Pravi pisac uvek piše

Dragi dnevniče,

Pravi pisac uvek piše, rekao mi je jednog poznanik. Jedna kratka fraza ali mi je ostala u sećanju. Pravi pisac, očigledno ne spadam u tu kategoriju, s obzirom da sam poslednjih meseci bila sve samo ne aktivna na toj uvek bazi. No, ipak, iako ne baš dugog staža, sebe i te kako smatram piscem iz prostog razloga što, kad sve saberem i oduzmem, najbolje se osećam upravo u koži spisateljice. Doduše još uvek u pokušaju, jedan objavljen roman ne znači baš ništa, ili ne baš puno, ali ipak to je ono što me najviše ispunjava i čime bih volela ozbiljnije da se bavim u skorijoj, zašto da ne i daljoj, budućnosti.

Pišem otkad znam za sebe. Uglavnom, bio je to moj izduvni ventil, pogotovo u nekim teškim životnim momentima, nikada nisam ozbiljno razmišljala o pisanju kao profesiji već kao dragom i prekopotrebnom hobiju. Kad god bi me nešto rastužilo, učinilo nervoznom, ali i izmamilo osmeh na lice, uzimala bih svesku i sedala da pišem. Kao i svaki pisac početnik, tako sam i ja krenula sa poezijom, ali volela sam i da pišem školske sastave tako sam u osnovnoj školi, na konkursu povodom dana zaštite životne sredine, dobila svoju prvu nagradu na nivou opštine Kraljevo. Zbog ljubavi prema knjigama, ali i stranim jezicima, jednog lepog septembarskog dana 1996. obrela sam se u Sremskim Karlovcima i u naredne četiri godine imala prilike da se, sa malo više ozbiljnosti, posvetim pisanju.

Kažu da je najlepše đačko doba, i ne mogu a da se ne složim sa tim, pa tako, sa sigurnočću, mogu da kažem da su dani u klupama Karlovačke gimnazije najlepši dani mog dvadesetogodišnjeg života u Srbiji. Podrška u pisanju je veoma bitna i meni je puno značila ona koju su mi pružali prijatelji ali i profesorka književnosti, Mirjana Drča. Iako me je nebrojeno puta kritikovala, karekterišući moju poeziju ne retko patetičnom, pomogla mi je puno svojim savetima u izgradnji stila kojih se i danas pridržavam. Svaki put kad bi neka moja poema završila u školskom listu „Branko“, ili pak kratka priča, moje srce bi uvek poskočilo od sreće, zadovoljstva ali i ponosa.

Svi su bili iznenađeni kada sam u četvrtoj godini saopštila odluku da napuštam Srbiju zauvek, ma koliko to zauvek bude trajalo a prošlo je već 13 godina. Bilo im je čudno da posle svega odem na studije političkih nauka, i to u zemlju koja nas je, kako su mi mnogi govorilii tih dana, bombardovala. Možda izbor studija nije bio baš najlogičniji, i često samu sebe zapitam da li sam možda mogla da krenem nekim drugim akademskim stazama, ali je razdaljina učinila svoje i stvorila povoljne umetničke uslove, koliko god to sada nekima zvučalo čudno, i pomalo nelogično.

U Italiji, na granici sa Slovenijom, povučena nostalgijom, ali i potkrepljena ogromnom ljubavlju prema pisanju, rodio se i moj prvi roman, „Balkanski virus“, objavljen 2009. u Beogradu. Ne baš u puno primeraka, i nedovoljno, svakako mojom krivom, bitan, onda, da bi mu posvetila, kao i karijeri pisca u pokušaju, veću pažnju. Naprotiv, stvorio je sasvim suprotan efekat, bacivši me, na duži period, u tunel crnih misli i unutrašnje krize koja je baš dugo trajala ali mi je bila potrebna da shvatim neke, mnoge, stvari o sebi. Kao kakav ukleti pisac, počela sam da mrzim svoje delo sanjajući kako ga, u pojedinim momentima i spaljujem.

Nisam ja odabrala pisanje, već je ono mene, i čekalo je pravi momenat da mi sve moje gluposti nabije na nos. Da me podseti me da je neotuđivi deo mog bića.  Bio je dovoljan jedan predlog, jedna ideja, da u samo par meseci shvatim da ne želim da mi pisanje i dalje bude samo hobi već nešto mnogo više, pa zašto ne i profesija. Od onda aktivno pišem, u poslednje skoro tri godine. Cipelice spisateljice u pokušaju zamenila sam obućom novinarke u pokušaju. Naučila dosta toga ali učim i dalje. Učimo ceo život, zar ne? A ovih dana odlučila sam da dobro izglancam cipele pisca u pokušaju i vratim se pisanju svog drugog romana, prvog na italijanskom jeziku. Osećaj je više nego divan jer se u književnim odorama najbolje i osećam.

Pravi pisac uvek piše, i ovaj virtualni dnevnik je neka vrsta pisanog dela. Malo sam ga zapustila, priznajem. Nisam konstantna. Ali bitno je da se piše uvek, ma koliko to uvek trajalo.

Prijatno veče, dragi ljudi, ma gde bili!