Sećanja

Dragi dnevniče,

Prođe i ovaj kišni i totalno mrzovoljni dan. Zašto mrzovoljni? Pa nekako, kad je sve tako sivo, imam uvek osećaj da se nebo ljuti zbog nečega, ili nekoga. Ili je možda samo nostalgično, kao što sam ja danas. Nostalgično, osamljeno, i možda zato sam baš odlutala do bašte nekih starih sećanja.

Dugo sam gledala staru pomalo izbledelu sliku sačuvanu od zaborava u zelenom, drvenom ramu, pokušavajući da dozovem iz sećanja njen lik. Ponekad imam osećaj da čujem njen glas koji i danas, ponekad, odzvanja mojim mislima. Volela sam je, volela je i ona mene, na neki svoj način. Bila je totalno drugačija od njega, od njega kojeg sam, iz nekog razloga, izbrisala iz svojih sećanja. Bili su dva totalno drugačija sveta, ona i on. On nas je prerano napustio, zauvek. Ona je ostala. Mora da je moja ljubav prema njemu bila toliko velika da sam ga zato ostavila tamo negde u beznađu mojih klinačkih uspomena a tako bih ponekad volela da ga pronađem i ispričam se sa njim. Ona je bar dočekala da me vidi odraslom, onom što sam danas. On se oprostio od nesigurnog deteta koje je tek trebalo da osvoja svet. Oboje mi ponekad nedostaju.

Mama je došla s posla. Rekla je samo da joj je danas rođendan. Da je živa napunila bi 75 godina. Znam da joj svake godine na ovaj dan nedostaje. Mlada je bila kad je otišao on, ali nije bila ni stara kada nas je napustila ona. Njena tuga i dalje bukti istim sjajem. Srećom pa nije sama, ima nas, ima sestru.

Verujem da je to strašan bol kad ostaneš bez roditelja. Tuga koja te prati kroz čitav život. Jednog dana će i mene zadesiti ista sudbina. Mogu samo da poželim da to bude u što daljoj budućnosti. I da poželim da imam nekog kao što mama ima nas.

Srećan ti rođendan, bako.