Dragi dnevniče,
Danas, 4.oktobra, kada obeležavamo Svetski dan životinja, ne mogu a da se ne setim nje, moje Džuli. Nažalost, sve naše zajedničke fotografije ostale su u Srbiji, osim jedne, meni najdraže. Pozlaćeni ram se stalno selio sa mnom, od odlaska iz Kraljeva pre 12 godina, i još uvek krasi moju sobu. Kad se god zagledam u pomalo izbledelu fotografiju, vratim se mislima u one srećne dane detinjstva.
Imala sam 12 godina kada je Džuli došla u naš dom. To leto, kao i svako, provodili smo na selu, kod bake, u blizini Vrnjačke banje. Mama mi je bila obećala na poklon psa, ako završim sa odličnim uspehom šesti razred, ali je tata, ne konsultovajući je, odlučio da me iznenadi pre vremena. Jednog jutra, na vratima bakinog doma pojavio se moj ujak Goran, i sa osmehom saopštio tati da treba da ide u banju jer je stigao pas iz Beograda. "Kakvo kuče?" Pitala je mama. "Kučeće!" Nasmejao se tata približavajući se autu. Ukratko, objasnio nam je da će naša mala porodica, koja je između ostalog već imala kućnog ljubimca, papagaja Marka, dobiti novog člana. Vratio se nakom kraćeg odsustva sa kutijom u kojoj je bilo štene pekinezera. Ženka, uplašena, cvilela je dok sam je polako i pažljivo vadila iz kutije, gledajući me svojim tužnim okicama. Dala sam joj ime Džuli, po omiljenoj pesmi koju sam često pevušila kad sam bila mala.
Prvu noć provele smo zajedno. I dalje uplašena, beba od dva meseca, ušuškana na krevetu pokušavala je da zaspi dok sam joj neprestano pričala o našem domu, i svim onim stvarima koje ćemo raditi kada poraste. Kako se leto bližilo kraju, a i početak školske godine, vratili smo se u Kraljevo. Tata je kupio korpu, koju smo ispunili jastucima, i stavio je u dnevnu sobu. Bio je kristalno jasan kad mi je rekao da nema šanse da će beba da spava sa mnom. Ali, ja sam bila malo nemirno dete, pa nisam ozbiljno shvatila naređenje a ni Džuli nije bila baš poslušno štene. Već te noći je napustila korpu i sakrila se kod mene na krevetu. Matorci su se bunili, u početku, ali kada su shvatili da nas ni dreka ni pretnje neće rastaviti, nisu imali izbora osim da popuste.
Tako smo Džuli i ja postale nerazdvojne. Dok bih se umivala i sređivala za spavanje, ona bi me čekala u kupatilu i zajedno smo išle u krevet. Prvo bih se ušuškala ja, a onda bi skočila ona i sklupčala se pored mojih nogu. Budila se sa mnom i ispaićala me u školu, a neretko smo i zajedno doručkovale. Postavljala sam njen tanjirić na sto, sve dok nas mama nije uhvatila na delu i dobro nas izgrdila obe. Nisam volela da jedem sama, a Džuli se nije bunila što mi pravi društvo. Naprotiv.
Ponekad, kad bih se vratila iz škole, zatekla bih u stanu totalni haos. Ispomerane jastuče, poneki razbijeni suvenir, a neretko bi stradalo i mamino omiljeno cveće. Sve to je radila iz protesta jer smo je ostavljali samu, a ona to nije volela. Često bih je zatekla pored kuhinjskog prozora kako me čeka da dođem sa jutarnje nastave nestrpljiva da krenemo u popodnevnu šetnju. Kad bi me čula kako otključavam vrata stana, skakala bi veselo, mahajući repićem, radosna što me vidi. Naravno, sa povocem u zubićima, što bi bio siguran znak da od mene očekuje da je vodim na njena omiljena mesta, prvenstveno na stadion preko puta naše zgrade.
Džuli je uvek bila tu kad mi treba, čuvala me od bezobraznih ljudi, i što je bilo najbolje, niko nije smeo da povisi ton na mene. Svi su bili u fazonu, mali pas, to nit' ujeda niti laje. Ali, svako ko iole poznaje pekinezere, zna da to nije istina. Umeju da budu veoma ljutiti kada im nešto nije po volji. Noću, ako bih se otkrila a mama došla da me pokrije, moje malo pirgavo pseto bi odmah zubima za ruku, režeći na mamu što se uopšte usudila da me pipne. Plašila se jedino mog tate, i samo on je uspevao da je dovede u red. Kada bi zgrešila nešto, a on je izgrdio, sakrivala bi dupence uza zida znajući da joj ne ginu batine.
Najviše je volela da se vozi. Kada god bi krenuli negde, ulazila je prva u auto, nameštajući se pored prozora. Nekada, kada bi stali na semafor, ljudi bi na pešačkom stajali da vide da li je u pitanju pravi pas ili plišana igračka. A ona, sva ponosna, pokazivala bi svoju lepotu i svoje umiljate braon okice.
Pored vožnje, obožavala je da se kupa. Sva srećna bi uletala u kadu, pa čak kada je unutra neko od nas. Nije, ipak, volela fen, bežala je od njega, što bi se reklo, kao Đavo od krsta. Ali je zato koristila tepihe kao peškire, da se osuši pre nego bi došla na redovno četkanje svoje guste i mekane dlake. Češljanje joj nije smetalo, naprotiv.
Kada sam 1993 operisana u Tiršovoj u Beogradu, bio je to prvi put da smo se odvojile na duže. Kada sam se, nakon mesec dana vratila kući, niko nije bio srećniji od nje. No, kada je videla da me tata nosi, jer nisam smela da hodam, bila je jako tužna. Pametnica moja, kao da je znala da ne sme, ili iz straha da me ne povredi, prvih nedelja spavala je na tepihu, pored kreveta. Tek kada je videla da puštam prve korake sama, vratila se na svoje mesto pored mojih nogu. Kako sam te godine dosta izgubila od škole, pa sam morala da polažem ispite, pravila mi je društvo dok sam se preslišavala i na moje tačne odgovore lajala u znak odobravanja.
Sa svima se super slagala. U komšiluku su je svi voleli. Jedino je bila ljubomorna na papagaja Marka. Nije gubila priliku da se "izdere" na njega svaki put kada bi prošla pored kaveza. Jadničak, umro je jednog dana od straha, nakon što je višemesečno bio izložen Džulinom šikaniranju.
Kada je došlo vreme da odem u Sremske Karlovce, na polaganje prijemnog za gimnaziju, mama i tata su odveli Džuli kod bake, očeve majke, u selo podno planine Goč. Navodno, samo na kratko, dok se ja ne vratim. No, kada smo se mama i ja vratile u grad, ona je počela da sređuje kuću, onako generalno, i znala sam koliko je sati. Džuli je ostala kod babe i dede, gde su joj društvo pravile ostale životinje sa imanja. Posećivala sam je kad god sam mogla, iako je razdaljina, a kasnije i moja selidba u Italiju, učinila svoje. Uginula je kada sam bila druga godina fakulteta. Tog dana sam mnogo bila tužna. Nisam bila u mogućnosti ni da je sahranim, ni da se pozdravim sa njom poslednji put.
Iako smo bile rastavljene dugo, period koji smo provele zajedno je najlepše sećanje na moje detinjstvo. Kao da me i sad gleda onim svojim medenim okicama, sa fotografije. Prošle smo puno toga zajedno, neke lepe, neke manje lepe stvari. Bila je moja najbolja drugarica, čuvar i branioc. Svi oni koji su je upoznali, znaju koliko sam je volela i koliko sam bila vezana za nju. I sad, kao da je čujem kako laje, tiho ali odlučno, da me probudi za školu.
Nikada više nisam imala psa, nije mi se pružila prilika. Ali znam da će jednog dana, ponovo, mojim životnim stazama trčati neka nova Džuli. Volite životinje, čuvajte i negujte vaše ljubimce. Iskrenije prijatelje od njih nećete naći.
Prijatno popodne, ma gde bili.
AV, AV!
Danas, 4.oktobra, kada obeležavamo Svetski dan životinja, ne mogu a da se ne setim nje, moje Džuli. Nažalost, sve naše zajedničke fotografije ostale su u Srbiji, osim jedne, meni najdraže. Pozlaćeni ram se stalno selio sa mnom, od odlaska iz Kraljeva pre 12 godina, i još uvek krasi moju sobu. Kad se god zagledam u pomalo izbledelu fotografiju, vratim se mislima u one srećne dane detinjstva.
Imala sam 12 godina kada je Džuli došla u naš dom. To leto, kao i svako, provodili smo na selu, kod bake, u blizini Vrnjačke banje. Mama mi je bila obećala na poklon psa, ako završim sa odličnim uspehom šesti razred, ali je tata, ne konsultovajući je, odlučio da me iznenadi pre vremena. Jednog jutra, na vratima bakinog doma pojavio se moj ujak Goran, i sa osmehom saopštio tati da treba da ide u banju jer je stigao pas iz Beograda. "Kakvo kuče?" Pitala je mama. "Kučeće!" Nasmejao se tata približavajući se autu. Ukratko, objasnio nam je da će naša mala porodica, koja je između ostalog već imala kućnog ljubimca, papagaja Marka, dobiti novog člana. Vratio se nakom kraćeg odsustva sa kutijom u kojoj je bilo štene pekinezera. Ženka, uplašena, cvilela je dok sam je polako i pažljivo vadila iz kutije, gledajući me svojim tužnim okicama. Dala sam joj ime Džuli, po omiljenoj pesmi koju sam često pevušila kad sam bila mala.
Prvu noć provele smo zajedno. I dalje uplašena, beba od dva meseca, ušuškana na krevetu pokušavala je da zaspi dok sam joj neprestano pričala o našem domu, i svim onim stvarima koje ćemo raditi kada poraste. Kako se leto bližilo kraju, a i početak školske godine, vratili smo se u Kraljevo. Tata je kupio korpu, koju smo ispunili jastucima, i stavio je u dnevnu sobu. Bio je kristalno jasan kad mi je rekao da nema šanse da će beba da spava sa mnom. Ali, ja sam bila malo nemirno dete, pa nisam ozbiljno shvatila naređenje a ni Džuli nije bila baš poslušno štene. Već te noći je napustila korpu i sakrila se kod mene na krevetu. Matorci su se bunili, u početku, ali kada su shvatili da nas ni dreka ni pretnje neće rastaviti, nisu imali izbora osim da popuste.
Tako smo Džuli i ja postale nerazdvojne. Dok bih se umivala i sređivala za spavanje, ona bi me čekala u kupatilu i zajedno smo išle u krevet. Prvo bih se ušuškala ja, a onda bi skočila ona i sklupčala se pored mojih nogu. Budila se sa mnom i ispaićala me u školu, a neretko smo i zajedno doručkovale. Postavljala sam njen tanjirić na sto, sve dok nas mama nije uhvatila na delu i dobro nas izgrdila obe. Nisam volela da jedem sama, a Džuli se nije bunila što mi pravi društvo. Naprotiv.
Ponekad, kad bih se vratila iz škole, zatekla bih u stanu totalni haos. Ispomerane jastuče, poneki razbijeni suvenir, a neretko bi stradalo i mamino omiljeno cveće. Sve to je radila iz protesta jer smo je ostavljali samu, a ona to nije volela. Često bih je zatekla pored kuhinjskog prozora kako me čeka da dođem sa jutarnje nastave nestrpljiva da krenemo u popodnevnu šetnju. Kad bi me čula kako otključavam vrata stana, skakala bi veselo, mahajući repićem, radosna što me vidi. Naravno, sa povocem u zubićima, što bi bio siguran znak da od mene očekuje da je vodim na njena omiljena mesta, prvenstveno na stadion preko puta naše zgrade.
Džuli je uvek bila tu kad mi treba, čuvala me od bezobraznih ljudi, i što je bilo najbolje, niko nije smeo da povisi ton na mene. Svi su bili u fazonu, mali pas, to nit' ujeda niti laje. Ali, svako ko iole poznaje pekinezere, zna da to nije istina. Umeju da budu veoma ljutiti kada im nešto nije po volji. Noću, ako bih se otkrila a mama došla da me pokrije, moje malo pirgavo pseto bi odmah zubima za ruku, režeći na mamu što se uopšte usudila da me pipne. Plašila se jedino mog tate, i samo on je uspevao da je dovede u red. Kada bi zgrešila nešto, a on je izgrdio, sakrivala bi dupence uza zida znajući da joj ne ginu batine.
Najviše je volela da se vozi. Kada god bi krenuli negde, ulazila je prva u auto, nameštajući se pored prozora. Nekada, kada bi stali na semafor, ljudi bi na pešačkom stajali da vide da li je u pitanju pravi pas ili plišana igračka. A ona, sva ponosna, pokazivala bi svoju lepotu i svoje umiljate braon okice.
Pored vožnje, obožavala je da se kupa. Sva srećna bi uletala u kadu, pa čak kada je unutra neko od nas. Nije, ipak, volela fen, bežala je od njega, što bi se reklo, kao Đavo od krsta. Ali je zato koristila tepihe kao peškire, da se osuši pre nego bi došla na redovno četkanje svoje guste i mekane dlake. Češljanje joj nije smetalo, naprotiv.
Kada sam 1993 operisana u Tiršovoj u Beogradu, bio je to prvi put da smo se odvojile na duže. Kada sam se, nakon mesec dana vratila kući, niko nije bio srećniji od nje. No, kada je videla da me tata nosi, jer nisam smela da hodam, bila je jako tužna. Pametnica moja, kao da je znala da ne sme, ili iz straha da me ne povredi, prvih nedelja spavala je na tepihu, pored kreveta. Tek kada je videla da puštam prve korake sama, vratila se na svoje mesto pored mojih nogu. Kako sam te godine dosta izgubila od škole, pa sam morala da polažem ispite, pravila mi je društvo dok sam se preslišavala i na moje tačne odgovore lajala u znak odobravanja.
Sa svima se super slagala. U komšiluku su je svi voleli. Jedino je bila ljubomorna na papagaja Marka. Nije gubila priliku da se "izdere" na njega svaki put kada bi prošla pored kaveza. Jadničak, umro je jednog dana od straha, nakon što je višemesečno bio izložen Džulinom šikaniranju.
Kada je došlo vreme da odem u Sremske Karlovce, na polaganje prijemnog za gimnaziju, mama i tata su odveli Džuli kod bake, očeve majke, u selo podno planine Goč. Navodno, samo na kratko, dok se ja ne vratim. No, kada smo se mama i ja vratile u grad, ona je počela da sređuje kuću, onako generalno, i znala sam koliko je sati. Džuli je ostala kod babe i dede, gde su joj društvo pravile ostale životinje sa imanja. Posećivala sam je kad god sam mogla, iako je razdaljina, a kasnije i moja selidba u Italiju, učinila svoje. Uginula je kada sam bila druga godina fakulteta. Tog dana sam mnogo bila tužna. Nisam bila u mogućnosti ni da je sahranim, ni da se pozdravim sa njom poslednji put.
Iako smo bile rastavljene dugo, period koji smo provele zajedno je najlepše sećanje na moje detinjstvo. Kao da me i sad gleda onim svojim medenim okicama, sa fotografije. Prošle smo puno toga zajedno, neke lepe, neke manje lepe stvari. Bila je moja najbolja drugarica, čuvar i branioc. Svi oni koji su je upoznali, znaju koliko sam je volela i koliko sam bila vezana za nju. I sad, kao da je čujem kako laje, tiho ali odlučno, da me probudi za školu.
Nikada više nisam imala psa, nije mi se pružila prilika. Ali znam da će jednog dana, ponovo, mojim životnim stazama trčati neka nova Džuli. Volite životinje, čuvajte i negujte vaše ljubimce. Iskrenije prijatelje od njih nećete naći.
Prijatno popodne, ma gde bili.
AV, AV!
Nessun commento:
Posta un commento