Zbogom, bako!

Dragi dnevniče,

Hiljadu reči u meni a nijedna od njih u stanju od objasni ono što osećam. Teško mi je. U duši pustoš. Oluja je odnela sve pred sobom ali ne i uspomene. One će zauvek biti tu, u meni, u nama. Uspomene na onu koju sam neizmerno volela a koje više nema.

Zašto svi ljudi koje volim odlaze iz mog života prerano? Imala sam toliko toga još da joj kažem iako me nije shvatala, iako je njen um uhvatila paučina zaborava. Prva nedelja a da joj neću čuti glas. U zadnje vreme skoro i da nismo razgovarale. Bili su retki oni momenti kada bi se setila mog imena, a to me je bolelo. Da sam barem znala da joj kažem zbogom. Smrt ne možeš da predvidiš, dođe kada joj se uopšte ne nadaš i sa sobom vodi one koje voliš. 

Sreda, 19-i mart. Bila sam tako nervozna tog jutra ali mislila sam da je zbog sećanja koja taj dan sa sobom nosi već tri godine. Baš tog istog 19-og marta mama je imala nesreću i mislima su mi prolazile slike te subote kada sam je videla u plamenu. Skoro da sam mogla da čujem zvuk sirena ambulante koja ju je odvezla u gradsku bolnicu i helikoptera sa kojim je tog popodneva otišla u bolnicu u Veronu. Ni na kraj pameti mi nije bilo da će me tog istog, prokletog 19-og marta napustiti zauvek i ona, moja baka po ocu. Jedina koja je ostala u životu.

Negde posle ručka čula sam ključ u bravi, tata je došao kući. Nije bilo tako čudno, iako je stalno bio na putu događalo se da iznenada dođe i u Trento. „Otkud ti?“ Pitala sam ali konkretnog odgovora nije bilo. Ponovila sam pitanje. Prišao mi je polako, zagrlio nežno. „Da si živa i zdrava..“ Reči su mu ostale u vazduhu kada sam počela da plačem. „Baba?“ Shvatila sam sve. Danima mi je govorio kako neće još dugo a ja mu nisam verovala. Nisam htela da verujem. Grlili smo se tako, kao i onda kada je mama otišla u bolnicu. Tešio je on mene umesto ja njega. On je ostao bez majke, ja bez bake, ali njegov gubitak je bio svakako veći. 

Suze su te srede lile. Nisu prestajale na komandu STOP. Osećala sam užasnu krivicu. Mesecima sam joj obećavala da ćemo se videti a nismo. „Bolje da je nisi videla bolesnu. Ovako će ti ostati u lepom sećanju.“ Rekao mi je tata. I nije bio jedini. Svi dragi ljudi su mi govorili isto ali nisam pronalazila utehu u njihovim rečima. 

Raduje me što je barem prestala da se muči. Konačno je pronašla svoj mir. Nikada neću da se naviknem na bol . Teško je prihvatiti odlazak dragih ljudi. Nije lako reći zbogom, i to zauvek, onima koje voliš. Ali znam da je došao momenat da je pustim da ode. Gde god da je sada znam da će uvek biti tu. Moja baka, moj anđeo čuvar.

Zbogom. Prava reč koja opisuje ono što osećam. Pronašla sam je iako teškog srca.

Zbogom, bako. Voleću te zauvek.