This is my world, my multi-cultural diary. Il mio mondo di parole e ricordi. Es el rincón de mi corazón lleno de emoción. Moj svet u koji bežim kada god poželim.
Prođe i ovaj kišni i totalno mrzovoljni dan. Zašto mrzovoljni? Pa nekako, kad je sve tako sivo, imam uvek osećaj da se nebo ljuti zbog nečega, ili nekoga. Ili je možda samo nostalgično, kao što sam ja danas. Nostalgično, osamljeno, i možda zato sam baš odlutala do bašte nekih starih sećanja.
Dugo sam gledala staru pomalo izbledelu sliku sačuvanu od zaborava u zelenom, drvenom ramu, pokušavajući da dozovem iz sećanja njen lik.Ponekad imam osećaj da čujem njen glas koji i danas, ponekad, odzvanja mojim mislima. Volela sam je, volela je i ona mene, na neki svoj način. Bila je totalno drugačija od njega, od njega kojeg sam, iz nekog razloga, izbrisala iz svojih sećanja. Bili su dva totalno drugačija sveta, ona i on. On nas je prerano napustio, zauvek. Ona je ostala. Mora da je moja ljubav prema njemu bila toliko velika da sam ga zato ostavila tamo negde u beznađu mojih klinačkih uspomena a tako bih ponekad volela da ga pronađem i ispričam se sa njim. Ona je bar dočekala da me vidi odraslom, onom što sam danas. On se oprostio od nesigurnog deteta koje je tek trebalo da osvoja svet. Oboje mi ponekad nedostaju.
Mama je došla s posla. Rekla je samo da joj je danas rođendan. Da je živa napunila bi 75 godina. Znam da joj svake godine na ovaj dan nedostaje. Mlada je bila kad je otišao on, ali nije bila ni stara kada nas je napustila ona. Njena tuga i dalje bukti istim sjajem. Srećom pa nije sama, ima nas, ima sestru.
Verujem da je to strašan bol kad ostaneš bez roditelja. Tuga koja te prati kroz čitav život. Jednog dana će i mene zadesiti ista sudbina. Mogu samo da poželim da to bude u što daljoj budućnosti. I da poželim da imam nekog kao što mama ima nas.
Exactly a year ago, it was an ordinary February day, I started this life adventure simply called blog. Since then, a lot of things have happened, a lot of words have left their sign on this web page. We had a “face to face” meeting for 47 times. We started this blogging “trip” in English and now, 365 days after, our online dialogue is expressed also in Serbian, my mother tongue, Italian and Spanish. Yesterday my dear friend and constant supporter Piermario asked me: “Why don’t you write in French sometimes?” Maybe I should. I had always a very special relationship with this lovely and melodic language since the high school days. Unfortunately, there’s been a while since I’ve written and spoken in French for the last time. I’ll do my best to refresh my French memory in the following months. Soon one language more, I promise, will be added to this multi-cultural kaleidoscope.
I would like to express my gratitude to every and each person that has passed by this blog of mine since 16th February 2010. Thank you for following me not only from my homeland Serbia, from Italy where I live, but also from other, thirty to be exact, countries. Thank you so much, especially to some people from the USA who were following me since the beginning. I’m checking statistics every day you know. J
Grazie immenso, di cuore, agli amici vecchi e quelli nuovi, che sempre hanno sostenuto, e sostengono tutt’ora, questa mia sfrenata passione per scrivere. Sapere che c’è qualcuno che apprezza le cose che scrivo è molto importante per me. Ancora grazie. Grazie mille.
Hvala, hvala svima od srca. Hvala prijateljima u domovini, svim dragim ljudima, koji čitaju moje skoro svakodnevno filozofiranje na srpskom. Oni koji me znaju godinama već, upoznati su sa koliko se ljubavi posvećujem pisanju bez kog ne bih mogla da zamislim svoj život.Bilo je momenata kada me je to isto pisanje bacilo u krizu, nakon objavljivanja mog prvog romana “Balkanski virus” 2009. Bilo je momenata kada mi se činilo da ništa nema smisla, ali shvatila sam jednu veoma bitnu stvar a to je da je pisanje neotuđivi deo mene, moje drugo ja. Sve dok budem disala, znam, pisanje će biti moj životni drug.Hvala. Jednostavno, hvala.
En fin, que decir. Pasó un año del día en cual había creado mi primera entrada. Hace poco tiempo inicié a exprimirme en español también. Es toda la culpa de una persona extraordinaria y su blog, tengo que admitir. Con sus escritos bellísimos me había emocionado mucho y recordado con cuanta pasión estuve estudiando español en universidad.Y ahora pensé, ¿por qué no escribes en español?No es, claro, fácil exprimir sentimientos probados en una lengua extranjera. Pero yo lo veo como un viaje lingüístico que quería iniciar a pesar de todo. Será un viaje largo pero creo que si aprende mucho, si mejora, solo siguiendo adelante sin miedos. Gracias inmenso a toda la gente desde España y algunos países sud-americanos que habían visitado a mi blog. Gracias de corazón.
Es tarde. Hemos dejado detrás el lunes, el 14 de febrero. Se fue, casi, el día de los enamorados, el San Valentín. Hay gente enamorada o menos, pero el amor no debe que ser necesariamente conectado con las parejas. Existen muchas formas de amor. Sea lo que sea, no importa a quien o cosa amamos, importa aquel sentimiento tan grande, tan fuerte, capaz de cambiar el mundo.No importa la edad, si somos jóvenes o viejos, el amor es siempre el amor. A veces nos hice sonreír, cuando somos felices, a veces nos hice llorar, cuando sufrimos por él. Mucha gente escribió o habló de amor. Hay millares y millares palabras que describen ese sentimiento tan noble, tan dulce. Quien sabe cuántas poemas sobre el amor existen en todo el mundo, deben que ser infinitas. Un rio de poemas desde uno a otro lado del universo. Esta noche quiero dedicar al amor un poema que escribí hoy.
Simplemente amor
Quien eres dígame
Como llegaste a mi contéstame
Si te había buscado no te habría encontrado
Y ahora estas aquí a mi lado.
Estaba siempre en el mismo lugar
Es tu culpa no querías mis ojos encontrar
Fue tan sencilla tu respuesta
Para aceptarla no sé si soy dispuesta.
Es un sentimiento tan fuerte no sé cómo explicarte
Čitav dan posvetili smo emocijama, kako je i dolikovalo s obzirom na praznik koji nam je krasio kalendar.Osim dana ljubavi, danas su mnogi proslavili i svoju slavu, Sv. Trifuna, a sveti Trifun, opšte je poznato, slava je vinogradara. Iako sv. Trifun nije imao nikakve veze sa zaljubljenima, ipak, vino i ljubav se odlično slažu, priznaćete. Par reči o ovom svecu koji je, za razliku od sv. Valentina zaista i postojao.
Za ovog sveca kaže se da je živeo u trećem veku posle Hrista i da je bio veoma siromašni mladić. Čuvao je guske bogatih i kako kaže predanje „još od detinjstva na njemu je bila velika blagodet Božja, te je mogao isceljivati bolesti i na ljudima i na stoci, i izgoniti zle duhove". Za ove njegove sposobnosti saznao je i tadašnji rimski imperator Gordijan čija je kćerka Gordijana toliko duševno poremetila, da joj niko od najboljih lekara nije mogao pomoći. U takvom stanju, kaže hrišćanska legenda, jednom je iz nje progovorio zli duh koji ju je bio poseo i niko ga iz nje nije mogao izagnati, osim Trifuna. Nije, međutim, rekao o kom se Trifunu radi pa je car redom dovodio mnoge tog imena sve dok u maloazijskoj Frigiji ne pronađoše „original“, skromnog guščara Trifuna. Doveden u Rim, on je uspešno izlečio devojku i car ga je, naravno, bogato nagradio, ali je ovaj, u povratku kući, usput sve dragocene darove razdelio sirotinji. U selu je nastavio da živi kao i ranije, čuvajući guske, ali i u sve zdušnijim molitvama i sve većoj pobožnosti. Znajući za njega i Božju milost kojom je zračio, novi car Dakije, veliki protivnik hrišćanstva, naredio je da ga bace u tamnicu i na najveće muke. Ali, Trifunovu veru ništa nije pokolebalo pa je posečen mačem. I pred smrt, „Trifun se pomoli Bogu i predade dušu svoju Tvorcu svome, 250-e godine“ , napisao je Sveti vladika Nikolaj. Prema drugoj verziji crkvenih predanja, Svetog Trifuna je proganjao i mučio jedan carski namesnik, koji je naredio da ga konji bosog vuku preko trnja i kamenja, a Bog ga je uzeo pre samog čina pogubljenja.
Postoje i razna verovanja vezana za ovaj pravoslavni praznik.Po narodnom predanju na ovaj dansv. Trifun pobada ugarak u zemlju i tada počinje sneg da se topi. Ako se dogodi da padne kiša to je siguran znak da će te godine roditi šljiva.Red je i da se, na ovaj dan, poreže bar jedan čokot vinove loze u sopstvenom vinogradu. Što bi rekao naš narod, valja se.
Bio sv.Valentin ili sv. Trifun, najmanje je važno.Da nismo preuzeli sa zapada Dan zaljubljenih, 14-i februar bi slavili samo vinogradari i vinari ovako zadovoljni su i muški ljubitelji dobre kapljice i ženski poklonici romantike.I u to ime nazdravimo večeras ljubavi uz čašu vina i pesmu.
Svako dobro dobri narode. Volite se jer ljubav pokreće svet.
Un’altro giorno de la vita se ne sta andando al passato dove rimarrà per sempre. Forse fra qualche tempo, quando sarà soltanto un ricordo sbiadito forse lo rispolvereremo per ricordare dei momenti felici. Dicono che quando uno è innamorato che allora è felice. E quelli che non sono innamorati, sono infelici allora? Perché se uno è solo deve essere per forza declassificato e abbandonato? Anche se uno è condannato, o forse ha solo scelto, alla solitudine sentimentale non vuol dire che non è capace di amare o di provare un sentimento di tale portata. Sì, oggi parliamo d’amore, di quel sentimento tan nobile che uno può o non provare mai. Oggi è il famoso San Valentino, il cosiddetto protettore degli innamorati, festeggiato d’altronde in tutto il mondo, ed era giusto che gli dedicassi qualche parola. Nel post precedente, in inglese, abbiamo ripercorso la storia di questa festa così popolare ed è giusto continuare in quella direzione, parlando dell’amore.
Cos’è l’amore per te? Giusta domanda alla quale una risposta precisa non posso ancora dare. L’amore per me ha mille facce, mille sfumature e non è facile scegliere una definizione vera e propria. L’amore è un sentimento forte capace di far girare il mondo, di far perdere la testa. L’amore quando si prova tutto diventa bello, colorato, sembra che si possono toccare le stelle con un solo dito. L’amore viene e se ne va lasciando in bocca un gusto amaro. L’amore può renderci felici ma ci può far soffrire tanto. L’amore quel sentimento che si riceve e che si da resta però sempre nei nostri cuori, fa parte dei nostri ricordi anche quando sbiadisce, disparisce. L’amore a volte ritorna, anche se cambia la faccia uno lo riconosce da quel battito del cuore o dalle famose farfalle che si nascondono nel nostro stomaco. L’amore che celebriamo oggi va festeggiato sempre, ogni giorno, ogni istante. L’amore ci da la forza di andare sempre avanti. L’amore per un uomo o una donna, o un amico, o un parente. L’amore per la vita che ci è stata donata e che dobbiamo sfruttare al massimo amandola, amando noi stessi.
L’amore è, lo era e lo sarà, sempre in aria. Amiamoci non solo oggi, non solo domani, sempre. Viva l’amore, viva la vita. Buon San Valentino!
What a lovely although very cold Monday. New day, new week, the second one of this month. My calendar, and not only mine, shows 14th- known all over the world as the Saint Valentine’s Day. A day of love, of people who are loved and in love too. There are many theories on its origin but the favorite one of most people is a legendary romantic version based on roman priest Valentine who was executed on 14th February because he married one very much in love couple.However, it’s not that certain that this guy really existed. There are some historical writings that speak about two Valentine’s and that was why, although the pope made him a saint in the 5th century, St. Valentine was “expelled” from the catholic calendar during the 1969 revision.Since then St. Valentine’s day became a celebration of all people who are in love, still exists in some particular calendars, and is celebrated all over the world. Thanks to globalization it became quite commercialized, today we have special shops and offers dedicated to St. Valentine’s Day, and what really matters is often forgotten.
What really matters you may ask now. It’s all about love I’d say. We should take care of people we love not only on 14th February but on every day of our life. Today we live quite fast, have a lot of things to do, and have less time for our beloved.Than what we do, in order to compensate what we lost, we are giving very expensive gifts on occasion of Saint Valentine to people we love.Money can’t buy emotions. Money can’t buy happiness although some people believe in such a theory. Maybe am so old-fashioned, but I believe in power of words, in power of love which is expressed, in poetry and music.Every moment of our life is so important, don’t waste any of them. Tell people you love how much you care. Make a postcard by your own hands, be creative. Say what your hearth is hiding to people you love. But remember, 14th February is not only today, or better shouldn’t be celebrated only today. Love should be celebrated every day, every month, every year.
Saint Valentine maybe has no sense to people who feel alone, who are alone. What’s your status? Oh, poor me, I’m single! So what? Who cares. Love is not only about with whom we share it. Love is a sentiment, a universal language understood all over the world.Love has a million of shapes. I simple love, and I can make a big list of people and things I love. I love life, although sometimes it is so complicated. Love connects people no matter where they are and who they are. Love is a noun we can say a lot about. So, never stop speaking about love. Love makes the world go around.
It was a quite nice Sunday, totally in line with tomorrow 14th February celebration. I had to write an article about Saint Valentine day for a magazine and in order to get some useful inspiration I decided to search for an old cd that Katarina once labeled as very depressive. Maybe, could be. However, I’ve found it and it was, especially one song, my Sunday’s soundtrack. The cd is “Let’s talk about love” and the singer is one of my favorites, Celine Dion.
I believe in love as emotion that should be celebrated every day not just on 14th February. And as the song says: ” There are people around the world -different faces different names.But there's one true emotion thatreminds me we're the same...” No matter where we are and who we are, the language of love is unique.
Before going to sleep I decided to share some poems that give me emotions.The first one is “Ausencia” of Jorge Luis Borges. The second one “Le jardin” of Jacques Prévert. The third one is “Iskrena pesma” of Milan Rakić.
Ausencia
Habré de levantar la vasta vida que aún ahora es tu espejo: cada mañana habré de reconstruirla. Desde que te alejaste, cuántos lugares se han tornado vanos y sin sentido, iguales a luces en el día. Tardes que fueron nicho de tu imagen, músicas en que siempre me aguardabas, palabras de aquel tiempo, yo tendré que quebrarlas con mis manos. ¿En qué hondonada esconderé mi alma para que no vea tu ausencia que como un sol terrible, sin ocaso, brilla definitiva y despiadada? Tu ausencia me rodea como la cuerda a la garganta, el mar al que se hunde.
Le jardin
Des milliers et des milliers d'années
Ne sauraient suffire
Pour dire
La petite seconde d'éternité
Où tu m'as embrassé
Où je t'ai embrassée
Un matin dans la lumière de l'hiver
Au parc Montsouris à Paris
A Paris
Sur la terre
La terre qui est un astre.
Iskrena pesma
O, sklopi usne, ne govori, ćuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I reč nek tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osećaje moje.
Ćuti, i pusti da sad žile moje
Zabrekću novim, zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred veličanstvom prirode; a potom,
Kad prođe sve i malaksalo telo
Ponovo padne u običnu čamu,
I život nov i nadahnuće celo
Nečujno, tiho potone u tamu,
Ja ću ti, draga, opet reci tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako.
I ti ćes, bedna ženo, kao vazda
Slušati rado ove reči lažne,
I zahvalićeš Bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlazne.
I gledajući vrh zaspalih njiva
Kako se spušta nema polutama,
Ti neceš znati šta u meni biva,
Da ja u tebi volim sebe sama,
I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale ko plima.
Za taj trenutak života i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al' ne volim te, ne volim te, draga!
I zato cu ti uvek nesto reći: ćuti,
Ostavi dusu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lišce na drvetu žuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.
Let’s talk about love not only tomorrow but every day of our lives. Love is, remember, one that makes the world go around.
Čitav dan je bio u znaku Beograda i nekih lepih uspomena pa je red da ga tako i završim, jednim lepim tekstom pisanim pre dve godine. Jedne jesenje noći pre odlaska iz Beograda.
„Polako sat otkucava jedan po ponoći.... Taksista koji je vozio mene, Ivanu i Dušana nazad kući je umislio da smo neke poznate ličnosti i zamalo da nas doveze do hotela "In", ali srećom pa sam primetila, skoro na vreme.. Skoro.. Volim noćnu vožnju po Beogradu koja me kao i uvek podseća na neke moje ranije posete srpskoj prestonici i neke meni drage ljude koji su učinili čudo i zbog kojih danas, godinama posle, prosto volim Beograd koji za par sati moram da napustim.. Srećom, pa stižemo u Bilećku, u kojoj se nalazi hotel "N" u kojem je smeštena grupa studenata ASSEI-a 2009, i koja me samo par ulica deli od mog nesuđenog fakulteta na kojem sam već dve nedelje bila rado viđen gost, od "Patuljka" i noblica šejka koji će mi nedostajati, znam, kao i mnoge druge sitnice, najmanje gluposti koje su bile svakodnevica a od sutra će već biti prošlost. Ivana, onako pripita jedva čeka da se spusti na krevet ,Bojana koja se pozdr‚avlja sa mnom tamo u holu , Gorana, Marko i Maja je ispraćaju, bice ovo jedna duga noć, poslednja noć u Beogradu, na ovom neudobnom hotelskom krevetu na koji sam se tek navikla, baš sad kada treba da idem. Proveli smo jedno lepo veče, veče kojeg ću se rado sećati uvek, veče puno emocija, osmeha na licima, puno pesama koje u pojedinim momentima gađaju pravo u dušu, dušu koja bi da se rasplače a ne sme jer joj ne dam, jer zna koliko mrzim suze, koliko mrzim rastanke. Srećna sam a u isto vreme tužna jer znam da ću sutra već biti daleko, kilometrima, mislima od svega toga, od svih ovih ljudi koji su mi za kratko vreme postali dragi i koje znam da nikada neću zaboraviti. Srećna iako je u srcu haos, baš kao ovaj haos koji me okružuje iako uporno odbijam taj čin pakovanja jer sam svesna da će onog momenta kada zatvorim kofer zaista biti kraj. Ivana je zaspala a ja znam da neću imati sna, da ću slagati slagalicu Beograda u glavi, svih onih momenata za ove dve nedelje koji su me činili srećnom i koji će nastaviti da me čine srećnom i onda kada kada se budem vratila u onu daleku zemlju, onu stranu zemlju koja je već skoro deceniju moj dom, čiji jezik savršeno govorim ali sa kojim ne umem da iskažem svoje emocije, ove emocije koje su me naterale da sednem i da pišem, da kao i uvek delim svoje misli sa meni dragim ljudima.
Postajem sentimentalna u ovim kasnim satima, svesna sam toga, ali znam da to nije ništa strašno, ništa loše iako pomalo boli, kao što će boleti momenat kada jedni drugima budemo rekli zbogom, do tamo nekog ponovnog susreta, fiktivnog ili stvarnog, negde na brdovitom Balkanu, tamo negde..bilo gde..... a do tada, mogu samo da vam kažem da, da ste bili divni, da ste bili moja porodica, moja evropska porodica tokom ove dve nedelje, da ste bili dobri domaćini koju sam nam pokazali ovaj grad na najbolji mogući način, koji su nas vodili kroz grad, delili sa nama onu popodnevnu kafu, sendviče koji će mi malkice,ali samo malkice faliti, jednom rečju, bili ste sjajni... Bilo je nekih zamerki, ali te negativne stvari ne želim da pamtim. Želim da pamtim ljude koji su večeras sa mnom pevali "A sad Adio", koji su znali da me saslušaju iako ponekad previše pričam, koji su bili prosto-jednostavno prijatelji, iako je prijatelj možda teška reč i iako je dug put od poznanika do pravog prijatelja. Jedno veliko hvala, ali HVALA ne samo domaćima, studentima i coordinatorima, da vas ne spominjem poimence prepoznaćete se, HVALA i strancima, ljudima iz bivše Jugoslavije, HVALA na svemu. Srešćemo se jednog dana, ne znam kada ni gde, ali sve je moguće. Želim vam svima sve najbolje u životu. Puno sreće, uspeha, i ljubavi koja pokreće ovaj svet koji nas okružuje. Svako dobro dragi moji ASSEIvci!
Vaša Emina
p.s. Bilo bi politički korektno da pomenem i ostale strance,ali ne znaju srpski, a na engleskom, trenutno nisam u stanju da pišem... Subota, 26.09.2009, Beograd, SRBIJA“
Još jedan sunčani dan je pred nama. Dok se kuhinjom širi miris kafe a sa radija dopiru veseli zvuci, misli lutaju tamo – amo. Ne volim tišinu, čak šta više ne podnosim je, mada ima momenata kada mi prija ali ovo definitivno nije taj. Volim haos koji je sastavni deo mog života. Haos reči, slika i muzike. Haos sećanja i uspomena. Ne, ne hvata me nostalgija, iako je vrlo moguće da se uskoro desi jer ima, ajme, već dve godine kako nisam bila tamo negde na Balkanu gde kiše imaju specifičan miris (namerno parafraziram književnicu Gordanu Kuić koja je poslednjih meseci veoma prisutna u mom životu).Ti neki prošli momenti me ovog jutra, dana, samo ušuškavaju i stvaraju onaj osećaj sreće i radosti i vode me u šetnju stazama prošlosti. Postoji ona čuvena izreka koja kaže da svi putevi vode u Rim, i mene su odveli jednog davnog leta ali sad baš ne bih tamo da se vratim. Ja bih pre rekla da svi putevi vode u Beograd, mene bar ovog jutra, u Beograd za koji danas slobodno mogu da kažem da me samo vezuju neka lepa sećanja jer sam ona negativna, zbog kojih sam nekada mrzela grad na Ušću, već davno ostavila iza sebe.
Kada pomislim na Beograd, na momente kada sam shvatila da se moj odnos prema belom gradu promenio i da to više nije bio samo grad koji me je asocirao na bolnice, prvo što mi padne na pamet je Snežana. Moj novi život u Italiji, početak od pre deset godina, vezujem baš za nju i naše prijateljstvo koje se rodilo u studentskom domu. Nije mogla da shvati, iako je živela u Nemačkoj, da neko uopšte može da mrzi njen Beograd. Ponekad kad razmišljam o tome, možda to nije bila mržnja, mislim da je to više bio strah, možda baš strah od povratka u te iste bolnice koje su od mene napravile to što sam bila. Bila je prva osoba koja je počela da radi na tome da se moj stav o Beogradu, a i o ljudima, koji su živeli u njemu, promeni. Prva a onda su naglo u moj život počele da upadaju osobe iz tog tada omrženog grada. Kada je Maja došla na faks, tada sam ja već bila na trećoj godini, i kako je krenulo naše druženje, moj odbrambeni sistem je polako opadao. Naravno, ne govorim o imunitetu iako sam dugo mislila da ću ostati imuna na čari Beograda i na one priče koje sam čula kada su me operisali na Tiršovoj davne ’93 a koje kažu da ko se napije beogradske vode da zauvek u njemu ostaje. Te zime, 2003., Maja se vratila sa raspusta u Beogradu i donela mi razglednicu za moju čuvenu kolekciju. Jedan deo mene je planirao da ta razglednica ostane negde u nekoj fioci ali je na kraju završila na mom zidu. Vadila sam se na to da je tamo samo zato da bi krasila moju studentsku sobicu ne sluteći da će mi jednog dana postati tako draga da je i dalje na istom mestu, na zidu moje sobe na kom stoji kolaž sa razglednicama koje volim.A volim i Beograd, iako mi je dugo trebalo da priznam to.
Zašto baš Beograd i kako misliš da pišeš o gradu koji ne voliš? Pitala me je drugarica Italijanka kada me je zatekla u biblioteci studenjaka kako kucam na staroj pisaćoj mašini uvod u nešto što je trebalo da posluži ubijanju nostalgije i održavanju veze sa maternjim jezikom a što je, s godinama, postalo moj prvi roman „Balkanski virus“ objavljen 2009. baš u belom gradu. Slegnula sam ramenima jer nisam znala šta bi joj odgovorila a i danas, da mi postave isto pitanje, ne bih znala da objasnim šta je bilo to nešto zbog čega sam radnju romana, delimično, smestila baš između četri beogradska zida. Jednostavno, dogodilo se. Ali kada bi me pitali kada sam shvatila da je došlo vreme da prekinem svoj privatni rat sa Beogradom, ne bi bilo potrebe da razmišljam o tome već bih kao iz puške odgovorila da je to bilo 2004., za vreme studentskog puta po Balkanu i onih divnih dana provedenih u našoj prestonici. Nikada neću zaboraviti suze iz autobusa koji je napuštao prestonicu i Silvijino pitanje: “Perché stai piangendo?“Zašto sam plakala, pitala se ona a i ja u tom momentu, ali sam odgovor pronašla godinu dana kasnije kada me je profesor La Mantia, sa kojim sam radila diplomski rad, poslao na istraživanje u Arhiv Srbije. Mesec dana upoznavanja i mirenja sa gradom na Ušću, gubljenja i ulazaka u pogrešni autobus. Mama je prevrnula očima kada sam, u povratku, rekla ono „Moj Beograd“, a i samu sam sebe, priznajem, prilično iznenadila. Do tada smo bili na vi a onda smo odjednom prešli na ti i tako smo bliski ima već pet godina.
Pre dve godine vratila sam se u prestonicu čak dva puta, prvi put u septembru zbog Alpbach letnje škole ASSEI 2009, ali i u oktobru zbog sajma knjiga. Tada smo već beli grad i ja bili na istoj frekfenciji, kao dva stara drugara. Voždovac mi je postao kao druga kuća a i smanjila sam gubljenje, ukoliko je to moguće, a ostale delove grada ću polako da upoznam, ima vremena. Upoznala sam tada neke nove ljude koje ću uvek nositi u srcu, i družila se sa onima koji su me naučili da volim srpsku prestonicu koja će uvek biti deo mene gde god da sam.U Mađarskoj, za vreme mog Erasmusa, odnosno evropske razmene studenata, čak sam se zamalo posvađala sa jednim tipom sa Kosova koji se usudio da kaže kako Beograd nije ništa posebno, a i ovim šašavim Italijanima, verujte ima onih kojima geografija nije jača strana, često moram da objašnjavam da Beograd nije u Siberiji.
Sad slušam„Gde je sad moj Beograd“, pesmu na koju me je moja draga drugarica Ivana Janković podsetila jutros. Fali mi Beograd i ona, i Jeca moja usvojena seka, i mnogo dragih ljudi zbog kojih zaista nosim u srcu ovaj divni grad. Nedostaju mi oni lepi momenti, dani sa studentskog putovanja, dani provedeni u arhivu i gubljenje po naselju Medak II. Nedostaju mi šetnje Knez Mihajlovom a ponajviše moj omiljeni pogled na Nebojišinu kulu za koju često, u šali, kažem da je moja kuća.Fali mi puno toga ali ako nastavim ne gine mi susret u četri oka sa mojom starom prijateljicom nostalgijom. Eto, da sam u Beogradu, volela bih da pogledam „Gospodu Glembajeve“ u Atelju 212.No, to je već neka druga priča o tome koliko volim pozorište i zašto.
Prijatan dan Beograde! Ako Bog da, vidimo se na leto!
I don’t know about other people, but I couldn’t imaginemy life without music. It’s a kind of power that helps me going on in moments I feel sad or extremely happy. I really couldn’t live without music, nor begin my day without that positive sound. I do hate silence, and very much to be honest, except in those moments when silence is really necessary. When I was a kid, I couldn’t fall asleep without my radio on, one of those habits that I haven’t abandoned even when I grew up. Music is and will be the big part of me forever, I’m pretty sure. So, today, I want to say few words about music and its influence on my life.
As I said, I grew up with music. In our house what never was missing is that precious sound. Besides, with my dad who was a folk singer, it was impossible to be different. I remember, when I was a kid, at that time we already moved from Vrnjacka Banja to Kraljevo, I was about 6-7 years old, my dad was singing every summer in one restaurant, always full of people who adored his voice. He really had a great voice, still has, although he stopped singing professionally. Although he never recorded, that was his profession, as some other “normal” job.Sometimes even now, we’ve been living in Italy for ten years, he sings his favorite folk songs, and our Italian friends get every time impressed, especially when he shows them some videos of weddings parties where he sang. Since his actual job takes him far, usually out of Italy, he is a truck driver, every weekend when he’s at home, there is a folk music on. Always. However, none of our neighbors complained so far. One who complains it’s me, from time to time, because it’s easy to get fed up with those folk songs he adores. I don’t dislike folk music, how could I, it’s a part of our Serbian heritage, but I like other types too. Depends on my mood, obviously.
Recently, I started writing again after a very tough period which is luckily over. I’m cooperating with the “Wannabe magazine”, which keeps me pretty much alive and active, there’s this blog too, and, finally, I started to work on my new book. As I mentioned few times, I do really like writing, more than anything in the world, and every time I have to create something, I can’t do that without music. Obviously, in order to write you need to have some inspiration, and for me there is no better inspiration of music.Well, not all types of music. I couldn’t work with the folk music on, or some house or dance music, it’s ruing my concentration for evident reasons (It makes me dance!). When I write, I prefer some instrumentals in the background, or classical music, which is really great. I used to study with it. (And imagine that at school I was not that fan of Mozart or Beethoven , or Vivaldi who’s my favorite now). I adore Clayderman, and his instrumentals are the top for me. But today I discovered something very interesting, or better, somebody. His name is John Butler, and the piece, performed by his trio is called “Ocean”. It really made my day.
What’s my favorite instrumental? Well, there are more that I like, but the favorite ones are, Adagio, by Albinoni, and Rodrigo, Concierto de Aranjuez. This last one reminds me of period when I was studying piano. I wanted so badly to learn Concierto de Aranjuez, but my teacher, Dragana, was telling me that it was very difficult, as I was just the beginner. Even today this motive gives me the same emotions.
Music was, it is, and it will always be in the air, in every breath I take.
Osvanuo je još jedan veoma sunčan iako hladan dan, ništa čudno s obzirom da je i dalje zima a i kalendar pokazuje da smo polako zakoračili u februar. Popila sam već drugu jutarnju kaficu, nes kao i uvek, a i ovog jutra probudila me je neobična sinfonija iz komšiluka. Eto, i juče je bilo isto tako. Onaj sa trećeg sprata ponovo izvodi nekakve radove u kući a bušilica mu izgleda služi kao instrument jer od ranog jutra, meni bar koja ustajem negde oko devet, svira li svira. Još mu se nije pridružio vokalni solista, još uvek nisam utvrdila da li je dotični operski pevač na ovom mom spratu, ili gore, u susedstvu bušilice man-a, ali očigledno je rano za njegove horske probe. Voli čovek da peva, pogotovo arije iz opera, a već danima mu je glavni hit „O sole mio“. E, sad, ne znam da li to radi iz hobija, ili se priprema za učestvovanje u nekom realitiju poput „Grande fratello“(Veliki brat po naški, deseti po redu!) ili za one emisije u kojima otkrivaju talente kao što su „Amici“ Marije De Filipi (mada mislim da je prestar za tako nešto) na canale 5 čika Berluskonija (možda i za neku njegovu fensi žuraju, šta ja znam) i „X factor“ (ne, nije šminka u pitanju) na rai due. Ili mi je kojim slučajem komšija učesnik ovogodišnjeg festivala „San Remo“, ne znam. Ono, mogla bih da mu preporučim i da skokne do Srbije, ne sumnjam da bi mu našli odgovarajuće mesto u onom našem cirkusu koji se prikazuje na ružičastoj televiziji. (Ne, ja to ne gledam. Taman posla!)Kako ono beše, ah, da „Dvor“. O Bože, kako se ranije nisam setila! Pa tu su i „Zvezde Granda“! E, tamo bi, koliko se dere (mislim ima glas čovek, rastura!) sigurno prošao!
Eh, kad smo kod televizije, domaće naravno, natera mene moja gospođa mama da sinoć gledamo zajedno onaj naš „Oskar“ popularnosti. Otkad nam se u kuću uselio total tv, kanala koliko hoćeš za svakog člana porodice po nešto, često nam se dogodi da zajedno pogledamo neku domaću emisiju ili film. Eto, skoro smo gledali film „Žena sa slomljenim nosem“ koji nam se baš dopao, bio je i nominovan sinoć za najbolji film u jakoj konkurenciji, saNebojšom Glogovcem koji je dobio „Oskara“ za glumca godine. I gledamo tako mi taj naš „Oskar“, mama baš i nije upućena ko je ko, ništa čudno s obirom da skoro trinaest godina ne živi u Srbiji. Voditelji ove manifestacije, simpatični Nikola Đuričko i jedna balerina. Pardon glumica, ali je zamalo pomešah sa nekom ruskom umetnicom Boljšoi teatra, Sloboda Mićalović. E, sad, ne bih mnogo da komentarišem nominacije i osvojene nagrade, samo bih pohvalila Bjelu i njigov divan anti-reality i pro bioskop govor. Žao mi je što nisam u mogućnosti da gledam „Montevideo Bog te video“, ali potražićemo na netu. A i video poruka Novaka Đokovića mi je bila sasvim ok. Nisam odgledala prenos do kraja, čekala me je video-konferencija sa Strazburgom i mojom najdražom drugaricom još iz srednjoškolskih karlovačkih dana Ljiljanom, ali ono što mi je bilo interesantno sam videla. Mama mi je bila najbolja kad je usred prenosa uzviknula: „Pa ja ovu ženu znam!Radmila Karaklajić! Eh, to su bili dani!“ Uhvatila ženu nostalgija, a i mene malčice, priznajem.
Toliko za danas. Odoh sad da se malo zanimam sa tekstom za magazin. Samo aktivno i da rade male plave vijugice! Ah, evo ga i komšija. Sad će njegov jutarnji, skoro podnevni koncert! I Pavaroti, da je živ, bi uživao! Biće bolje da do sutra nabavim čepove za uši.
