Proleće

Dragi dnevniče,

Posustala u poslednje vreme, ponovo osetih potrebu za igrom rečima. Usnula, pomalo lenja, izgubila sam se u besmislu svojih tužnih i negativnih misli. Kao medved iz zimskog sna polako ali sigurno se budim. Ogrejalo je konačno sunce, blistavo i sjajno, ušuškava me dok uživam u pesmi ptica i zvuku klackalice koji me uspavljuje. Volim da provodim popodneva na terasi, posmatram planine u daljini sa kojih se sporim ali sigurnim koracima topi sneg. Ćebence preko stomaka jer sam do skoro bila veoma bolesna, hrabro izazivam grip na dvoboj uživajući u svežini alpskog vazduha koji mi ispunjava pluća životom. Vreme je da okrenem novu stranicu, ispisanu isključivo pozitivnim mislima, planovima, željama koje treba ispuniti.

Proleće je, iako još uvek ne kalendarski, svuda oko mene i u meni. Volim proleće, kao mala sam ga obožavala. Proleće me seća na detinjstvo, na one bezbrižne dane provedene u selu podnu planine Goč i trčanje po šumi u koju sam, kao kakav neustrašivi harambaša,  vodila svoje rođake, izmišljajući raznorazne priče i bajke. Nije me bilo strah, onda.. sada, iskreno, ne znam da li bih se upustila u takvu avanturu, olako, bez razmišljanja. Plaše me raznorazne bubice, poskočim i na najmanji šum a tada, bila je to muzika koja je ulepšavala moje dane. Proleće me podseća na rosu, i šetanje bosih nogu po istoj, ne bojeći se da bih mogla da se razbolim, primam boce i slično. Bezbrižnost, ili ludost tih godina, šta li, ili jednostavno nesvesnost. A tek skakutanje po baricama posle prolećne kiše, e to i dalje radim, kad me niko ne vidi. Kažu da nije prilično, kada se dođe do izvesnih godina, ponašati se detinjasto ali ne marim. Oduvek sam bila u dobrim, da ne kažem odličnim, odnosima sa detetom koje i dalje negde u meni i ne mogu, ne želim da ga zapustim.

Foto: www.windoweb.it

Kada je proleće, priroda se budi a i mi sa njom. Puni smo elana, energije, a ono što nas najviše raduje to je što konačno tešku zinsku garderobu možemo zameniti svežinom šarenih, prolećnih haljinica. Istina, još uvek nije tako toplo, ali volim da razmišljam unapred. Proleće, stiže polako, i želim da budem spremna. Proleće, ta tako vesela reč dovoljna da se osetim bolje, da se nasmejem, da osetim želju da poletim daleko. Proleće, sanjam o putovanju, o povratku kući, o susretu sa nekim dragim ljudima sa kojima sam povezana onim nevidljivim nitima dugogodišnjeg prijateljstva koje i dalje funkcioniše, iako na daljinu, iako ima više od dve godine kako se nismo videli. Želje su, kažu, jedno, realnost drugo. No, ja ipak i dalje verujem da će ovo proleće biti drugačije, jedinstveno, od onih koji se pamte za čitav život.

Proleće, požuri polako.. čekam te s nestrpljenjem!