Ko radi taj i greši

Dragi dnevniče,

Gomila misli je u meni danas i prosto ne znam odakle, i da li uopšte vredi, da krenem. Kada nešto što volite radite, dajete sve od sebe da to nešto bude savršeno. Eto, tako je i meni sa pisanjem. Pisanje je jedna od retkih stvari koja me zaista ispunjava. Prosto ne bih mogla sebe da zamislim u nekoj drugoj dimenziji osim onoj pisanoj. Ljudima da bi disali potreban je kiseonik, meni pisana reč. Moj život bez tih niski bisera misli bi bio totalno nezamisliv. Pišem otkad znam za sebe. Prvo je to bio gimnazijski časopis “Branko” a danas, skoro jedanaest godina kasnije tu je Wannabe Magazine , za koji pišem otprilike od oktobra prošle godine i zaista uživam u tome. Bilo je, doduše, momenata kada me je pisanje zamalo dovelo do puta sa kog nema povratka, kada sam počela da krivim sebe jer mi je odjednom sve izgledalo besmisleno, i fax i post-diplomske. Pitala sam se zašto sam odabrala da studiram međunarodne odnose, tih godina sam počela da pišem svoj prvi roman „Balkanski virus”, koje su miljama svetlosnih godina bile udaljene od mojih literanih ambicija. I zašto sam, po diplomiranju, odabrala master iz studija Istočne Evrope. Odgovora nije bilo, osim onog da sam tada pre 11 godina u tome videla jedini izbor. Bio je to jedini način da odem iz Srbije koja me je toliko gušila i da ostavim za sobom neke loše momente. Kada sam se 2009. vratila iz Beograda sa sajma knjiga, sa svojim romanom i rukama i mnogobrojnim sumnjama, nešto je „puklo“ u meni. Odjednom mi je postalo mrsko i pisanje i sve ono u vezi njega, pa čak i ovaj blog koji sam u tim danima ludila prestala da vodim.

Jednog dana stigao je neočekivani predlog iz Beograda. Jelena, moja buduća najdraža koordinatorka, predložila mi je da pišem za gore pomenuti magazin. Bila sam u totalnom outu u periodu koji je prethodio Jecinom pismu, bilo je momenata kada sam zamišlja sebe kako spaljujem svoj roman prvenac, ali sam iz nekog razloga bila totalno oduševljena idejom. Pisanje me je dovelo do „dna“, ali je isto tako moglo i da me podigne sa istog. Nekada, kada god bih bila tužna, bacanje kamenja emocija u reku dnevnika pomagalo mi je da se osećam bolje, pogotovo u onim teškim  momentima kojih je bilo zaista mnogo. Zato sam pristala i zaista, veoma mi je drago zbog toga. Pisanje je, ipak, moja vokacija, moje drugo ja, i nekako, iako sam to kasno shvatila, pisanje i ja ne idemo nikako odvojeno. Uvek u paketu.

Iz tog tako prostog razloga volim da budem savršena, odnosno da moji tekstovi to budu. Ne volim greške, pogotovo sopstvene, i prosto se „pojedem živa“ kada mi se neka, pa čak i najmanja greška, provuče kroz prste. Danas je izašao moj tekst o glumici Roni Mitri koji sam, kao i sve prethodne tekstove, pisala sa puno ljubavi. Nisu izostale pohvale, koje uvek prijaju, a ni kritike. Jedna, istina, ali vredna. Ne možeš da zamisliš koliko sam se nasekirala, puno sam se iznervirala. Pitala sam se kako sam mogla da „lupim tako nešto“, ali sam ipak ostala „živa“. Svaka se greška, srećom, zna ispraviti, a ja moram da se potrudim da bez nerviranja prihvatim iste, a i da pazim da ih ne pravim. Ko radi taj i greši. Nisam ni ja savršena i moraću da se pomirim sa tim. Uostalom, ko to jeste?