Najveće dete od sve dece

Dragi dnevniče,

Polako odlazi u prošlost poslednji ponedeljak ove godine. Jedan od onih dana koje bih ostavila upravo tamo, među stvarima koje treba zaboraviti i setiti ih se možda jednom..a možda i ne. Nisu, ipak, svi momenti takvi, za zaborav. Ima, srećom, i onih koji se pamte. Juče je bio jedan baš takav, u moru crnila šareni, veseli dan. Dan u kojem sam se na kratko vratila u detinjstvo.

Probudila sam se sa osmehom na licu. U dnevnoj sobi mama je kitila jelku. Nije to bila bilo koja jelka, bila je to naša porodična jelka koju je tata konačno doneo iz Kraljeva u Trento ove jeseni. Ima nekih jedanaest godina kako je nisam videla. Bila je sva prašnjava kutuja u kojoj je bila upakovana, u delovima, zajedno sa nakitom koji smo skupljali decenijama. Dok sam ja slatko sanjala mama je skopila jelku i krenula da je kiti. Nije me čekala, što me je, priznajem, naljutilo. Onako sanjiva, u pidžami, neumivena, sela sam na pod i počela da preturam po kutiji.  Drhatle su mi ruke kada sam se konačno dočepala svog omiljenog ukrasa. Emocije često nemaju reči, tako ni ja sada ne bih umela da objasnim ono što sam osetila: sreću, radost, ili nešto treće? Možda je nostalgija prava reč, iako ne volim da se susrećem sa njom. A tek kada sam među nakitom ugledala pakovanje prskalica, iz devedesetih godina prošlog veka, eh, to je bila radost! Još uvek ne znam da li rade, isprobaću ih. Prskalice, kao mala sam ih obožavala. Znam da negde imam i fotografiju, ja u roze pidžami na tufnice kakve su bile u modi osamdesetih i mašem prskalicom.  

Posle doručka nastavile smo da ukrašavamo porodičnu jelku, kombinujući nove sa starim ukrasima. Uzimala sam ih sa takvom pažnjom jer sam se plašila da će se razbiti i sa sobom odneti čaroliju magičnih momenata detinjstva. Oduvek kitimo jelku, iako mama kaže da to zapravo radi zbog mene. Istina, volim novogodišnje i božićne praznike zbog šarenila i sjaja, veselog klackanja ukrasa i svetiljki koje se naizmenično smenjuju u bojama duge. Kada smo završile bila sam prezadovoljna. Odiše ljubavlju sa kojom su naše ruke doprinele njenoj lepoti. Morala sam da je uslikam, uz očigledno mamino negodovanje čiji pogled pun prekora kao da je govorio “Nisi više dete“.

Naša porodična jelka 

Volim da podetinjim s vremena na vreme. Lažem, često znam da obujem cipelice i kao Doroti krenem u potragu za čarobnjakom iz Oza. Izgleda da sam i u ovim godinama najveće dete od sve dece. Ali volim to. Svako od nas ima dete u sebi, samo ga često zapostavlja. Ja se sa svojim družim, možda i previše, ali da nije njega, život bi mi sigurno bio manje šaren.

Laku noć, svete!