Dragi dnevniče,
Postoje momenti kada nestanem, isparim kao voda na vreloj plotni. Volim te neke momente, kada me tišina obavije kao magla grad u jutarnjim satima. I ćutim, odabiram misli koje ću jednom, eventualno, nanizati kao nisku bisera. Samoća nam je nekad svima potrebna, nekom više, nekom manje. Ja sam na svoju navikla, prati me kroz život kao sen i ne napušta. Nije napadna, nekako nevidljiva a ipak tu, prisutna, kada mi dosade negativni ljudi, kada mi se prevrne sve u stomaku od pojedinih vesti koje nam svakodnevno serviraju domaći i strani mediji. Onda se jednostavno izolujem, napunim baterije omiljenim knjigama, muzikom koja mi prija i starim, dobrim filmovima koji znaju da me dobro nasmeju. Pogledam i po koju seriju, ne krijem da sam veliki fan serija s druge strane okeana. Ne onih tipičnih, američkih, već onih južnih, možda previše jednostavnih, neki bi rekli čak i da ispiraju mozak, ali koje znaju da me nasmeju. A tako, naravno, testiram svoje znanje španskog. Naravno, sve je stvar ukusa, nisu baš ni sve te "španske" serije iste, i ne prijaju mi baš sve. No, to je već neka druga priča.
I, tako, gde sam ono stala? Ah, da, kod punjenja baterija. Ovo leto me je prilično iscrpilo, što na privatnom, što na poslovnom planu. Da ne budem pogrešno shvaćena, uopšte se ne žalim. Naprotiv. Iz svake, pozitivne ili pak negativne situacije, izvukla sam po nešto, upoznala sebe za koji pedalj više. Spremna sam za nove početke i nove radne pobede. Ušla sam u septembar sa nekim novim samopozdanjem, širokim osmehom na licu, pozitivnim mislima i gomilom planova i želja koje treba ostvariti. Bitno je imati cilj i ići ka njemu sopstvenim, nikako tuđim, ritmom. Ići napred a nikako nazad.
Prijatan dan, ma gde bili i šta radili. Ne zaboravite na osmeh, pozitivne misli, i na prave ljude sa kojima vredi hodati životnim stazama.
Postoje momenti kada nestanem, isparim kao voda na vreloj plotni. Volim te neke momente, kada me tišina obavije kao magla grad u jutarnjim satima. I ćutim, odabiram misli koje ću jednom, eventualno, nanizati kao nisku bisera. Samoća nam je nekad svima potrebna, nekom više, nekom manje. Ja sam na svoju navikla, prati me kroz život kao sen i ne napušta. Nije napadna, nekako nevidljiva a ipak tu, prisutna, kada mi dosade negativni ljudi, kada mi se prevrne sve u stomaku od pojedinih vesti koje nam svakodnevno serviraju domaći i strani mediji. Onda se jednostavno izolujem, napunim baterije omiljenim knjigama, muzikom koja mi prija i starim, dobrim filmovima koji znaju da me dobro nasmeju. Pogledam i po koju seriju, ne krijem da sam veliki fan serija s druge strane okeana. Ne onih tipičnih, američkih, već onih južnih, možda previše jednostavnih, neki bi rekli čak i da ispiraju mozak, ali koje znaju da me nasmeju. A tako, naravno, testiram svoje znanje španskog. Naravno, sve je stvar ukusa, nisu baš ni sve te "španske" serije iste, i ne prijaju mi baš sve. No, to je već neka druga priča.
I, tako, gde sam ono stala? Ah, da, kod punjenja baterija. Ovo leto me je prilično iscrpilo, što na privatnom, što na poslovnom planu. Da ne budem pogrešno shvaćena, uopšte se ne žalim. Naprotiv. Iz svake, pozitivne ili pak negativne situacije, izvukla sam po nešto, upoznala sebe za koji pedalj više. Spremna sam za nove početke i nove radne pobede. Ušla sam u septembar sa nekim novim samopozdanjem, širokim osmehom na licu, pozitivnim mislima i gomilom planova i želja koje treba ostvariti. Bitno je imati cilj i ići ka njemu sopstvenim, nikako tuđim, ritmom. Ići napred a nikako nazad.
Prijatan dan, ma gde bili i šta radili. Ne zaboravite na osmeh, pozitivne misli, i na prave ljude sa kojima vredi hodati životnim stazama.
Nessun commento:
Posta un commento