Na Bogojavljensku noć

Dragi dnevniče,

Polako, skoro nečujnim koracima, padala je noć. Časovnik je otkucavao ponoć. Budio se novi dan. U dva grada, u dve države tako daleke a tako bliske, dve bliske drugarice, dve sestre povezane nevidljivim koncima emocija tako čvrstim, tako jakim, tako neopisivim, s nesprpljenjem su čekale da se kazaljke sklope. Sa napolja, hladan, planinski vazduh sa Dolomita ušuškavao je jednu od njih. Sa njenog prozora, u daljini nazirale su se planine, šćućurene jedna pored druge kao dve stare prijateljice koje se grle po prvi put nakon dugog vremena. Zvona obližnje crkve oglasila su se dvanaest puta. Stigao je, kao i uvek tačno na vreme i kao i uvek bila je spremna da ga pozdravi, pomoli se šaputajući u sebi staru, jednom davno naučenu molitvu, u znak zahvalnosti što je, tog istog dana, davne 1984. godine, pustila prve korake par nedelja nakon što je ugasila četri svećice na rođendanskoj torti. I druga devojka je bila na prozoru, baš kako su se prethodnih dana dogovorile, sa jednom molbom, željom njoj tako bitnom na usnama. Jedan mali ritual, koji ih je pored mnogo drugih stvari spajao, ritual koji će, obećale su jedna drugoj, ponavljati svake godine, ma gde bile, u isto vreme. Sa blaženim osmehom obe devojke su, jedna u Trentu, druga u Beogradu, otišle na spavanje. Dan koji je bio pred njima, obema je bio veoma bitan, svakoj na svoj način. Taj 19. Januar, leta gospodnjeg 2011, pravoslavni praznik Bogojavljenje.

Kako brzo je pala noć, tom istom brzinom osvanulo je jutro. Dok se jedna užurbano spremala za veoma bitni sastanak, druga se polako budila sa mislima o prethodnoj noći, o jutru koje je svanulo i o tome što je za nju i njenu porodicu predstavljao taj dan. Poželela je svu sreću putem sms-a njenoj dragoj drugarici, seki kako su obe jedna drugu zvale, i ušuškana u zagrljaj ćebeta i prekrivača, krenula je u jednu kraću šetnju baštom svojih sećanja. Skoro da je mogla da zamisli svoju majku Veru, ženu duge kose, u kuhinji njihovog starog stana u Vrnjačkoj banji kako ispušta tanjir iz svojih drhtavih ruku, ugledavši kovrdžavu, buckastu curicu od četri godine kako joj ide u susret svojim prvim, nesigurnim koracima. Kao da je čula njen vrisak, njen uzdah neverice. Nije znala da li su to bila prava sećanja, ili su bila plod njene imaginacije slušajući majčinu priču vezanu za taj dan, ali njoj se činilo sve tako realnim. I neverica njenje majke, i sećanje na buđenja u sred noći jer majka nije mogla da veruje da je njena ćerka prohodala posle četri duge godine. Prošlost koja se mešala sa sadašnjošću, sa mislima koje su letele u prestonicu Srbije, dok je sa nestrpljenjem čekala da zazvoni mobilni koje čvrsto držala u rukama, zajedno sa medaljonom presvete Bogorodice koji je dobila od prijateljice Marije iz rodnog Kraljeva. I onda je telefon zazvonio. Konačno. Bila je to njena drugarica, njena seka, čiji je glas nosio dobre vesti kojima su se obe nadale. Kako je tako malo potrebno da bismo bili srećni, pomislila je dok se opraštala sa Jelenom. Podigla je roletne, pogledala kroz prozor, i samo prošaputala ono kratko, standardno, jednostavno. Hvala.

Kako sve to znam, dragi moj dnevniče? Znam. Biće to Bogojavljenska noć koju ćemo, sigurna sam, i Jelena i ja dugo pamtiti jer nam se obema dogodilo nešto lepo i veoma bitno na ovaj dan. Još jedan znak da smo zaista seke, kaže ona, a ja ne mogu a da se ne složim.

Ljubim puno, najpunije što bi ona rekla, moju najdražu seku. I veoma sam srećna zbog nje. Zašto? Jeste da si ti moj dnevnik, ali postoje tajne koje se ne otkrivaju.