Dragi dnevniče,
Evo me ponovo, ušuškana na krevetu, lutam hodnicima svojih sećanja. Ova zimska atmosfera, koja nam najavljuje novogodišnje i božićne praznike koji polako stižu, kriva je za melanholiju koja me obuzima. Pokušavam da kao bisere složim reči kojim bih opisala ono što mi leži na duši, ali ne ide. Ogrlica mojih tako komplikovanih misli još uvek nije gotova, ili sam to ja koja ne želi da je napravi. Kako god, jasno ti je dragi moj dnevniče da danas nisam raspoložena za priču, ali samo zato odlučila da sa tobom, i čitaocima ovog mog virtualnog, multikulturalnog dnevnika, podelim sa tobom jednu priču, napisanu pre par godina, a za koju me je inspirisala jedna pesma koja je iz mojih sećanja izvukla emocije za koje sam davno bila zaboravila da postoje. Dok sam pričala priču koja sledi svojoj prijateljici Ivani J. iz Beograda, shvatila sam jednostavno da moram da je napišem. I, eto je. I ponovo je pričam, sa istim onim emocijama koje me nikad više nisu "ostavile na cedilu".
Anđeo
Još jedna neprospavana noć... još jedna u nizu....I ko zna koliko ih je bilo...koliko će ih još biti.... Sve i da poželim, ne mogu da zaboravim... nije da nisam pokušala. Mislila sam da sam davno zakopala tu priču, da sam svoju prošlost ostavila tamo gde ne želim ali se uvek svesno vraćam. Zašto, pitala sam se nebrojeno puta ali svoj odgovor nisam našla. Nekakvo zato za sve nepravde ovog sveta mora da postoji negde ali ja tu knjigu mudraca još uvek nisam pronašla. Mnogi ovde je zovu Biblija, baš kao ova crna, odavno već požutelih stranica, koju mi je jednog dana posudila starica u belom, ubeđena u svoju teoriju da ću među tim istim stranicama pronaći svoju utehu.
Sve je počelo jednim običnim telefonskim pozivom koji po prvi put nije nosio dobru vest od kuće kojoj sam se radovala svaki put kada bih čula mio glas moje majke. Pokušala je da od mene sakrije istinu, ali nije uspela. Nekontrolisani vodopad njenih suza uspeo je da u meni probudi sumnju koju nije mogla da razbije svojim rečima da je sve u redu. Bila je prinuđena da podeli sa mnom svoj teret iako to obično nije ona, ona koja sve krije u sebi i ljubomorno čuva od drugih. Ali ja nisam bilo ko, ja sam njena ćerka iako naš odnos nije oduvek bio prijateljski, ne samo njenom krivicom. Ponekad sam nemoguća, netrpeljiva i neizmerno tvrdoglava, znam. Iako sam je nebrojeno puta povredila, prešla je preko svega jer me, mada u pojedim momentima shvatam da nisam to zaslužila, neizmerno voli. I zahvalna sam joj na tome , a pogotovo što je ovoga puta skinula svoju masku jake osobe i sa mnom podelila svoju tegobu. Ali njene reči , njene tako prokleto jednostavne reči po prvi put nisam razumela. "Miki je u komi." Par reči čije značenje shvatam ali ne želim da razumem.
Ne znam kako sam tako sluđena dospela u staru kapelu, ali i zatvorenih očiju punih suza, nekakvom silom koja me je vodila kao da sam pronašla put koji sam već godinama tražila. Kleknula sam, sklopila ruke pokušavajući da u sebi pronađem bar neku molitvu kojom bih mogla da se obratim onom gore za pomoć. Tražeći reči, nesvesno sam se vratila u prošlost, u onu godinu kada se Miodrag rodio. Bila sam tako srećna gledajući tu malu bebicu plavih očiju, potajno sanjajući da je on brat koga nikad nisam a trebalo je da imam, ali se onaj isti kojem se sada molim da se Miki što pre probudi iz kome nije svidelo to pa ga je uzeo k sebi. Sećam se polako svega, i godina kasnije, kada smo svi zajedno boravili kod pokojnih dede i babe i kad su me Miki i njegov stariji brat, moja draga braća od tetke, naučili "Oče naš" i danas moju omiljenu molitvu "Legoh spati Boga zvati i Anđele prizivati". Molim, ma ko god uslišio moje molitve, da se moj bata probudi jer nije zaslužio to što mu se događa. I dok u sebi tražim reči, osećam na svojim leđima taj teg, kao da me nečije ruke pritiskaju svom svojom težinom. Ne znam ko, ni zašto, ali znam da moram što pre da napustim kapelu. Možda preterujem, možda sam umislila... drhtavih kolena izlećem i uz tres masivnih vrata izlećem. Potreban mi je vazduh i samoća moje sobe da malo razmislim i priberem se. Starica u belom, jedna od mnogih časnih sestara koje vode studentski dom za devojke, prilazi mi i sa očiglednom brigom svojim staračkim, drhtavim glasom pita me šta se dogodilo. Počinjem svoju priču, kad, neočekivano, počinje da se smeška . Počinje svoju priču o anđelu čuvaru ne sluteći da je time otvorila Pandorinu kutiju koju ne želim ikad više da otvorim.
Godinama već nisam mislila o njemu, ko zna zašto i zbog čega je atmosfera u maloj kapeli probudila stare i nikad zaboravljene uspomene na detinjstvo. Bila sam dete puno nada i snova o nekoj boljoj budućnosti kad su neke moje skrivene želje počele da se ostvaruju. Vest da mama čeka bebu bila je nešto najlepše što je neko mogao da mi kaže tada i sa nestrpljenjem sam čekala taj radostan dan. Nekakav skriveni glasić u mojoj dečijoj, neiskvarenoj duši govorio mi je da ću uskoro imati brata i prosto nisam mogla da se otrgnem tom utisku. Čitavu familiju sam izludela pričom da ću imati brata, čak sam mu i ime dala. Ono moje imaću brata Marka svakodnevno je odzvanjalo našim stanom ali moji roditelji su želeli iznenađenje, uopšte nisu bili okupirani polom deteta kao što sam to bila ja. Nije da nisam volela da imam sestru, ali nekako više sam bila za brata i to ne bilo kojeg, već brata Marka. Ali moje želje nisu bile po volji nekom, nekom čiji viši sud je doneo anonimnu odluku ne pitajuči me za mišljenje. Možda je baš tako trebalo da bude, ali u tom momentu ja nisam mogla da prihvatim gorku istinu. Krivila sam onu koja je isto želela to dete, možda čak i više nego ja, za njegovu smrt. Bila je ubica, ubica kog sam mrzela bez imalo srama. Bila sam dete koje nije shvatalo ništa, niti koliko reći mogu da zadaju težak udarac od koga rane ne zarastaju tako lako. Ali meni je bilo lakše tako, bio je to moj ventil preko kog sam se oslobađala od bola. I taman kad sam pomislila da sam prošlost ostavila iza sebe, ona se vratila. "Neko od gore te čuva, ne zaboravi to. Svako od nas ima svog anđela čuvara" Bile su to reči stare opatice ali ja ih nikad nisam zaboravila. Možda je bila u pravu. Majčine suze onog dana kad sam joj se poverila, kada smo po prvi put posle svega mogle slobodno da pričamo o onome što se dogodilo, dale su mi neku vrstu potvrde. Potvrde da ipak nešto postoji, verovali mi u to ili ne.
I danas, sa distance od par godina kako se to dogodilo, ja i dalje verujem u ono što je moje srce osetilo tog dana. Znam da me moj Marko svakodnevno prati sa Nebesa i da čuva mene, mamu i tatu. I verujem da osim što svako od nas ima nebeskog, postoji i onaj zemaljski anđeo, odnosno više njih. Naši andjeli su prijatelji, mnogobrojni prijatelji bez kojih naš život ne bi imao nikakvog smisla. I ja se putem ove priče zahvaljujem svima njima, posebno onoj sa kojom sam podelila jedne prolećne noći ovu priču i zbog koje sam odlučila da je napišem. Ma gde god bili, neka vas anđeli čuvaju, jer verujte, oni postoje.
Nessun commento:
Posta un commento