Dobro jutro

Dragi dnevniče,

Ima li ičega lepšeg nego probuditi se sa osmehom na licu? Znaš onaj osećaj dok se u krevetu protežeš kao mačka i sve ti nešto toplo oko srca. A da ne pričam o volji i želji da ostaneš ispod pokrivača čitavog dana i uživaš u knjizi koju si počeo da čitaš prethodnog dana.

A onda, dok uživaš u jutarnjoj odi sreće i pesmi tišine, osetiš miris kafe iz susednog stana i znaš, nije potrebno da ti to kaže sat koji si već planirao da baciš kroz prozor jer ne želiš da ti kvari momenat, da je vreme za ustajanje.

Sve ti nekako lepo, čak i oblaci koji su konačno pristali da puste svog jučerašnjeg zarobljenika sunce, koje ti se iz daljine osmehuje. Nema ničeg lepšeg nego započeti dan sa pozitivnim i veselim mislima, zar ne?

Dobro vam jutro, ma gde bili.. Biće ovo jedan divan dan, osećam. 

Mojih godinu dana sa Wannabe Magazinom

Dragi dnevniče,

Postoje momenti u životu kada se, negde usput, izgubite, pokušavajući uzaludno da pronađete sebe. Do pre godinu dana bila sam baš u jednom takvom periodu, izgubljena u hodnicima svojih tridestak leta tražila sam bezuspešno izlaz iz lavirinta u kom sam se dobrovoljno skrivala. 

Pisanje sam oduvek smatrala hobijem, samo. Pišem otkad za sebe znam, nižem misli kao niske bisera ali sam ih uglavnom ljubomorno čuvala za sebe. Nedostatak samopouzdanja, govorila je moja mama, dok sam ja uporno odmahivala glavom. Nije se radilo o tome, jednostavno, pisanje mi je bio nekakav izduvni ventil koji sam koristila kad god bih stigla, uglavnom kada bih bila potištena, neraspoložena, mada je bilo i momenata kada sam pisala i o nekim lepim stvarima. Trudila sam se da svet oko sebe pretočim u bujicu reči koje su najbolje opisivale ono što se skrivalo u mom srci i mojoj duši. 

Po dolasku u Italiju na studije diplomatije krenula sam da pišem svoj prvi i jedini, za sada, roman, "Balkanski virus". Bilo je to nekako više iz revolta, iz želje da ubijem nostalgiju u sebi, ne razmišljajući da bi jednog dana mogao da ugleda svetlost dana. Čekala sam skoro deset godina na taj momenat. Pre dve godine, baš u ovo vreme, bila sam na svom Prvom autorskom Sajmu knjiga u Beogradu. Kada sam se vratila iz Beograda u Italiju, nešto je puklo u meni. Knjiga koju sam pisala s neizmernom ljubavlju odjednom mi je postala mrska. Sanjala sam da je spaljujem čak. Pisanje, koje mi je ponavljam bilo običan hobi, pretilo je da napravi totalnu pometnju i po nekom mom, pogrešnom naravno, mišljenju kosilo se sa svime što sam do tada smatrala bitnim. "Pogrešila si definitivno fax, a da ne govorim o masteru - govorila sam sebi - Ti zaista sebe vidiš u političkim vodama?" Odgovor nisam pronalazila a bes je rastao svakim danom sve više i više.  Prosto nisam znala šta ću sama sa sobom a sve oko mene je bilo obojeno tamnim bojama. Svetlih nije bilo, izbrisala sam ih svesno iz palete životnih boja.

 

Pre godinu dana stvari su odjednom počele da se menjaju. Petog oktobra, devojka kojoj ću zauvek biti zahvalna jer mi je pomogla da shvatim koliko volim ovo što radim, Jelena, poslala mi je poruku na ovoj istoj mreži u kojoj mi je predlagala da počnem da pišem za jedan beogradski online magazin. Wannabe Magazine.  Nisam puno razmišljala, nekakav skriveni glas mi je sugerisao da pristanem. Poslušala sam ga, srećom. Tako je počela moja wannabe avantura koja i dalje traje.  365 dana, 12 meseci, 3 koordinatorke, 56 objavljenih tekstova na koje sam ponosna. Lepo je biti deo jednog ovakvog tima, zaista.  Jedno veliko hvala svima koji su se našli na ovom mom wannabe putu i učinili ga lepšim.  Svima onima koji su uvek tu da me podrže i podsete da nema odustajanja.  Jer pravi pisac ne odustaje. Nikad.

The hardest thing - sećanja na 16. 10. 2007

Dragi dnevniče,

Upravo sam se vratila sa večere kod naših kućnih prijatelja. Nisu mogli da ga ne pomenu, da ga se ne sete, da ne vrate svoj lični film četiri godine unazad. Spominjali su ga samo po dobru, sećali se njegovih pesama i gostovanja u raznim tv emisijama. Rekoh i ja neku reč, iznesoh svoja mišljenja. Koža se ježila pri svakoj od njih. Sa malog ekrana začula se jedna njegova pesma. Krenula je suza. Emotivno čeljade u meni nije uspelo da se suzdrži. Kako bih? Svake godine na ovaj isti dan prolazim kroz istu agoniju. Isti je početak, nimalo različit kraj. Samo se pozorišna scena života menja.

                                                      Ostaćeš zauvek u našim srcima....

„Te godine bila sam u Mađarskoj na razmeni studenata. Prolazila je moja treća nedelja u gradiću na austrijskoj granici. Jesen  tek što je stigla, hladnoća se uvlačila u svaku poru naših života. Stvari su se menjale vrtoglavom brzinom a da toga nisam ni bila svesna.

 Vratila sam se u studentski dom promrzlih ruku, crvenog nosića kao u klovna. Duvao je vetar, hladan i oštar. Njegova tužna pesma nije slutila na dobro. 

Otkucaji

Dragi dnevniče,

Palo je veče a sa njim i veo tišine koji mi prekriva lice. Sklopnjenih očiji osluškivala sam otkucaje zidnog časovnika. Dan mi je prosto proleteo a da nisam stigla da se osvrnem za sobom i zagledam se u dno šolje od kafe kojom sam započela dan.

Ne znam zašto ali biram uvek jednu te istu šolju. Onu. Kao da je deo nekog i previše vrednog, ili pak pozlaćenog servisa a nije. Jedna sasvim obična šolja koja u sebi ipak ima nešto zaista vredno, uspomenu na studentske dane u Moskvi i jednu poznu jesen okićenu snežnim nakitom.

U poslednje vreme imam osećaj da mi sati prolaze kroz prste kao pesak u peščanom časovniku. Dok trepnem okom sunce je zašlo iza planina, nebo upalilo svoje beskrajne svetiljke a mesec me poziva na počinak. Pokušala sam, nije da nisam, da mu se oduprem, ali san me uvek pobeđuje.

Otkucaji. Kratki, glasni i jasni. Kazaljka se pomiče mic po mic u nekom svom ritmu koji kao da mi šapuće. Čujem ga, kaže da prekinem da zevam, ili baš ako moram da stavim ruku na usta. Nije lepo, upozorava me.

Zevam. Jednom. Drugi put. Samu sebe podsećam na onaj cvet iz detinjstva, tamo u bašti ispred onih zgradica iza moje, koje sam zvala zevak. Sad, ne znam da li se taj cvet zaista tako zove, verovatno ima neko drugo, kulturnije i lepše ime. Za mene će ipak uvek biti zevak.

Otkucaji. Tanani, sićušni i tako diskretni. Otkucaji sreće. Otkucaji srca. Još jedan intenzivan dan je iza 
mene.

Idem da se ušuškana pod čaršavom prepustim mesečevoj sonati. Ne znam za druge ali ja ću na lalanje.

Laku noć svete!

Friends, voyages and happiness

Dear diary,

I am to blame for leaving you alone for such a long period, I know. I left unwritten these pages for a month and the fault is not online mine. I know, I was quite busy with my new work, with the wedding of my friend, but I also took a week of holidays when my dear friend Ljiljana came to visit me. You remember Ljiljana, don’t you? I already mentioned her in some of my stories and now you can meet my great high school friend.

Ljiljana arrived to Italy from France, where she lives, on Thursday 8^th September. While was going to the train station I was so excited that I couldn’t wait for her to arrive. Last time when I saw her it was back in 2009 during my holidays in Serbia. Two long years have passed since those days I spent in Novi Sad, her town, but we were always in contact by mail, facebook and skype. Finally she took of the train and I saw her, different with her new hair style but always the same girl I left at the Novi Sad’s bus station. Finally I could have hugged and kissed her and spent some time with. You just can imagine my happiness and joy, all those emotions that only friends can give us!

Ljiljana stayed with us for a week, the long and intensive one that will be part of my memories forever. We have done a lot of enjoyable and funny things together, and had precious moments that we’ll never forget. We traveled together, visited the city of Romeo, Verona, and went to one of the most romantic places, Venice. It was really very nice week. Since pictures say more than words, I’ll leave you with my personal holiday postcards.

With love,

Emy

Venice 2011

Lilly, me and Venice

St. Marco Church's Tower

Lilly, Murano, Venice

Walking through Venice .. let's make some pose.

At the Arena of Verona 

Julietta's balcony

Friends, happiness and joy

Outside of Verona's arena

Trento - at the Buonconsiglio Castle

The Buonconsiglio Castle's garden