Dragi dnevniče,
Davno me nije bilo, znam. Izgubljena u prostoru i vremenu, stavila sam blog na stand-by u iščekivanju da kao i posle svake bure zaplovim mirnim vodama. Nisu, ipak, sve bure iste. Ima onih koje nas totalno izbace iz koloseka, unesu tugu u naše živote, rušeći teško stečeni mir. Nije uvek lako, ali treba biti jak i izboriti se za ostanak na površini.
Bilo je puno takvih oluja u mom životu. Nosile su sve pred sobom, potapavši, bez imalo stida i milosti, i najudaljenije kutke duše. Uvek, srećom, i najgore mećave prestanu a umesto njih jarko i puno topline sunce ugreje dušu i izmami osmeh na lice na kom je još uvek vidljiv haos koji je bura ostavila za sobom u znak sećanja. Neke rane, nažalost, nikad ne zarastu u potpunosti. A i ako se, kojim slučajem desi, tu su ožiljci da nas svakodnevno podsećaju na ono kroz šta smo prošli dok smo se svim silama trudili da se odupremo neprijateljskim naporima da nas odvuku na dno.
Tu su i one bure koje nas uvuku u vrtlog promena, pozitivnih na svu sreću, i koje nas tako dobro protresu kao kakva centrufuga da nam, kad kazaljke počnu da otkucavaju poslednje sate dana ne preostaje ništa drugo sem da se hitro spremimo za počinak, jedva koristeći poslednje atome snage. Bure, vetrovi koji sa sobom nose novine, velike ili male, koje nas i naše navike menjaju iz korena.
U zadnjih par godina, igrom slučaja, pisanje je preraslo iz hobija u nešto mnogo veće, jače i svakako ozbiljnije. Nikada nisam razmišljala da se bavim novinarstvom, ono je odabralo mene, ali negde u sebi znala sam da moji napori i odricanja koji su vodili ka završetku fakulteta i post-diplomskih studija nisu bili uzaludni. Bilo je, istina, momenata kada sam se pitala šta mi je trebalo da završim međunarodne odnose i master iz studija Balkana i Istočne Evrope kada sam već odavno izašla iz tih voda i promenila vokaciju.
Sada znam, zapravo verujem, da svako zašto u životu ima svoje zato. Od oktobra radim, volontarno za sada, za jednu italijansku NVO koja radi sa Balkanom. Obaveze su se povećale, slobodnog vremena je sve manje, ali je zato moje zadovoljstvo svakim danom sve veće. Radim ono što volim a u isto vreme učim i nove stvari što me raduje. Upoznajem nove ljude.
Svaka promena, bila burna ili ne, je bitna. Život bez promena bi bio veoma dosadan. Meni bar.
Dobro veče, ma gde bili.
Davno me nije bilo, znam. Izgubljena u prostoru i vremenu, stavila sam blog na stand-by u iščekivanju da kao i posle svake bure zaplovim mirnim vodama. Nisu, ipak, sve bure iste. Ima onih koje nas totalno izbace iz koloseka, unesu tugu u naše živote, rušeći teško stečeni mir. Nije uvek lako, ali treba biti jak i izboriti se za ostanak na površini.
Bilo je puno takvih oluja u mom životu. Nosile su sve pred sobom, potapavši, bez imalo stida i milosti, i najudaljenije kutke duše. Uvek, srećom, i najgore mećave prestanu a umesto njih jarko i puno topline sunce ugreje dušu i izmami osmeh na lice na kom je još uvek vidljiv haos koji je bura ostavila za sobom u znak sećanja. Neke rane, nažalost, nikad ne zarastu u potpunosti. A i ako se, kojim slučajem desi, tu su ožiljci da nas svakodnevno podsećaju na ono kroz šta smo prošli dok smo se svim silama trudili da se odupremo neprijateljskim naporima da nas odvuku na dno.
Tu su i one bure koje nas uvuku u vrtlog promena, pozitivnih na svu sreću, i koje nas tako dobro protresu kao kakva centrufuga da nam, kad kazaljke počnu da otkucavaju poslednje sate dana ne preostaje ništa drugo sem da se hitro spremimo za počinak, jedva koristeći poslednje atome snage. Bure, vetrovi koji sa sobom nose novine, velike ili male, koje nas i naše navike menjaju iz korena.
U zadnjih par godina, igrom slučaja, pisanje je preraslo iz hobija u nešto mnogo veće, jače i svakako ozbiljnije. Nikada nisam razmišljala da se bavim novinarstvom, ono je odabralo mene, ali negde u sebi znala sam da moji napori i odricanja koji su vodili ka završetku fakulteta i post-diplomskih studija nisu bili uzaludni. Bilo je, istina, momenata kada sam se pitala šta mi je trebalo da završim međunarodne odnose i master iz studija Balkana i Istočne Evrope kada sam već odavno izašla iz tih voda i promenila vokaciju.
Sada znam, zapravo verujem, da svako zašto u životu ima svoje zato. Od oktobra radim, volontarno za sada, za jednu italijansku NVO koja radi sa Balkanom. Obaveze su se povećale, slobodnog vremena je sve manje, ali je zato moje zadovoljstvo svakim danom sve veće. Radim ono što volim a u isto vreme učim i nove stvari što me raduje. Upoznajem nove ljude.
Svaka promena, bila burna ili ne, je bitna. Život bez promena bi bio veoma dosadan. Meni bar.
Dobro veče, ma gde bili.
