Dragi dnevniče,
Dve tako jednostavne i milozvučne reči koje ne pamtim kada sam zadnji put koristila. Koliko je prošlo? Mesec, dva ili pet? Možda ima i više, čini mi se čitava večnost, od poslednjeg napisanog posta. I nisam baš neki bloger, kao oni poznati i više nego aktivni koji svoje virtualne stranice ispunjavaju skoro svakog dana.
Nisam baš konstantna, nisam se nešto, da budem iskrena, ni trudila da to budem. Kada je blog nastao pre tri godine, bila je to neka vrsta sidra koje je trebalo da me spase od mogućeg, eventualnog, potapanja u moru sopstvenih crnih i veoma negativnih misli. Bio je to moj mali kutak u koji sam kao otiske prstiju kakvom istražnom sudiji ostavljala svoje misli, sećanja, memorije nekih lepih dana koji nikada neće izbledeti u meni a za koja sam se hvatala kao davljenik za slamku koji polako ali sigurno tone ka dnu. Onda je sve bilo zamagljeno, konfuzmo, kako moje misli tako i svet koji me je okruživao.
Nisam mogla nazad, mesec, dva, godinu-dve kako bih izmenila one koje sam smatrala svojim najvećim greškama, niti sam mogla napred jer nisam imala kuda. Cupkala sam uporno u mestu. Vrtela sam se tako u svom nekom lavirintu, vraćajući se uvek na istu tačku, sa gomilom pitanja a nijednim odgovorom. Svaka druga reč nosila je u sebi neku krivicu. Šta mi je trebalo ovo, ili ono, ili jednostavno zašto nisam uradila neke stvari koje je trebalo uraditi? Prokleti kompromisi, nikad ih nisam volela niti su postojali u mom rečniku. Vešto sam ih izbegavala svesno, možda, šteteći sebi samoj. A možda i ne, pokazaće vreme.
Tri duge godine. Mnogo se toga promenilo. Tražeći spas u pisanoj reči pronašla sam sebe. Ono što sam nekad samo smatrala hobijem postalo je neka vrsta profesije. Ono što me je dezorjentisalo, objavljivanje romana, onda je bila ogromna prepreka danas više ne. Juče je tu da me podseti na ono što sam bila, na moje greške, ali ne i da mi sruši sa borbom i ljubavlju izgrađenu kulu današnjice. Šta nosi sutra, shvatila sam ovih zadnjih nedelja, nije toliko, nije uopšte bitno. Ja živim danas, iako nije savršeno, iako ima dana kada bih samu sebe poslala dođavola, kad mi nije ni do čega, kad mi se plače. Isplačem se, podsetim sebe na to da su suze ok povremeno ali na duže staze škode lepoti, i hitro ih obrišem.
Olovka piše srcem uvek ali ponekad je i njoj potrebna pauza, baš kao i meni. Kada mi nije baš sve potaman, i kad je uzmem u ruke ne funkcioniše. Kao da u njoj nema mastila. Onda je odložim. Na dan, na nedelju, ili par meseci. Koliko god da je potrebno. Noćas sam je izvukla iz ladice svoje duše i sela da pišem. Posle duže pauze.
Ne, neću da obećavam da će trajati. Znam da će biti momenata kada mi neće biti ni do čega pa ni do pisanja. Ovih nedelja sam baš u jednom takvom, privremenom, ipak, stanju pa opet, osetila sam potrebu da potražim spas makar i u sopstvenim rečima.
Priznajem, lep je osećaj napisati ponovo ono dragi dnevniče. Jednostavno biti ponovo ovde. Koliko god da bude trajalo.
Dobar dan dobri ljudi, ma gde bili..
Dve tako jednostavne i milozvučne reči koje ne pamtim kada sam zadnji put koristila. Koliko je prošlo? Mesec, dva ili pet? Možda ima i više, čini mi se čitava večnost, od poslednjeg napisanog posta. I nisam baš neki bloger, kao oni poznati i više nego aktivni koji svoje virtualne stranice ispunjavaju skoro svakog dana.
Nisam baš konstantna, nisam se nešto, da budem iskrena, ni trudila da to budem. Kada je blog nastao pre tri godine, bila je to neka vrsta sidra koje je trebalo da me spase od mogućeg, eventualnog, potapanja u moru sopstvenih crnih i veoma negativnih misli. Bio je to moj mali kutak u koji sam kao otiske prstiju kakvom istražnom sudiji ostavljala svoje misli, sećanja, memorije nekih lepih dana koji nikada neće izbledeti u meni a za koja sam se hvatala kao davljenik za slamku koji polako ali sigurno tone ka dnu. Onda je sve bilo zamagljeno, konfuzmo, kako moje misli tako i svet koji me je okruživao.
Nisam mogla nazad, mesec, dva, godinu-dve kako bih izmenila one koje sam smatrala svojim najvećim greškama, niti sam mogla napred jer nisam imala kuda. Cupkala sam uporno u mestu. Vrtela sam se tako u svom nekom lavirintu, vraćajući se uvek na istu tačku, sa gomilom pitanja a nijednim odgovorom. Svaka druga reč nosila je u sebi neku krivicu. Šta mi je trebalo ovo, ili ono, ili jednostavno zašto nisam uradila neke stvari koje je trebalo uraditi? Prokleti kompromisi, nikad ih nisam volela niti su postojali u mom rečniku. Vešto sam ih izbegavala svesno, možda, šteteći sebi samoj. A možda i ne, pokazaće vreme.
Tri duge godine. Mnogo se toga promenilo. Tražeći spas u pisanoj reči pronašla sam sebe. Ono što sam nekad samo smatrala hobijem postalo je neka vrsta profesije. Ono što me je dezorjentisalo, objavljivanje romana, onda je bila ogromna prepreka danas više ne. Juče je tu da me podseti na ono što sam bila, na moje greške, ali ne i da mi sruši sa borbom i ljubavlju izgrađenu kulu današnjice. Šta nosi sutra, shvatila sam ovih zadnjih nedelja, nije toliko, nije uopšte bitno. Ja živim danas, iako nije savršeno, iako ima dana kada bih samu sebe poslala dođavola, kad mi nije ni do čega, kad mi se plače. Isplačem se, podsetim sebe na to da su suze ok povremeno ali na duže staze škode lepoti, i hitro ih obrišem.
Olovka piše srcem uvek ali ponekad je i njoj potrebna pauza, baš kao i meni. Kada mi nije baš sve potaman, i kad je uzmem u ruke ne funkcioniše. Kao da u njoj nema mastila. Onda je odložim. Na dan, na nedelju, ili par meseci. Koliko god da je potrebno. Noćas sam je izvukla iz ladice svoje duše i sela da pišem. Posle duže pauze.
Ne, neću da obećavam da će trajati. Znam da će biti momenata kada mi neće biti ni do čega pa ni do pisanja. Ovih nedelja sam baš u jednom takvom, privremenom, ipak, stanju pa opet, osetila sam potrebu da potražim spas makar i u sopstvenim rečima.
Priznajem, lep je osećaj napisati ponovo ono dragi dnevniče. Jednostavno biti ponovo ovde. Koliko god da bude trajalo.
Dobar dan dobri ljudi, ma gde bili..
