Dragi dnevniče,
Prođe i ovaj dan. Ostavismo april iza sebe i uđosmo u prvi dan meseca maja sa osmehom. Na stranici mog rokovnika pod datumum prvi krupnim slovima piše Lela, a pored toga stoji jedna italijanska reč: cumpleanno. Rođendan. I bez tog tako jednostavnog podsetnika znam koji je dan, a da sam bliža drage volje bih joj pevala rođendansku pesmicu i vukla za uši. Pred očima mi prolaze slike prošlosti, školskih dana i momenata zajedničkog života sa Lelom i Cecom kod Natke.
Beše to ona čuvena godina bombardovanja koju pamtim po mnogim stvarima, nekim dobrim, nekim lošim. Možda, da nije bilo tog bombardovanja, danas ne bih ni bila ovde gde jesam. Jedno veliko možda. Sećam se naših ludorija, izlazaka, pa čak i onih čuvenih masnih fota na koje me Lela seti svaki put kada dođem u Srbiju, a koje su za posledicu imale moje skrivanje u ormanu i čarapu na glavi. Ne bih o detaljima, radije. Skoro da osetim šum vode sa česme ispred gimnazije i zvuk starog klavira sa kojeg je Nada, jedna od devojaka iz razreda, znala da svira. I one reči koje mi često dođu na pamet: „Ali mi smo Karlovački đaci, uspomene vraćaju nas tu. I mi se sastajemo, volimo ne rastajemo. I na kraju niko nije sam.“ Deo refrena himne Karlovačke gimnazije. Moje. Naše.
 |
| Jedne nove godine u Novom Sadu; Lela, Ljilja, Keti i moja malenkost |
Bejahu to divni dani, divne četri godine. Ostale su uspomene, stara izdanja časopisa „Branko“ sa ponekim mojim ispisanim stihom, i drugarice kao Lela, Ljilja, Katarina i Ceca, drugarice za čitav život. Lela, Keti i Ceca i dalje u Srbiji, Ljilja u Strazburgu, ja u Trentu. Ceca se čak i udala, ima sjajne klince kojima sam kuma. Baš mi fale. Možda se i vidimo na leto. Daće Bog.
 |
| Ceca, dečica i moja malenkost |
Srećan rođendan Lelo. Nedostaješ mi.
Laku noć prijatelji, ma gde bili ove prvomajske noći.
Nessun commento:
Posta un commento