Osvanuo je još jedan veoma sunčan iako hladan dan, ništa čudno s obzirom da je i dalje zima a i kalendar pokazuje da smo polako zakoračili u februar. Popila sam već drugu jutarnju kaficu, nes kao i uvek, a i ovog jutra probudila me je neobična sinfonija iz komšiluka. Eto, i juče je bilo isto tako. Onaj sa trećeg sprata ponovo izvodi nekakve radove u kući a bušilica mu izgleda služi kao instrument jer od ranog jutra, meni bar koja ustajem negde oko devet, svira li svira. Još mu se nije pridružio vokalni solista, još uvek nisam utvrdila da li je dotični operski pevač na ovom mom spratu, ili gore, u susedstvu bušilice man-a, ali očigledno je rano za njegove horske probe. Voli čovek da peva, pogotovo arije iz opera, a već danima mu je glavni hit „O sole mio“. E, sad, ne znam da li to radi iz hobija, ili se priprema za učestvovanje u nekom realitiju poput „Grande fratello“(Veliki brat po naški, deseti po redu!) ili za one emisije u kojima otkrivaju talente kao što su „Amici“ Marije De Filipi (mada mislim da je prestar za tako nešto) na canale 5 čika Berluskonija (možda i za neku njegovu fensi žuraju, šta ja znam) i „X factor“ (ne, nije šminka u pitanju) na rai due. Ili mi je kojim slučajem komšija učesnik ovogodišnjeg festivala „San Remo“, ne znam. Ono, mogla bih da mu preporučim i da skokne do Srbije, ne sumnjam da bi mu našli odgovarajuće mesto u onom našem cirkusu koji se prikazuje na ružičastoj televiziji. (Ne, ja to ne gledam. Taman posla!)Kako ono beše, ah, da „Dvor“. O Bože, kako se ranije nisam setila! Pa tu su i „Zvezde Granda“! E, tamo bi, koliko se dere (mislim ima glas čovek, rastura!) sigurno prošao!
Eh, kad smo kod televizije, domaće naravno, natera mene moja gospođa mama da sinoć gledamo zajedno onaj naš „Oskar“ popularnosti. Otkad nam se u kuću uselio total tv, kanala koliko hoćeš za svakog člana porodice po nešto, često nam se dogodi da zajedno pogledamo neku domaću emisiju ili film. Eto, skoro smo gledali film „Žena sa slomljenim nosem“ koji nam se baš dopao, bio je i nominovan sinoć za najbolji film u jakoj konkurenciji, sa Nebojšom Glogovcem koji je dobio „Oskara“ za glumca godine. I gledamo tako mi taj naš „Oskar“, mama baš i nije upućena ko je ko, ništa čudno s obirom da skoro trinaest godina ne živi u Srbiji. Voditelji ove manifestacije, simpatični Nikola Đuričko i jedna balerina. Pardon glumica, ali je zamalo pomešah sa nekom ruskom umetnicom Boljšoi teatra, Sloboda Mićalović. E, sad, ne bih mnogo da komentarišem nominacije i osvojene nagrade, samo bih pohvalila Bjelu i njigov divan anti-reality i pro bioskop govor. Žao mi je što nisam u mogućnosti da gledam „Montevideo Bog te video“, ali potražićemo na netu. A i video poruka Novaka Đokovića mi je bila sasvim ok. Nisam odgledala prenos do kraja, čekala me je video-konferencija sa Strazburgom i mojom najdražom drugaricom još iz srednjoškolskih karlovačkih dana Ljiljanom, ali ono što mi je bilo interesantno sam videla. Mama mi je bila najbolja kad je usred prenosa uzviknula: „Pa ja ovu ženu znam!Radmila Karaklajić! Eh, to su bili dani!“ Uhvatila ženu nostalgija, a i mene malčice, priznajem.
Toliko za danas. Odoh sad da se malo zanimam sa tekstom za magazin. Samo aktivno i da rade male plave vijugice! Ah, evo ga i komšija. Sad će njegov jutarnji, skoro podnevni koncert! I Pavaroti, da je živ, bi uživao! Biće bolje da do sutra nabavim čepove za uši.
Prijatan dan svima!
Nessun commento:
Posta un commento