Dragi dnevniče,
Zapustila sam malo ove tvoje stranice. Nema se vremena. Živimo u nekakvom svetu punom žurbe, trke. Zašto je to tako? Ne kažem da mi je bilo bolje kada sam imala vremena na pretek, kada nisam prosto znala šta ću sa samom sobom. Ni onda nije valjalo. Ne valja ni sada kada mi sati i minuti klize kroz prste, kada, usled nedostatka slobodnog vremena, ne stižem da uradim sve što bih htela i volela da radim. Svađam se sa ručnim, sa zidnim časovnikom ali džaba. Dan ima 24 a ne 48 sati a i onda, bojim se, dan mi ne bi bio dovoljan.
Zašto nikada nismo zadovoljni? Kada je leto, žalimo se na vrućinu. Kada je zima, opet nam ne valja. Lede nam se ruke, stopala podrhtavaju od hladnoće, usne plave a mi škrgućemo zubima od besa. - Hoću leto - čuje se sa svih strana - mrzim zimu! U proleće je sve nekako lepo, sve buja, cveta cveće, ptice pevaju, ali i u toj idiličnoj slici naćićemo nešto što nam smeta. Makar to bila i totalno nebitna sitnica, neki nemio događaj koji vas vezuje za to godišnje doba kao mene na primer. Ne mislim samo na bombardovanje Srbije 1999, setim se i jednog proleća 1993, tamo u Tiršovoj, dovoljno da mi telom prođe jeza. I danas imam strah od bubašvaba. Jesen, rećićete, šta njoj fali? Kiša. U jesen počinje da pada kiša a ona me često deprimira. Budi u meni melanholiju. U principu ne volim jesen, mada postoje momenti i kada mi prija.
Legitimno pitanje bi bilo: Ima li nešto što voliš? Ima. Volim da pišem. Volim da se smejem. Volim da čitam knjige. Volim slatkiše, da jedem a i da ih spremam. Volim dobre, iskrene i poštene ljude i trudim se da samo takvima i budem okružena. Volim život, iako mi je naneo mnoge nepravde, znao da me rasplače i ugrize za srce tamo gde najviše boli. Volim da putujem i da mogu provela bih život u putovanju oko sveta, upoznavajući nove i zanimljive ljude. Volim svoje prijatelje, one bliske koje mogu da nabrojim na prste obe ruke i one drage, uglavnom poznanike, koji su učinili ovih tridesetak godina lepšim i zanimljivijim. Volim jednu Jelenu, da sam mogla da imam sestru volela bih da je baš kao ona. Tako i zovemo jedna drugu, seka. Volim svoje roditelje jer su me izveli na pravi put. Volim svoju baku po ocu, Ljubinku, kažu da sam ista ona.
Volim zalaske sunca. Volim Pariz, u nekom od svojih prošlih života mora da sam živela u njemu. Volim Buenos Aires, tužnu pesmu tanga, Gardela..u poslednje vreme mi je san da obiđem Argentinu. Volim plazma keks, mnogo, i za svaki rođendan pravim plazma tortu. Volim Vojvodinu, Sremske Karlovce, mesto koje je promenilo moj život i moje drugarice iz gimnazije Ljilju, Katarinu, Lelu i Cecu. Volim Italiju, moje Trento, i prijatelje, raštrkane po svetu, koje sam stekla za vreme studija. Volim jednog divnog druga Marija ali malo više njegovu tek rođenu ćerku, Oliviju, koju jedva čekam da upoznam. Kada sam tužna, pogledam njenu fotografiju i odmah mi se popravi raspoloženje.
Volim.. ne umem da mrzim.. mržnja je tako ružan osećaj. Koga ili šta vi volite?
Zapustila sam malo ove tvoje stranice. Nema se vremena. Živimo u nekakvom svetu punom žurbe, trke. Zašto je to tako? Ne kažem da mi je bilo bolje kada sam imala vremena na pretek, kada nisam prosto znala šta ću sa samom sobom. Ni onda nije valjalo. Ne valja ni sada kada mi sati i minuti klize kroz prste, kada, usled nedostatka slobodnog vremena, ne stižem da uradim sve što bih htela i volela da radim. Svađam se sa ručnim, sa zidnim časovnikom ali džaba. Dan ima 24 a ne 48 sati a i onda, bojim se, dan mi ne bi bio dovoljan.
Zašto nikada nismo zadovoljni? Kada je leto, žalimo se na vrućinu. Kada je zima, opet nam ne valja. Lede nam se ruke, stopala podrhtavaju od hladnoće, usne plave a mi škrgućemo zubima od besa. - Hoću leto - čuje se sa svih strana - mrzim zimu! U proleće je sve nekako lepo, sve buja, cveta cveće, ptice pevaju, ali i u toj idiličnoj slici naćićemo nešto što nam smeta. Makar to bila i totalno nebitna sitnica, neki nemio događaj koji vas vezuje za to godišnje doba kao mene na primer. Ne mislim samo na bombardovanje Srbije 1999, setim se i jednog proleća 1993, tamo u Tiršovoj, dovoljno da mi telom prođe jeza. I danas imam strah od bubašvaba. Jesen, rećićete, šta njoj fali? Kiša. U jesen počinje da pada kiša a ona me često deprimira. Budi u meni melanholiju. U principu ne volim jesen, mada postoje momenti i kada mi prija.
Legitimno pitanje bi bilo: Ima li nešto što voliš? Ima. Volim da pišem. Volim da se smejem. Volim da čitam knjige. Volim slatkiše, da jedem a i da ih spremam. Volim dobre, iskrene i poštene ljude i trudim se da samo takvima i budem okružena. Volim život, iako mi je naneo mnoge nepravde, znao da me rasplače i ugrize za srce tamo gde najviše boli. Volim da putujem i da mogu provela bih život u putovanju oko sveta, upoznavajući nove i zanimljive ljude. Volim svoje prijatelje, one bliske koje mogu da nabrojim na prste obe ruke i one drage, uglavnom poznanike, koji su učinili ovih tridesetak godina lepšim i zanimljivijim. Volim jednu Jelenu, da sam mogla da imam sestru volela bih da je baš kao ona. Tako i zovemo jedna drugu, seka. Volim svoje roditelje jer su me izveli na pravi put. Volim svoju baku po ocu, Ljubinku, kažu da sam ista ona.
Volim zalaske sunca. Volim Pariz, u nekom od svojih prošlih života mora da sam živela u njemu. Volim Buenos Aires, tužnu pesmu tanga, Gardela..u poslednje vreme mi je san da obiđem Argentinu. Volim plazma keks, mnogo, i za svaki rođendan pravim plazma tortu. Volim Vojvodinu, Sremske Karlovce, mesto koje je promenilo moj život i moje drugarice iz gimnazije Ljilju, Katarinu, Lelu i Cecu. Volim Italiju, moje Trento, i prijatelje, raštrkane po svetu, koje sam stekla za vreme studija. Volim jednog divnog druga Marija ali malo više njegovu tek rođenu ćerku, Oliviju, koju jedva čekam da upoznam. Kada sam tužna, pogledam njenu fotografiju i odmah mi se popravi raspoloženje.
Volim.. ne umem da mrzim.. mržnja je tako ružan osećaj. Koga ili šta vi volite?
