Sasvim običan novembarski, kišni dan

Dragi dnevniče,

Sedim na krevetu, ušuškana među jastucima i osluškujem rominjanje, čavrljanje kapljica kiše koje dobuju po prozoru. O čemu li to tako žučno raspravljaju, pitam se. Možda ni njima nešto nije po volji. Možda ni njima nije dan. Možda su i one baš ustale na levu nogu. Ko zna, možda i njih hvata neka melanholija. Nekakav suludi osećaj koje same sebi ne mogu da razjasne, koji ih prati u stopu a one, te nestašne kapljice kiše, ne umeju da ćute nego pričaju, prazne se na nevinim soliterskim prozorima koji jedino što žele je da budu ostavljeni na miru. Ali te male, vragolaste kapljice, nemaju ni najmanju nameru da prestanu, prosto uživaju u svojoj ulozi majstora kvariše koji obožava da svojim nestašlucima ljuti Sunce. A ono, blago i nasmejano, uvek jarko i toplo, krije se tamo negde iza planina, tamo gde nema ko da ga nervira, gde može na miru da se opusti. Novembar, taj tako veliki prijatelj kiša, tog raspevanog hora raspoloženih kapljica, ulazi u svoju treću nedelju života. Ta beba jeseni, ušuškana u ćebence magle koja polako obavija grad, sprema se za počinak. Polako se već pale prva svetla grada, kolone automobila koji kvase svoje bose nožice stvaraju gužvu, umorni radnici vraćaju se kući s posla. Uličicama i trgovima šarene se kišobrani koji se kao žito povijaju na tom jesenjem vetru. Po koja ptičica proleti, mašući svojim krilima da se zagreje. Zima se polako uvlači među prolaznike, mlade i stare, ulicama grada koji se umorio slušajući jednu te istu priču, a kiša, kao neka stara baba koja ne ume da ćuti, rominja i dalje. Priča svoju priču i ne mari da li je neko sluša, ili ne, pa zaboga dokle više da je ućutkuju!

Neka je, već sam se navikla na njen žamor. Na njenu žalopojku. Na njen uzdah. Na nju samu. Ona samo želi da uspava novembarsku bebu, da joj ispropoveda po koju bajku, da joj pruži ljubav. Ona zna šta znači biti beba, iako je već matora, džangrizava baba, osedela i oronula pod teretom čovečanstva koji već vekovima nosi na svojim plećima. Ko zna koliko je već takvih beba odgajila, jesenjih, zimskih, prolećnih i letnjih! Ko tako nešto još pamti! Ona ne mari za cifru, za brojeve koji se zapisuju u starom kalendaru života. Ona samo želi da čavrlja, da rominja, da dobuje o prozore kuća, zgrada, automobila, aviona.. i čega sve ne! Ona samo želi da ćaska, da šapuće, da viče, da budi i da uspavljuje! Ona želi da je ne zaborave, da je pominju, po dobru i po zlu, da pamte šta su sve radili u njenom prisustvu. Da pamte prve poljupce, prvo skakutanje po kiši, prve svađe i prva mirenja. Da je nose u svojim sećanjima. Da je kritikuju, opisuju, ogovaraju. Nju koja sve što želi je da dobuje... da cvrkuće... da budi..uspavljuje.. nervira ili smiruje. Nju čiji me zvuk polako opušta. Novembar je, ta beba rođena između jeseni i zime, i jedan sasvim običan dan. Ponedeljak, leta gospodnjeg 2010-og.

Dobro veče svete!