Dragi dnevniče,
Ne, ne radi se o naslovu filma. Iako jeste jedan od mojih omiljenih. O čemu se onda radi? Pa o pošti, razume se. Znate ono što željno očekujete i kad otvorite sanduče, silno se obradujete. Ljubavno pismo? Može a i ne mora da bude. Ne igramo se asocijacija sad. Iako je svako od nas, bar jednom u životu, dobio jedno takvo, mirišljavo sa srcima, koje čuva za uspomenu.
Bilo je proleće, godina osamdeset i neka. Kao i svake takve odlazili smo na planinu Goč, u takozvanu školu prirode. Te godine osamdeset i neke, al’ da me ubiješ koje ne bih mogla da ti kažem, sa našom školom u starom odmarilištu boravila je i škola iz jednog drugog mesta u Srbiji. Zvao se Đorđe i strašno me je nervirao jer mi uopšte nije bio na pameti. Jednog dana njegova učiteljica posetila je moju sa namerom da „provodadžiše“. Ja sam ostala nezainteresovana, Đorđe je i dalje bio uporan. Džaba. Nisam htela da znam ništa o njemu, a za njegovo „slomljeno srce“ me nije bilo briga. Završila se škola u prirodi. Ja sam se vratila u Kraljevo sva srećna što sam se otarasila Đolenceta, on se vratio u Aleksandrovac u kom je živeo sa mojom kućnom adresom u rukama. Da, učiteljica je radila iza mojih leđa. Jednog dana mama je ušla u moju sobu sa pisamcetom koje je spustila na moj radni sto smešeći se. „Za tebe je.“ Rekla je i napustila sobu ostavivši me da se suočim sa „uljezom“. Ne, nije bilo šifrovano pismo, kao u Nušićevom delu, niti se radilo o apotekaru iako je pisamce mirisalo ali ne na promincle. „Sumnjivo lice“ je svojim dečačkim rukopisom ispisalo moje ime na koverti zeleno – roze boje u kojoj se nalazio papirić iscepan iz sveske sa domaćim zadacima. Čitava stranica je sadržala samo dve reči: „Volim te“, ispisane ko zna koliko puta. Ma šta mi napriča! Godinama sam živela u zabludi da sam uništila „dokazni materijal“ svog klinačkog zločina. Svesno sam uništila nečiji san, onda. Đorđe je otišao u zaborav a ja nastavih sa svojim životom.
Bila je zima, dve hiljade i neka godina. Bio je raspust i sa mojima vratila sam se u Srbiju, u rodno Kraljevo u kojem ne živim već deset godina. Iz neke stare kutuje u kojoj su se skrivale uspomene, stara pisma koja su svedočila o nekim dobrim starim vremenima, o mom prijateljstvu sa Almom koju je vrtlog rata u Bosni odneo sam Bog zna gde, stare već požutele razglednice koje i dalje skupljam, mama je izvukla uspomenu na Đorđa iz prašine. Samo sam se nasmejala. Bilo mi čak milo i toplo oko srca. Godinama kasnije sam među tu istu prašinu „zaturila“ i pisma mog bivšeg Simonea. Ne znam da li bih uopšte i volela da ih nađem. Možda kroz nekih dvadesetak godina. Možda će mi onda i on izmamiti osmeh na lice. Možda. A možda i ne.
I ovde u Trentu imam jednu istu takvu kutiju. U njoj čuvam pisma iz Srbije koja sam dobijala od svojih najdražih školskih drugarica, moje prepiske sa Denis, mojom najdražom Istrankom, a tu je i moja kolekcija razglednica. Ima ih baš puno, i sa raznih strana sveta. Od onih omiljenih sam napravila kolaž koji krasi zid moje sobe. Tu je Majina razglednica iz Beograda, dovoljno je da je pogledam pa da se osmehnem i prisetim samo lepih momenata u gradu na Ušću. Tu je i Sanjina razglednica iz Vašingtona, Denisina iz Pule, Frančeskina iz Londona, i većina razglednica koje mi je slao moj najbolji drug Piermario sa svojih mnogobrojnih putovanja. Posebno mesto našla je i Klarina iz Sirije, ali i razglednica koju mi je moja turska sestra Simge poslala iz Berlina. Ovih dana sam dobila još jednu razglednicu iz Amerike od moje beogradske seke Jelene koja će se jednog dana naći u drugom kolažu. Treba udomiti sve te razglednice!
Moje poštansko sanduče je uvek gladno. Baš jedva čekam da stigne razglednica koju mi je Nemanja poslao iz Kine. I baš volim da primam pisma mada ih retko pišem. Za sve je kriv vražji internet! Možda se i ponovo aktiviram na tom polju.
Oni koju znaju moju adresu slobodno mogu da mi pišu. Nemam ništa protiv. Za one koji nisu među njima, šta da kažem? Apsolutno ništa.
Nessun commento:
Posta un commento