Vreme

Dragi dnevniče,

Prošlo je godinu dana. Sve prolazi, vreme leti, ali neke stvari se ne zaboravljaju. Ostaju uspomene, ma koliko loše i negativne bile i onaj osećaj nemoći. Strah da ne izgubite osobu koja vam je dala život, čija ljubav ne može da se meri ni sa čim, strah koji vas blokira da napravite odlučujući korak. Ostaju pitanja, nagađanja, koja ni nakon 365 dana nisu pronašla svoje odgovore. Pitanja koja je bolje ostaviti tamo među prašnjavim hodnicima prošlosti.

Vreme. Prosto prolazi, leti, dok se okreneš, sve ono ružno, što te je bolelo, nestane. Ožiljci ne blede. Tu su da nas podsete na ono što smo bili, na ono što smo u međuvremenu postali. Vreme leči sve, i najdublje rane. Godinu dana, za nekog je mnogo, za nju malo. Ponekad gubi snagu, posustaje, a ja joj ne dam. Jednog dana će možda uspeti da prevaziđe, ali ne i da zaboravi ono što se dogodilo. Život nas često vodi strmim stazama. Saplićemo se, padamo, ali se srećom uvek dižemo. Ona je to uspela, bezbroj puta. Ona, snažna i čvrsta kao stena, zvezda vodilja mojih dana i noći.

Vreme koje nas uči našim greškama, mada  volimo da ih ponavljamo. Životni sat obrće neumorno svoje kazaljke. Dok trepneš okom došao je novi dan. Zajedno čekamo novo svitanje. Novi početak. Novi ciklus. Ruku pod ruku koračamo ka boljem sutra. Zajedno.

Vreme koje će pokazati koja od nas dve je bila u pravu.

Najbitnija ženo mog života, hvala ti što postojiš.