Najveće dete od sve dece

Dragi dnevniče,

Polako odlazi u prošlost poslednji ponedeljak ove godine. Jedan od onih dana koje bih ostavila upravo tamo, među stvarima koje treba zaboraviti i setiti ih se možda jednom..a možda i ne. Nisu, ipak, svi momenti takvi, za zaborav. Ima, srećom, i onih koji se pamte. Juče je bio jedan baš takav, u moru crnila šareni, veseli dan. Dan u kojem sam se na kratko vratila u detinjstvo.

Probudila sam se sa osmehom na licu. U dnevnoj sobi mama je kitila jelku. Nije to bila bilo koja jelka, bila je to naša porodična jelka koju je tata konačno doneo iz Kraljeva u Trento ove jeseni. Ima nekih jedanaest godina kako je nisam videla. Bila je sva prašnjava kutuja u kojoj je bila upakovana, u delovima, zajedno sa nakitom koji smo skupljali decenijama. Dok sam ja slatko sanjala mama je skopila jelku i krenula da je kiti. Nije me čekala, što me je, priznajem, naljutilo. Onako sanjiva, u pidžami, neumivena, sela sam na pod i počela da preturam po kutiji.  Drhatle su mi ruke kada sam se konačno dočepala svog omiljenog ukrasa. Emocije često nemaju reči, tako ni ja sada ne bih umela da objasnim ono što sam osetila: sreću, radost, ili nešto treće? Možda je nostalgija prava reč, iako ne volim da se susrećem sa njom. A tek kada sam među nakitom ugledala pakovanje prskalica, iz devedesetih godina prošlog veka, eh, to je bila radost! Još uvek ne znam da li rade, isprobaću ih. Prskalice, kao mala sam ih obožavala. Znam da negde imam i fotografiju, ja u roze pidžami na tufnice kakve su bile u modi osamdesetih i mašem prskalicom.  

Posle doručka nastavile smo da ukrašavamo porodičnu jelku, kombinujući nove sa starim ukrasima. Uzimala sam ih sa takvom pažnjom jer sam se plašila da će se razbiti i sa sobom odneti čaroliju magičnih momenata detinjstva. Oduvek kitimo jelku, iako mama kaže da to zapravo radi zbog mene. Istina, volim novogodišnje i božićne praznike zbog šarenila i sjaja, veselog klackanja ukrasa i svetiljki koje se naizmenično smenjuju u bojama duge. Kada smo završile bila sam prezadovoljna. Odiše ljubavlju sa kojom su naše ruke doprinele njenoj lepoti. Morala sam da je uslikam, uz očigledno mamino negodovanje čiji pogled pun prekora kao da je govorio “Nisi više dete“.

Naša porodična jelka 

Volim da podetinjim s vremena na vreme. Lažem, često znam da obujem cipelice i kao Doroti krenem u potragu za čarobnjakom iz Oza. Izgleda da sam i u ovim godinama najveće dete od sve dece. Ali volim to. Svako od nas ima dete u sebi, samo ga često zapostavlja. Ja se sa svojim družim, možda i previše, ali da nije njega, život bi mi sigurno bio manje šaren.

Laku noć, svete!

Buon Natale..Merry Christmas.. Feliz Navidad.. Joyeux Noël.. Boldog karácsonyt.. Srećan Božić

Dear diary.. caro diario… querido diario… cher journal… dragi dnevniče… kedves naplóm,

To all my friends, the old and the new ones, may this Christmas Eve bring you joy and happiness, love and care. My best wishes for Christmas and the coming year 2012. As you all know, at least my friends do, I’m not Catholic, I’m Ortodox, but since I moved to Italy, I have an extraordinary opportunity, given to me by my friends: to have double Christmas, and double presents! Yes, I know, I am quite a lucky girl. Happy holidays to everyone!

A tutti i miei amici, quelli vecchi e quelli nuovi; a quelli che mi hanno insegnato una cosa importante in tutti questi anni: non importa di dove uno viene, di che nazionalità o religione sia, si può festeggiare Natale in una maniera diversa rispetto a quella tradizionale a cui ero abituata in Serbia. A tutti voi auguro di passare un Natale sereno, gioioso e pieno di allegria. Un’augurio speciale per coloro che festeggiano il loro primo Natale: Olivia ed Antonio. Che questo 2012 ci porti tante belle cose, quelle sognate e quelle inaspettate, e che, se Dio lo vuole, ci vediamo più spesso! Almeno me lo auguro! Buone feste a tutti!

A los amigos viejos y aquellos nuevos; a todos los amigos que me han enseñado que la distancia a veces no existe y no cuenta nada se hay emociones que llegan; deseo de pasar esa Navidad en familia junto a la gente que aman. ¡Feliz Navidad y Prospero año 2012! ¡Felices fiestas a todos!

Pour tous mes amies, anciens et nouveaux, mes meilleurs souhaits de Joyeux Noël et Bonne et Heureuse Année 2012 ! Meilleurs Vœux !

Svim svojim prijateljima, novim i starim, koji danas slave Božić, od srca želim sve najbolje ! Neka nam ova Nova 2012 donese sve ono o čemu smo sanjali, puno sreće, ljubavi i dobrog zdravlja! Srećni praznici!

Minden jót magyar barátaimnak. Hozzon a Karácsony sok boldogságot. Szeretlek titeket! 

With all my love,

                      

Emy

Sreću čine male stvari

Dragi dnevniče,

Decembar je u punom jeku. U vazduhu se već oseća miris snega koji je se beli sa vrha Dolomita koji se vide u daljini. Zagazila sam još dublje u treću deceniju života. Sredina meseca, kalendar uporno podseća da je ostalo veoma malo do kraja godine koja je, sve u svemu, bila veoma pozitivna. Decembar je, mesec sreće koju čine male stvari.

Božićna jelka na trgu Fiera

Prošlog vikenda prošetali smo se, porodično, do centra grada u kojem se, kao i svake godine, nalazi božićni pijac. Na trgu okićena jelka, deda – Mraz, gužva. Haos. Sve ono što ja baš volim ali ne i mama koja je dobila nervni slom pored mene koja sam skakutala od tezge do tezge sa aparatom u rukama izigravajući fotoreportera. Ali to su baš one sitnice, male i jednostavne stvari u kojima pronalazim sreću. U mirisima hrane, osmesima dečurlije koja kupuju ukrase za jelku i raduju se kako to samo ona umeju. Zar ima ičeg lepšeg od toga, od dečijeg osmeha?

Ukrasi sa božićne pijace u Trentu

Postoji mnogo načina da usrećite decu. Ne da ih kupite skupocenim stvarima, ne. Da ih usrećite stvarima koje su njima najpotrebnije. Osmeh na dar je humanitarni fond osnovan u februaru 2009. godine od strane studenata Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, koji svake godine od 2006. organizuje tradicionalne novogodišnje akcije čiji ciljevi su pomoć ugroženim grupama (siromašnoj, bolesnoj i deci sa invaliditetom). Nisam u Srbiji, na moju veliku žalost, ali da jesam pridružila bih se akciji u kojoj učestvuju  i kolege iz Wannabe Magazina. Volim da pravim poklone za drage ljude, i ništa me ne čini srećnijom kao osmeh na njihovim licma, a ko se više raduje poklonima od dece? Niko. Napravite razliku, i podarite osmeh onima kojima je najpotrebniji. Vama to znači malo a njima, verujte, mnogo.

Laku noć svete. 

Volim...

Dragi dnevniče,

Zapustila sam malo ove tvoje stranice. Nema se vremena. Živimo u nekakvom svetu punom žurbe, trke. Zašto je to tako? Ne kažem da mi je bilo bolje kada sam imala vremena na pretek, kada nisam prosto znala šta ću sa samom sobom. Ni onda nije valjalo. Ne valja ni sada kada mi sati i minuti klize kroz prste, kada, usled nedostatka slobodnog vremena, ne stižem da uradim sve što bih htela i volela da radim. Svađam se sa ručnim, sa zidnim časovnikom ali džaba. Dan ima 24 a ne 48 sati a i onda, bojim se, dan mi ne bi bio dovoljan.

Zašto nikada nismo zadovoljni? Kada je leto, žalimo se na vrućinu. Kada je zima, opet nam ne valja. Lede nam se ruke, stopala podrhtavaju od hladnoće, usne plave a mi škrgućemo zubima od besa.  - Hoću leto - čuje se sa svih strana - mrzim zimu!  U proleće je sve nekako lepo, sve buja, cveta cveće, ptice pevaju, ali i u toj idiličnoj slici naćićemo nešto što nam smeta. Makar to bila i totalno nebitna sitnica, neki nemio događaj koji vas vezuje za to godišnje doba kao mene na primer. Ne mislim samo na bombardovanje Srbije 1999, setim se i jednog proleća 1993, tamo u Tiršovoj, dovoljno da mi telom prođe jeza. I danas imam strah od bubašvaba. Jesen, rećićete, šta njoj fali? Kiša. U jesen počinje da pada kiša a ona me često deprimira. Budi u meni melanholiju. U principu ne volim jesen, mada postoje momenti i kada mi prija.

Legitimno pitanje bi bilo: Ima li nešto što voliš? Ima. Volim da pišem. Volim da se smejem. Volim da čitam knjige. Volim slatkiše, da jedem a i da ih spremam. Volim dobre, iskrene i poštene ljude i trudim se da samo takvima i budem okružena. Volim život, iako mi je naneo mnoge nepravde, znao da me rasplače i ugrize za srce tamo gde najviše boli. Volim da putujem i da mogu provela bih život u putovanju oko sveta, upoznavajući nove i zanimljive ljude. Volim svoje prijatelje, one bliske koje mogu da nabrojim na prste obe ruke i one drage, uglavnom poznanike, koji su učinili ovih tridesetak godina lepšim i zanimljivijim. Volim jednu Jelenu, da sam mogla da imam sestru volela bih da je baš kao ona. Tako i zovemo jedna drugu, seka. Volim svoje roditelje jer su me izveli na pravi put. Volim svoju baku po ocu, Ljubinku, kažu da sam ista ona.

Volim zalaske sunca. Volim Pariz, u nekom od svojih prošlih života mora da sam živela u njemu. Volim Buenos Aires, tužnu pesmu tanga, Gardela..u poslednje vreme mi je san da obiđem Argentinu. Volim plazma keks, mnogo, i za svaki rođendan pravim plazma tortu. Volim Vojvodinu, Sremske Karlovce, mesto koje je promenilo moj život i moje drugarice iz gimnazije Ljilju, Katarinu, Lelu i Cecu. Volim Italiju, moje Trento, i prijatelje, raštrkane po svetu, koje sam stekla za vreme studija.  Volim jednog divnog druga Marija ali malo više njegovu tek rođenu ćerku, Oliviju, koju jedva čekam da upoznam. Kada sam tužna, pogledam njenu fotografiju i odmah mi se popravi raspoloženje.

Volim.. ne umem da mrzim.. mržnja je tako ružan osećaj. Koga ili šta vi volite?

Šta žene žele?

Dragi dnevniče,

Suncem okupano popodne probudilo je u meni neke stare i pomalo zaboravljene osećaje. Misli nisu mogle a da me ne vrate u jedan austro-ugarski kafe, u vreme zalaska sunca. Svojim prodornim muškim glasom postavio mi je sasvim jednostavno pitanje.

-           -  Madam, šta želite? - Reče sa osmehom koji nije skrivao njegove pravilne, snežno - belo zube dok su nam se pogledi stapali. 

-          -  Vi, šta biste mi ponudili? - Upitah sa neskrivenom radoznalošću deteta koje je upravo otkrilo svoju novu igračku. Novo mesto koje je odisalo toplotom i skladnošću a koje kao da je samo čekalo na mene.

-          -  Ako bih Vam predložio Saher, Vi biste mi rekli ne, previše obično, očekivano. Svi turisti to govore i naravno, vaša opaska bi bila na mestu.  Ja vam predlažem bečku tortu. Slaže se savršeno sa vašim kestenjastim očima.

Ne znam da li sam u tom momentu želela baš tortu à la Beč ili nešto drugo. Jednostavno prepustila sam se njegovom istančanom ukusu koji je možda, a a možda i ne, grešio. 

Šta žene zapravo žele a da se ne radi o skupocenom nakitu, firmiranoj garderobi, bogatom mužu, vereniku, dečku ili slično? Žele li Saher i Bečku tortu? Bila sam u dilemi ali sam, praćena njegovim magnetnim pogledom, samo polako klimnula glavom. 

-          -  Može. Donesite mi parče bečke torte i šolju čaja, da se malo ugrejem. - Rekoh trljajući ruke o ivice rukava džempera pokušavajući uzaludno da ih zagrejem.  

     Zimsko predvečerje šaralo je nebo svojim mastilom u jednom austro - ugarskom gradiću. U pozadini stari pijanista svirao je mesečevu sonatu bacajući s vremena na vreme pogled na sto u uglu za kojim je sedela jedna žena i skicirala nešto, nekog, u blok - notesu.

-         -  Vaša torta, madam – Reče konobar spuštajući tanjirić na sto. Miris čokolade i lešnika golicao mi je nozdrve – A tu je i čaj, baš kako ste Vi to želeli.

     

Bečka torta. Ne možete da je ne volite.

     

Udaljio se laganim ali sigurnim korakom i uputio ka susednim stolom.

- Madam, šta želite? 

Scena se ponavljala samo je protagonista imala dugačiji sjaj u očima boje pečenog kestena. Naravno, uz neizbežni kompliment. 

Šta žene žele? Svašta nešto a među tome svašta nađe se i neka bečka torta i porcelanska šolja iz doba Marije - Tereze puna toplog napitka. Po vašoj želji. 

-          - Toplu čokoladu. Hvala. 

Uz naklon pravog, istreniranog austro-ugarskog sluge, nasmejani konobar udalji se od elegantne gospođe. Pijanista je promenio melodiju. U pozadini dominirao je dobri, stari Šopen.

Šta žene žele? Ne znam. Mogu da ti kažem ono što ja trenutno želim. Da osetim miris bečke torte u starom austro-ugarskom kafeu i čujem ono toplo, poznato: Madam, šta želite?

Dobro jutro

Dragi dnevniče,

Ima li ičega lepšeg nego probuditi se sa osmehom na licu? Znaš onaj osećaj dok se u krevetu protežeš kao mačka i sve ti nešto toplo oko srca. A da ne pričam o volji i želji da ostaneš ispod pokrivača čitavog dana i uživaš u knjizi koju si počeo da čitaš prethodnog dana.

A onda, dok uživaš u jutarnjoj odi sreće i pesmi tišine, osetiš miris kafe iz susednog stana i znaš, nije potrebno da ti to kaže sat koji si već planirao da baciš kroz prozor jer ne želiš da ti kvari momenat, da je vreme za ustajanje.

Sve ti nekako lepo, čak i oblaci koji su konačno pristali da puste svog jučerašnjeg zarobljenika sunce, koje ti se iz daljine osmehuje. Nema ničeg lepšeg nego započeti dan sa pozitivnim i veselim mislima, zar ne?

Dobro vam jutro, ma gde bili.. Biće ovo jedan divan dan, osećam. 

Mojih godinu dana sa Wannabe Magazinom

Dragi dnevniče,

Postoje momenti u životu kada se, negde usput, izgubite, pokušavajući uzaludno da pronađete sebe. Do pre godinu dana bila sam baš u jednom takvom periodu, izgubljena u hodnicima svojih tridestak leta tražila sam bezuspešno izlaz iz lavirinta u kom sam se dobrovoljno skrivala. 

Pisanje sam oduvek smatrala hobijem, samo. Pišem otkad za sebe znam, nižem misli kao niske bisera ali sam ih uglavnom ljubomorno čuvala za sebe. Nedostatak samopouzdanja, govorila je moja mama, dok sam ja uporno odmahivala glavom. Nije se radilo o tome, jednostavno, pisanje mi je bio nekakav izduvni ventil koji sam koristila kad god bih stigla, uglavnom kada bih bila potištena, neraspoložena, mada je bilo i momenata kada sam pisala i o nekim lepim stvarima. Trudila sam se da svet oko sebe pretočim u bujicu reči koje su najbolje opisivale ono što se skrivalo u mom srci i mojoj duši. 

Po dolasku u Italiju na studije diplomatije krenula sam da pišem svoj prvi i jedini, za sada, roman, "Balkanski virus". Bilo je to nekako više iz revolta, iz želje da ubijem nostalgiju u sebi, ne razmišljajući da bi jednog dana mogao da ugleda svetlost dana. Čekala sam skoro deset godina na taj momenat. Pre dve godine, baš u ovo vreme, bila sam na svom Prvom autorskom Sajmu knjiga u Beogradu. Kada sam se vratila iz Beograda u Italiju, nešto je puklo u meni. Knjiga koju sam pisala s neizmernom ljubavlju odjednom mi je postala mrska. Sanjala sam da je spaljujem čak. Pisanje, koje mi je ponavljam bilo običan hobi, pretilo je da napravi totalnu pometnju i po nekom mom, pogrešnom naravno, mišljenju kosilo se sa svime što sam do tada smatrala bitnim. "Pogrešila si definitivno fax, a da ne govorim o masteru - govorila sam sebi - Ti zaista sebe vidiš u političkim vodama?" Odgovor nisam pronalazila a bes je rastao svakim danom sve više i više.  Prosto nisam znala šta ću sama sa sobom a sve oko mene je bilo obojeno tamnim bojama. Svetlih nije bilo, izbrisala sam ih svesno iz palete životnih boja.

 

Pre godinu dana stvari su odjednom počele da se menjaju. Petog oktobra, devojka kojoj ću zauvek biti zahvalna jer mi je pomogla da shvatim koliko volim ovo što radim, Jelena, poslala mi je poruku na ovoj istoj mreži u kojoj mi je predlagala da počnem da pišem za jedan beogradski online magazin. Wannabe Magazine.  Nisam puno razmišljala, nekakav skriveni glas mi je sugerisao da pristanem. Poslušala sam ga, srećom. Tako je počela moja wannabe avantura koja i dalje traje.  365 dana, 12 meseci, 3 koordinatorke, 56 objavljenih tekstova na koje sam ponosna. Lepo je biti deo jednog ovakvog tima, zaista.  Jedno veliko hvala svima koji su se našli na ovom mom wannabe putu i učinili ga lepšim.  Svima onima koji su uvek tu da me podrže i podsete da nema odustajanja.  Jer pravi pisac ne odustaje. Nikad.