Pravi pisac uvek piše

Dragi dnevniče,

Pravi pisac uvek piše, rekao mi je jednog poznanik. Jedna kratka fraza ali mi je ostala u sećanju. Pravi pisac, očigledno ne spadam u tu kategoriju, s obzirom da sam poslednjih meseci bila sve samo ne aktivna na toj uvek bazi. No, ipak, iako ne baš dugog staža, sebe i te kako smatram piscem iz prostog razloga što, kad sve saberem i oduzmem, najbolje se osećam upravo u koži spisateljice. Doduše još uvek u pokušaju, jedan objavljen roman ne znači baš ništa, ili ne baš puno, ali ipak to je ono što me najviše ispunjava i čime bih volela ozbiljnije da se bavim u skorijoj, zašto da ne i daljoj, budućnosti.

Pišem otkad znam za sebe. Uglavnom, bio je to moj izduvni ventil, pogotovo u nekim teškim životnim momentima, nikada nisam ozbiljno razmišljala o pisanju kao profesiji već kao dragom i prekopotrebnom hobiju. Kad god bi me nešto rastužilo, učinilo nervoznom, ali i izmamilo osmeh na lice, uzimala bih svesku i sedala da pišem. Kao i svaki pisac početnik, tako sam i ja krenula sa poezijom, ali volela sam i da pišem školske sastave tako sam u osnovnoj školi, na konkursu povodom dana zaštite životne sredine, dobila svoju prvu nagradu na nivou opštine Kraljevo. Zbog ljubavi prema knjigama, ali i stranim jezicima, jednog lepog septembarskog dana 1996. obrela sam se u Sremskim Karlovcima i u naredne četiri godine imala prilike da se, sa malo više ozbiljnosti, posvetim pisanju.

Bure života

Dragi dnevniče,

Davno me nije bilo, znam. Izgubljena u prostoru i vremenu, stavila sam blog na stand-by u iščekivanju da kao i posle svake bure zaplovim mirnim vodama. Nisu, ipak, sve bure iste. Ima onih koje nas totalno izbace iz koloseka, unesu tugu u naše živote, rušeći teško stečeni mir. Nije uvek lako, ali treba biti jak i izboriti se za ostanak na  površini.

Bilo je puno takvih oluja u mom životu. Nosile su sve pred sobom, potapavši, bez imalo stida i milosti, i najudaljenije kutke duše. Uvek, srećom, i najgore mećave prestanu a umesto njih jarko i puno topline sunce ugreje dušu i izmami osmeh na lice na kom je još uvek vidljiv haos koji je bura ostavila za sobom u znak sećanja. Neke rane, nažalost, nikad ne zarastu u potpunosti. A i ako se, kojim slučajem desi, tu su ožiljci da nas svakodnevno podsećaju na ono kroz šta smo prošli dok smo se svim silama trudili da se odupremo neprijateljskim naporima da nas odvuku na dno.

Tu su i one bure koje nas uvuku u vrtlog promena, pozitivnih na svu sreću, i koje nas tako dobro protresu kao kakva centrufuga da nam, kad kazaljke počnu da otkucavaju poslednje sate dana ne preostaje ništa drugo sem da se hitro spremimo za počinak, jedva koristeći poslednje atome snage. Bure, vetrovi koji sa sobom nose novine, velike ili male, koje nas i naše navike menjaju iz korena.

U zadnjih par godina, igrom slučaja, pisanje je preraslo iz hobija u nešto mnogo veće, jače i svakako ozbiljnije. Nikada nisam razmišljala da se bavim novinarstvom, ono je odabralo mene, ali negde u sebi znala sam da moji napori i odricanja koji su vodili ka završetku fakulteta i post-diplomskih studija nisu bili uzaludni. Bilo je, istina, momenata kada sam se pitala šta mi je trebalo da završim međunarodne odnose i master iz studija Balkana i Istočne Evrope kada sam već odavno izašla iz tih voda i promenila vokaciju.

Sada znam, zapravo verujem, da svako zašto u životu ima svoje zato. Od oktobra radim, volontarno za sada, za jednu italijansku NVO koja radi sa Balkanom. Obaveze su se povećale, slobodnog vremena je sve manje, ali je zato moje zadovoljstvo svakim danom sve veće. Radim ono što volim a u isto vreme učim i nove stvari što me raduje. Upoznajem nove ljude.

Svaka promena, bila burna ili ne, je bitna. Život bez promena bi bio veoma dosadan. Meni bar.

Dobro veče, ma gde bili.

Neki putuju, neki ostaju...

Dragi dnevniče,

Postoje momenti kada me obuzme nekakva melanholija, tuga.. danas je jedan takav dan.. Glumim da mi je svejedno a zapravo sve u meni se lomi na sitne komade. Zaplakala bih, uporno se borim sa suzama, ali bolje ne. Ne želim da me vide u ovakvom stanju. To je samo trenutak, proćiće.

Pakuje se.. uvukla bih se među stvari i pošla sa njim, ali ne mogu. Previše je toga protiv mene. Za sve postoji pravo vreme, avgust verovatno i nije moj mesec. Tešim se, ne znam koliko uspevam da ubedim samu sebe. Ovi kristalčići što polako počinju da mi bockaju oči izdaju osećanja protiv kojih se uporno borim. Uzalud.  Nije mi lako. Teško mi je kako odavno bilo nije.

Tri godine. Nije malo, nije ni mnogo. Ljudi prežive i gore stvari. Ima vremena za sve pa i za povratak. Bitno je da smo živi i zdravi, zar ne?



Srećan put onima koji putuju..a mi koji ostajemo, preživećemo nekako. 

Mojih godinu dana sa Wannabe Magazinom

Dragi dnevniče,

Postoje momenti u životu kada se, negde usput, izgubite, pokušavajući uzaludno da pronađete sebe. Do pre godinu dana bila sam baš u jednom takvom periodu, izgubljena u hodnicima svojih tridestak leta tražila sam bezuspešno izlaz iz lavirinta u kom sam se dobrovoljno skrivala. 

Pisanje sam oduvek smatrala hobijem, samo. Pišem otkad za sebe znam, nižem misli kao niske bisera ali sam ih uglavnom ljubomorno čuvala za sebe. Nedostatak samopouzdanja, govorila je moja mama, dok sam ja uporno odmahivala glavom. Nije se radilo o tome, jednostavno, pisanje mi je bio nekakav izduvni ventil koji sam koristila kad god bih stigla, uglavnom kada bih bila potištena, neraspoložena, mada je bilo i momenata kada sam pisala i o nekim lepim stvarima. Trudila sam se da svet oko sebe pretočim u bujicu reči koje su najbolje opisivale ono što se skrivalo u mom srci i mojoj duši. 

Po dolasku u Italiju na studije diplomatije krenula sam da pišem svoj prvi i jedini, za sada, roman, "Balkanski virus". Bilo je to nekako više iz revolta, iz želje da ubijem nostalgiju u sebi, ne razmišljajući da bi jednog dana mogao da ugleda svetlost dana. Čekala sam skoro deset godina na taj momenat. Pre dve godine, baš u ovo vreme, bila sam na svom Prvom autorskom Sajmu knjiga u Beogradu. Kada sam se vratila iz Beograda u Italiju, nešto je puklo u meni. Knjiga koju sam pisala s neizmernom ljubavlju odjednom mi je postala mrska. Sanjala sam da je spaljujem čak. Pisanje, koje mi je ponavljam bilo običan hobi, pretilo je da napravi totalnu pometnju i po nekom mom, pogrešnom naravno, mišljenju kosilo se sa svime što sam do tada smatrala bitnim. "Pogrešila si definitivno fax, a da ne govorim o masteru - govorila sam sebi - Ti zaista sebe vidiš u političkim vodama?" Odgovor nisam pronalazila a bes je rastao svakim danom sve više i više.  Prosto nisam znala šta ću sama sa sobom a sve oko mene je bilo obojeno tamnim bojama. Svetlih nije bilo, izbrisala sam ih svesno iz palete životnih boja.

 

Pre godinu dana stvari su odjednom počele da se menjaju. Petog oktobra, devojka kojoj ću zauvek biti zahvalna jer mi je pomogla da shvatim koliko volim ovo što radim, Jelena, poslala mi je poruku na ovoj istoj mreži u kojoj mi je predlagala da počnem da pišem za jedan beogradski online magazin. Wannabe Magazine.  Nisam puno razmišljala, nekakav skriveni glas mi je sugerisao da pristanem. Poslušala sam ga, srećom. Tako je počela moja wannabe avantura koja i dalje traje.  365 dana, 12 meseci, 3 koordinatorke, 56 objavljenih tekstova na koje sam ponosna. Lepo je biti deo jednog ovakvog tima, zaista.  Jedno veliko hvala svima koji su se našli na ovom mom wannabe putu i učinili ga lepšim.  Svima onima koji su uvek tu da me podrže i podsete da nema odustajanja.  Jer pravi pisac ne odustaje. Nikad.