Sećanja na 24.03.1999

Dragi dnevniče, 

Tog 24-og marta 1999., živela sam u Sremskim Karlovcima, mestu kod Novog Sada u kom se nalazi istoimena gimnazija koju sam pohađala u tom periodu. Baš na početku treće školske godine mama se preselila u Trento, na sever Italije, grad u kom sam i sama našla dom pre 14 godina. I bila je baš ona ta koja je veče uoči tog famoznog i nikad zaboravljenog 24-og marta nazvala tatu, kući u Kraljevo, da ga upozori na ono što nas je očekivalo te večeri. „Avioni polaze iz Avijana – rekla mu je- zovi Eminu i reci joj da se pakuje.“ Tata, kao uostalom i mnogobrojni naši sugrađani nije verovao u priče sa Zapada i na mamina upozoravanja odgovorio je kratko i jasno: „Italijanska propaganda.“  

Tog 24-og marta išla sam popodne u školu. Tog dana trebalo je da imamo pismeni iz francuskog i pokušavala sam da učim za isti kada je ušla u sobu Ceca, jedna od mojih cimerki i danas kuma. „Pustili su nas ranije zbog bombardovanja – objasnila mi je dok se pakovala – Idem kući, zašto ne kreneš sa mnom? Kod nas su Mađari, nas neće bombardovati.“ Odmahnula sam rukom. Pozdravile smo se. Poželela sam joj srećan put kao da je bio petak i da je odlazila kući za vikend.

„Pitaj Pomanu da odloži pismeni, zbog bombardovanja.“ Rekao mi je neko iz odeljenja kada sam došla u školu, više se i ne sećam ko, ali sećam se da je profesorka francuskog rekla nešto kao: „Kakvo vaše crno bombardovanje.“ Pisali smo pismeni a kakve su bile ocene, ni toga se ne sećam.  Popodne je Karlovce napustila i Lela, moja druga cimerka. Ostale smo Ivana, iz Kosjerića, i ja.

Sećam se te večeri, kada je sve počelo. Ostavila sam Ivanu u našoj sobi i sišla da gledam, kao i svake večeri, telenovelu „Esmeralda“, zajedno sa gazdaricom i njenim ćerkama. U jednom momentu, na ekranu je pisalo: Počelo je bombardovanje Srbije. Gađani su sledeći gradovi: lista na kojoj je bio i moj rodni grad, Kraljevo. Izašla sam i sobe i uzela telefon drhtavim rukama u želji da čujem tatu ali su te večeri, iz poznatih razloga, veze bile u prekidu. Te noći skoro i da nisam oka sklopila, što zbog aviona, što zbog brige. Moji roditelji su bili daleko a ja sam se osećala tako usamljeno. Sećam se Ivaninog zagrljala i da smo u jednom momentu spontano počele da pevamo „Samo da rata ne bude“. 

Sledećeg jutra sam otišla na poštu i nazvala tatu. Sve što sam htela bilo je da odem kući, htela sam da sednem na prvi autobus iz Novog Sada ali tata je bio protiv. Nije hteo da rizikuje. „Doćiću po tebe ovih dana, nema benzina.“ Objasnio mi je. Kada je Ivanin tata došao po nju i rekao mi:“Hajde sa nama za Srbiju.“ Počela sam da plačem. Otišla je i ona a ja sam ostala do prvog aprila u Karlovcima sa gazdaricom i njenim rođacima koji su došli iz Novog Sada u Karlovce. 

Kakva su vaša sećanja na 24-i mart?

Prijatan dan, dragi i dobri ljudi, ma gde bili.