Dragi dnevniče,
Još jedan sunčani dan je pred nama. Dok se kuhinjom širi miris kafe a sa radija dopiru veseli zvuci, misli lutaju tamo – amo. Ne volim tišinu, čak šta više ne podnosim je, mada ima momenata kada mi prija ali ovo definitivno nije taj. Volim haos koji je sastavni deo mog života. Haos reči, slika i muzike. Haos sećanja i uspomena. Ne, ne hvata me nostalgija, iako je vrlo moguće da se uskoro desi jer ima, ajme, već dve godine kako nisam bila tamo negde na Balkanu gde kiše imaju specifičan miris (namerno parafraziram književnicu Gordanu Kuić koja je poslednjih meseci veoma prisutna u mom životu). Ti neki prošli momenti me ovog jutra, dana, samo ušuškavaju i stvaraju onaj osećaj sreće i radosti i vode me u šetnju stazama prošlosti. Postoji ona čuvena izreka koja kaže da svi putevi vode u Rim, i mene su odveli jednog davnog leta ali sad baš ne bih tamo da se vratim. Ja bih pre rekla da svi putevi vode u Beograd, mene bar ovog jutra, u Beograd za koji danas slobodno mogu da kažem da me samo vezuju neka lepa sećanja jer sam ona negativna, zbog kojih sam nekada mrzela grad na Ušću, već davno ostavila iza sebe.
Kada pomislim na Beograd, na momente kada sam shvatila da se moj odnos prema belom gradu promenio i da to više nije bio samo grad koji me je asocirao na bolnice, prvo što mi padne na pamet je Snežana. Moj novi život u Italiji, početak od pre deset godina, vezujem baš za nju i naše prijateljstvo koje se rodilo u studentskom domu. Nije mogla da shvati, iako je živela u Nemačkoj, da neko uopšte može da mrzi njen Beograd. Ponekad kad razmišljam o tome, možda to nije bila mržnja, mislim da je to više bio strah, možda baš strah od povratka u te iste bolnice koje su od mene napravile to što sam bila. Bila je prva osoba koja je počela da radi na tome da se moj stav o Beogradu, a i o ljudima, koji su živeli u njemu, promeni. Prva a onda su naglo u moj život počele da upadaju osobe iz tog tada omrženog grada. Kada je Maja došla na faks, tada sam ja već bila na trećoj godini, i kako je krenulo naše druženje, moj odbrambeni sistem je polako opadao. Naravno, ne govorim o imunitetu iako sam dugo mislila da ću ostati imuna na čari Beograda i na one priče koje sam čula kada su me operisali na Tiršovoj davne ’93 a koje kažu da ko se napije beogradske vode da zauvek u njemu ostaje. Te zime, 2003., Maja se vratila sa raspusta u Beogradu i donela mi razglednicu za moju čuvenu kolekciju. Jedan deo mene je planirao da ta razglednica ostane negde u nekoj fioci ali je na kraju završila na mom zidu. Vadila sam se na to da je tamo samo zato da bi krasila moju studentsku sobicu ne sluteći da će mi jednog dana postati tako draga da je i dalje na istom mestu, na zidu moje sobe na kom stoji kolaž sa razglednicama koje volim. A volim i Beograd, iako mi je dugo trebalo da priznam to.
Zašto baš Beograd i kako misliš da pišeš o gradu koji ne voliš? Pitala me je drugarica Italijanka kada me je zatekla u biblioteci studenjaka kako kucam na staroj pisaćoj mašini uvod u nešto što je trebalo da posluži ubijanju nostalgije i održavanju veze sa maternjim jezikom a što je, s godinama, postalo moj prvi roman „Balkanski virus“ objavljen 2009. baš u belom gradu. Slegnula sam ramenima jer nisam znala šta bi joj odgovorila a i danas, da mi postave isto pitanje, ne bih znala da objasnim šta je bilo to nešto zbog čega sam radnju romana, delimično, smestila baš između četri beogradska zida. Jednostavno, dogodilo se. Ali kada bi me pitali kada sam shvatila da je došlo vreme da prekinem svoj privatni rat sa Beogradom, ne bi bilo potrebe da razmišljam o tome već bih kao iz puške odgovorila da je to bilo 2004., za vreme studentskog puta po Balkanu i onih divnih dana provedenih u našoj prestonici. Nikada neću zaboraviti suze iz autobusa koji je napuštao prestonicu i Silvijino pitanje: “Perché stai piangendo?“ Zašto sam plakala, pitala se ona a i ja u tom momentu, ali sam odgovor pronašla godinu dana kasnije kada me je profesor La Mantia, sa kojim sam radila diplomski rad, poslao na istraživanje u Arhiv Srbije. Mesec dana upoznavanja i mirenja sa gradom na Ušću, gubljenja i ulazaka u pogrešni autobus. Mama je prevrnula očima kada sam, u povratku, rekla ono „Moj Beograd“, a i samu sam sebe, priznajem, prilično iznenadila. Do tada smo bili na vi a onda smo odjednom prešli na ti i tako smo bliski ima već pet godina.
Pre dve godine vratila sam se u prestonicu čak dva puta, prvi put u septembru zbog Alpbach letnje škole ASSEI 2009, ali i u oktobru zbog sajma knjiga. Tada smo već beli grad i ja bili na istoj frekfenciji, kao dva stara drugara. Voždovac mi je postao kao druga kuća a i smanjila sam gubljenje, ukoliko je to moguće, a ostale delove grada ću polako da upoznam, ima vremena. Upoznala sam tada neke nove ljude koje ću uvek nositi u srcu, i družila se sa onima koji su me naučili da volim srpsku prestonicu koja će uvek biti deo mene gde god da sam. U Mađarskoj, za vreme mog Erasmusa, odnosno evropske razmene studenata, čak sam se zamalo posvađala sa jednim tipom sa Kosova koji se usudio da kaže kako Beograd nije ništa posebno, a i ovim šašavim Italijanima, verujte ima onih kojima geografija nije jača strana, često moram da objašnjavam da Beograd nije u Siberiji.
Sad slušam „Gde je sad moj Beograd“, pesmu na koju me je moja draga drugarica Ivana Janković podsetila jutros. Fali mi Beograd i ona, i Jeca moja usvojena seka, i mnogo dragih ljudi zbog kojih zaista nosim u srcu ovaj divni grad. Nedostaju mi oni lepi momenti, dani sa studentskog putovanja, dani provedeni u arhivu i gubljenje po naselju Medak II. Nedostaju mi šetnje Knez Mihajlovom a ponajviše moj omiljeni pogled na Nebojišinu kulu za koju često, u šali, kažem da je moja kuća. Fali mi puno toga ali ako nastavim ne gine mi susret u četri oka sa mojom starom prijateljicom nostalgijom. Eto, da sam u Beogradu, volela bih da pogledam „Gospodu Glembajeve“ u Atelju 212. No, to je već neka druga priča o tome koliko volim pozorište i zašto.
Prijatan dan Beograde! Ako Bog da, vidimo se na leto!
Nessun commento:
Posta un commento