Sećanja na 24.03.1999

Dragi dnevniče, 

Tog 24-og marta 1999., živela sam u Sremskim Karlovcima, mestu kod Novog Sada u kom se nalazi istoimena gimnazija koju sam pohađala u tom periodu. Baš na početku treće školske godine mama se preselila u Trento, na sever Italije, grad u kom sam i sama našla dom pre 14 godina. I bila je baš ona ta koja je veče uoči tog famoznog i nikad zaboravljenog 24-og marta nazvala tatu, kući u Kraljevo, da ga upozori na ono što nas je očekivalo te večeri. „Avioni polaze iz Avijana – rekla mu je- zovi Eminu i reci joj da se pakuje.“ Tata, kao uostalom i mnogobrojni naši sugrađani nije verovao u priče sa Zapada i na mamina upozoravanja odgovorio je kratko i jasno: „Italijanska propaganda.“  

Tog 24-og marta išla sam popodne u školu. Tog dana trebalo je da imamo pismeni iz francuskog i pokušavala sam da učim za isti kada je ušla u sobu Ceca, jedna od mojih cimerki i danas kuma. „Pustili su nas ranije zbog bombardovanja – objasnila mi je dok se pakovala – Idem kući, zašto ne kreneš sa mnom? Kod nas su Mađari, nas neće bombardovati.“ Odmahnula sam rukom. Pozdravile smo se. Poželela sam joj srećan put kao da je bio petak i da je odlazila kući za vikend.

„Pitaj Pomanu da odloži pismeni, zbog bombardovanja.“ Rekao mi je neko iz odeljenja kada sam došla u školu, više se i ne sećam ko, ali sećam se da je profesorka francuskog rekla nešto kao: „Kakvo vaše crno bombardovanje.“ Pisali smo pismeni a kakve su bile ocene, ni toga se ne sećam.  Popodne je Karlovce napustila i Lela, moja druga cimerka. Ostale smo Ivana, iz Kosjerića, i ja.

Sećam se te večeri, kada je sve počelo. Ostavila sam Ivanu u našoj sobi i sišla da gledam, kao i svake večeri, telenovelu „Esmeralda“, zajedno sa gazdaricom i njenim ćerkama. U jednom momentu, na ekranu je pisalo: Počelo je bombardovanje Srbije. Gađani su sledeći gradovi: lista na kojoj je bio i moj rodni grad, Kraljevo. Izašla sam i sobe i uzela telefon drhtavim rukama u želji da čujem tatu ali su te večeri, iz poznatih razloga, veze bile u prekidu. Te noći skoro i da nisam oka sklopila, što zbog aviona, što zbog brige. Moji roditelji su bili daleko a ja sam se osećala tako usamljeno. Sećam se Ivaninog zagrljala i da smo u jednom momentu spontano počele da pevamo „Samo da rata ne bude“. 

Sledećeg jutra sam otišla na poštu i nazvala tatu. Sve što sam htela bilo je da odem kući, htela sam da sednem na prvi autobus iz Novog Sada ali tata je bio protiv. Nije hteo da rizikuje. „Doćiću po tebe ovih dana, nema benzina.“ Objasnio mi je. Kada je Ivanin tata došao po nju i rekao mi:“Hajde sa nama za Srbiju.“ Počela sam da plačem. Otišla je i ona a ja sam ostala do prvog aprila u Karlovcima sa gazdaricom i njenim rođacima koji su došli iz Novog Sada u Karlovce. 

Kakva su vaša sećanja na 24-i mart?

Prijatan dan, dragi i dobri ljudi, ma gde bili.

Zbogom, bako!

Dragi dnevniče,

Hiljadu reči u meni a nijedna od njih u stanju od objasni ono što osećam. Teško mi je. U duši pustoš. Oluja je odnela sve pred sobom ali ne i uspomene. One će zauvek biti tu, u meni, u nama. Uspomene na onu koju sam neizmerno volela a koje više nema.

Zašto svi ljudi koje volim odlaze iz mog života prerano? Imala sam toliko toga još da joj kažem iako me nije shvatala, iako je njen um uhvatila paučina zaborava. Prva nedelja a da joj neću čuti glas. U zadnje vreme skoro i da nismo razgovarale. Bili su retki oni momenti kada bi se setila mog imena, a to me je bolelo. Da sam barem znala da joj kažem zbogom. Smrt ne možeš da predvidiš, dođe kada joj se uopšte ne nadaš i sa sobom vodi one koje voliš. 

Sreda, 19-i mart. Bila sam tako nervozna tog jutra ali mislila sam da je zbog sećanja koja taj dan sa sobom nosi već tri godine. Baš tog istog 19-og marta mama je imala nesreću i mislima su mi prolazile slike te subote kada sam je videla u plamenu. Skoro da sam mogla da čujem zvuk sirena ambulante koja ju je odvezla u gradsku bolnicu i helikoptera sa kojim je tog popodneva otišla u bolnicu u Veronu. Ni na kraj pameti mi nije bilo da će me tog istog, prokletog 19-og marta napustiti zauvek i ona, moja baka po ocu. Jedina koja je ostala u životu.

Negde posle ručka čula sam ključ u bravi, tata je došao kući. Nije bilo tako čudno, iako je stalno bio na putu događalo se da iznenada dođe i u Trento. „Otkud ti?“ Pitala sam ali konkretnog odgovora nije bilo. Ponovila sam pitanje. Prišao mi je polako, zagrlio nežno. „Da si živa i zdrava..“ Reči su mu ostale u vazduhu kada sam počela da plačem. „Baba?“ Shvatila sam sve. Danima mi je govorio kako neće još dugo a ja mu nisam verovala. Nisam htela da verujem. Grlili smo se tako, kao i onda kada je mama otišla u bolnicu. Tešio je on mene umesto ja njega. On je ostao bez majke, ja bez bake, ali njegov gubitak je bio svakako veći. 

Suze su te srede lile. Nisu prestajale na komandu STOP. Osećala sam užasnu krivicu. Mesecima sam joj obećavala da ćemo se videti a nismo. „Bolje da je nisi videla bolesnu. Ovako će ti ostati u lepom sećanju.“ Rekao mi je tata. I nije bio jedini. Svi dragi ljudi su mi govorili isto ali nisam pronalazila utehu u njihovim rečima. 

Raduje me što je barem prestala da se muči. Konačno je pronašla svoj mir. Nikada neću da se naviknem na bol . Teško je prihvatiti odlazak dragih ljudi. Nije lako reći zbogom, i to zauvek, onima koje voliš. Ali znam da je došao momenat da je pustim da ode. Gde god da je sada znam da će uvek biti tu. Moja baka, moj anđeo čuvar.

Zbogom. Prava reč koja opisuje ono što osećam. Pronašla sam je iako teškog srca.

Zbogom, bako. Voleću te zauvek.