Biću otvorena za svaku kritiku, pozitivnu ili negativnu.
Do skorog čitanja.
Nessun commento:
Posta un commento