Srećna Nova 2012

Dragi dnevniče,

Za par sati ispratićemo staru i dočekati novu godinu. Pre dve godine, kao čestitku za prijatelje i poznanike napisala sam novogodišnju pesmu. Izvukla sam je iz prašine prošlih dana i odlučila da je podelim sa tobom i svima koji prate blog i druže se sa nama.

Srećna Nova 2012

Bliži se kraj godine stare,
osetih želju da pozdravim prijatelje nove i stare.
Prođe i ova godina, trideseta i druga mi po redu
niz sreće, niz tuge, zaradih i po koju dlaku sedu.

Godina za nama vratiti se neće
ostaće bar uspomene da svedoče o momentima sreće.
Što je ružno bilo zaborav nek' nosi daleko od nas
osmeh na lice stavite i u muzici pronađite spas.

Ostaje mi samo da kažem hvala
svim ljudima koji su mi ulepšali godinu koja je za nama.
Svima vama želim sve najbolje u godini novoj
sve ono što ste želeli a niste imali u godini ovoj.

I za kraj šta reći osim da mi nedostajete i da vas puno volim
budite mi veseli kao i uvek, vidimo se u godini novoj.
Srećna vam Nova 2012, neka bude bolja od stare
ne zaboravite prijatelje nove i  čuvajte one stare. 

S ljubavlju, Emy

Odakle si sele

Dragi dnevniče,

Danas je u jedan sivi i hladni dan decembra ušetao u osmeh. U poslednje vreme ne dešava se često pa na te, tako retke momente, gledam kao na neki neočekivani dar. Uz to ako je još i praznični, tim bolje.

Dok sam šetkala po netu, u pauzi između podnevnih članaka za "Che donna", naletela sam na simpatični video koji me je nasmejao, onako od srca. Da su stranci prilično neobavešteni kada je Srbija u pitanju, nije za mene zapravo ništa novo. Naravno, čast izuzecima. Bez obzira na činjenicu da me je video nasmejao, malo mi je poražavajuće kada čujete da tamo neko, u zemlji čiju si geografiju dobro pretresao i na fakultetu i u srednjoj i osnovnoj školi, o istorijskim činjenicama da ne govorim, zna zapravo malo ili ništa o zemlji iz koje dolaziš. O.K, sada će neko reći "šta te to čudi..to su Ameri". Bili Ameri ili ne, a nisu jedini, toliko su 'neobavešteni' da ja nemam reči.

Pre par godina živela sam u Mađarskoj. Igrom slučaja zadesila sam se tamo na jednogodišnjoj razmeni studenata, o kojoj ću reći par reči neki drugi put. Jedne večeri sa društvom otišli smo do lokalne diskoteke. Đuskajući tako, prišao mi je jedan tip i započeo razgovor. Muzika je bila glasna, nisam baš hvatala sve njegove jezičke signale ali sam u par minuta, koliko je trajao monolog, saznala njegovo ime, poreklo i što-šta nebitno za ovu priču. Kada je konačno došao red na mene, da odrecitujem svoj present yourself monolog, došlo je, ne mojom krivicom, do diplomatskog incidenta. 

Imam veoma ružnu naviku da se lažno predstavljam. Ne ono da sad dajem lažni identitet, krijem godine kao zmija noge, ali lokaciju, radi olakšanja sagovorniku a ne sebi, često menjam. Nekako, mrzi me da ljudima crtam mape i sad objašnjavam gde se Kraljevo, grad u kom sam rođena i na koji se ponosim, nalazi. Linija manjeg otpora uvek se prelomi negde kod Beograda, pa tako bi u ovom slučaju.

- Where are you come from - pitao je dancing king te večeru, cupkajući u mestu kao da mu gori pod nogama. Odakle si sele, prevedeno na naški.

- I'm originally from Belgrade but I l've been living in Italy for the last eight years - započeh svoj monolog malom ali opravdanom lažju, kad mi je 'komšija' Mađar, sav happy kao da je otkrio toplu vodu, postavio pitanje koje nisam očekivala.

- Oh, I see. So, you're Sibirian, right?

Ako išta jako mrzim to je kada mi kažu da sam iz Sibira. Okrenula sam se i otišla, ostavivši profesora geografije u rebusu.

Jednom prilikom, tada ja još nisam bila u Italiji, ali pričala mi je mama, dok je čekala autobus prišla joj je starija gospođa i, verovatno iz dosade, započela razgovor sa njom. Priča se donekle ponovila, osim što je Beograd starica preselila u Švajcarsku. Mama je bila malo bezobrazna, pa joj je odgovorila da se Beograd nalazi u Africi. Ali starica joj nije poverovala, i to ne zato što Beograd nikako ne može biti u Africi, već prosto što je bila bela a ne 'crna'. Nažalost, ignorancija je koren čovečanstva koji se ne čupa tako lako.

Vratimo  se, ipak, početku ove priče i smehu. Video 'ljutog Srbina' pogledajte pod obavezno. Možda će i vama ulepšati ostatak dana.



Do skorog čitanja.  

Najveće dete od sve dece

Dragi dnevniče,

Polako odlazi u prošlost poslednji ponedeljak ove godine. Jedan od onih dana koje bih ostavila upravo tamo, među stvarima koje treba zaboraviti i setiti ih se možda jednom..a možda i ne. Nisu, ipak, svi momenti takvi, za zaborav. Ima, srećom, i onih koji se pamte. Juče je bio jedan baš takav, u moru crnila šareni, veseli dan. Dan u kojem sam se na kratko vratila u detinjstvo.

Probudila sam se sa osmehom na licu. U dnevnoj sobi mama je kitila jelku. Nije to bila bilo koja jelka, bila je to naša porodična jelka koju je tata konačno doneo iz Kraljeva u Trento ove jeseni. Ima nekih jedanaest godina kako je nisam videla. Bila je sva prašnjava kutuja u kojoj je bila upakovana, u delovima, zajedno sa nakitom koji smo skupljali decenijama. Dok sam ja slatko sanjala mama je skopila jelku i krenula da je kiti. Nije me čekala, što me je, priznajem, naljutilo. Onako sanjiva, u pidžami, neumivena, sela sam na pod i počela da preturam po kutiji.  Drhatle su mi ruke kada sam se konačno dočepala svog omiljenog ukrasa. Emocije često nemaju reči, tako ni ja sada ne bih umela da objasnim ono što sam osetila: sreću, radost, ili nešto treće? Možda je nostalgija prava reč, iako ne volim da se susrećem sa njom. A tek kada sam među nakitom ugledala pakovanje prskalica, iz devedesetih godina prošlog veka, eh, to je bila radost! Još uvek ne znam da li rade, isprobaću ih. Prskalice, kao mala sam ih obožavala. Znam da negde imam i fotografiju, ja u roze pidžami na tufnice kakve su bile u modi osamdesetih i mašem prskalicom.  

Posle doručka nastavile smo da ukrašavamo porodičnu jelku, kombinujući nove sa starim ukrasima. Uzimala sam ih sa takvom pažnjom jer sam se plašila da će se razbiti i sa sobom odneti čaroliju magičnih momenata detinjstva. Oduvek kitimo jelku, iako mama kaže da to zapravo radi zbog mene. Istina, volim novogodišnje i božićne praznike zbog šarenila i sjaja, veselog klackanja ukrasa i svetiljki koje se naizmenično smenjuju u bojama duge. Kada smo završile bila sam prezadovoljna. Odiše ljubavlju sa kojom su naše ruke doprinele njenoj lepoti. Morala sam da je uslikam, uz očigledno mamino negodovanje čiji pogled pun prekora kao da je govorio “Nisi više dete“.

Naša porodična jelka 

Volim da podetinjim s vremena na vreme. Lažem, često znam da obujem cipelice i kao Doroti krenem u potragu za čarobnjakom iz Oza. Izgleda da sam i u ovim godinama najveće dete od sve dece. Ali volim to. Svako od nas ima dete u sebi, samo ga često zapostavlja. Ja se sa svojim družim, možda i previše, ali da nije njega, život bi mi sigurno bio manje šaren.

Laku noć, svete!

Buon Natale..Merry Christmas.. Feliz Navidad.. Joyeux Noël.. Boldog karácsonyt.. Srećan Božić

Dear diary.. caro diario… querido diario… cher journal… dragi dnevniče… kedves naplóm,

To all my friends, the old and the new ones, may this Christmas Eve bring you joy and happiness, love and care. My best wishes for Christmas and the coming year 2012. As you all know, at least my friends do, I’m not Catholic, I’m Ortodox, but since I moved to Italy, I have an extraordinary opportunity, given to me by my friends: to have double Christmas, and double presents! Yes, I know, I am quite a lucky girl. Happy holidays to everyone!

A tutti i miei amici, quelli vecchi e quelli nuovi; a quelli che mi hanno insegnato una cosa importante in tutti questi anni: non importa di dove uno viene, di che nazionalità o religione sia, si può festeggiare Natale in una maniera diversa rispetto a quella tradizionale a cui ero abituata in Serbia. A tutti voi auguro di passare un Natale sereno, gioioso e pieno di allegria. Un’augurio speciale per coloro che festeggiano il loro primo Natale: Olivia ed Antonio. Che questo 2012 ci porti tante belle cose, quelle sognate e quelle inaspettate, e che, se Dio lo vuole, ci vediamo più spesso! Almeno me lo auguro! Buone feste a tutti!

A los amigos viejos y aquellos nuevos; a todos los amigos que me han enseñado que la distancia a veces no existe y no cuenta nada se hay emociones que llegan; deseo de pasar esa Navidad en familia junto a la gente que aman. ¡Feliz Navidad y Prospero año 2012! ¡Felices fiestas a todos!

Pour tous mes amies, anciens et nouveaux, mes meilleurs souhaits de Joyeux Noël et Bonne et Heureuse Année 2012 ! Meilleurs Vœux !

Svim svojim prijateljima, novim i starim, koji danas slave Božić, od srca želim sve najbolje ! Neka nam ova Nova 2012 donese sve ono o čemu smo sanjali, puno sreće, ljubavi i dobrog zdravlja! Srećni praznici!

Minden jót magyar barátaimnak. Hozzon a Karácsony sok boldogságot. Szeretlek titeket! 

With all my love,

                      

Emy

Sreću čine male stvari

Dragi dnevniče,

Decembar je u punom jeku. U vazduhu se već oseća miris snega koji je se beli sa vrha Dolomita koji se vide u daljini. Zagazila sam još dublje u treću deceniju života. Sredina meseca, kalendar uporno podseća da je ostalo veoma malo do kraja godine koja je, sve u svemu, bila veoma pozitivna. Decembar je, mesec sreće koju čine male stvari.

Božićna jelka na trgu Fiera

Prošlog vikenda prošetali smo se, porodično, do centra grada u kojem se, kao i svake godine, nalazi božićni pijac. Na trgu okićena jelka, deda – Mraz, gužva. Haos. Sve ono što ja baš volim ali ne i mama koja je dobila nervni slom pored mene koja sam skakutala od tezge do tezge sa aparatom u rukama izigravajući fotoreportera. Ali to su baš one sitnice, male i jednostavne stvari u kojima pronalazim sreću. U mirisima hrane, osmesima dečurlije koja kupuju ukrase za jelku i raduju se kako to samo ona umeju. Zar ima ičeg lepšeg od toga, od dečijeg osmeha?

Ukrasi sa božićne pijace u Trentu

Postoji mnogo načina da usrećite decu. Ne da ih kupite skupocenim stvarima, ne. Da ih usrećite stvarima koje su njima najpotrebnije. Osmeh na dar je humanitarni fond osnovan u februaru 2009. godine od strane studenata Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, koji svake godine od 2006. organizuje tradicionalne novogodišnje akcije čiji ciljevi su pomoć ugroženim grupama (siromašnoj, bolesnoj i deci sa invaliditetom). Nisam u Srbiji, na moju veliku žalost, ali da jesam pridružila bih se akciji u kojoj učestvuju  i kolege iz Wannabe Magazina. Volim da pravim poklone za drage ljude, i ništa me ne čini srećnijom kao osmeh na njihovim licma, a ko se više raduje poklonima od dece? Niko. Napravite razliku, i podarite osmeh onima kojima je najpotrebniji. Vama to znači malo a njima, verujte, mnogo.

Laku noć svete.